Ucena kao bumerang

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Krah filozofije rigorozne štednje, koju bespogovorno forsira Angela Merkel, s fatalnim posledicama po zemlje potresene krizom: ishod vanrednih parlamentarnih izbora u Grčkoj pokazao je da se ogorčeni južnjaci očigledno nisu uplašili pritisaka i pretnji, u kojima su prednjačili nemački zvaničnici, ali je trijumf levice izazvao neskrivenu zabrinutost u Berlinu, iz više razloga

U noći „velikog trijumfa“ i „istorijske pobede“ (naslovi iz nemačkih medija) levičarske „Sirize“ i njenog (nesporno) harizmatičnog lidera Aleksisa Ciprasa, na atinskom trgu ispred univerziteta, iz velikog šatora u kojem je bio smešten izborni štab pobednika na vanrednim parlamentarnim izborima u Grčkoj najglasnije se čula pesma „O, bela ćao“.

Ovaj detalj dao je „šlagvort“ novinaru jednog nemačkog nedeljnika (Cajt) za konstataciju da popularna pesma italijanskih partizana iz Drugog svetskog rata postaje „himna“ evropskih levičarskih pokreta, sve snažnijih (ne samo) na jugu kontinenta. A to je upravo ono što, očigledno, posebno zabrinjava konzervativce u Nemačkoj.

Uprkos činjenici da se u ovom času (sve) bučnije oglašava radikalna desnica (ne posustaju – sve masovnije – demonstracije islamofobne „Pegide“) „buđenje levice“ u Grčkoj, Španiji, pa i u Italiji, moglo bi, indirektno, da pomrsi njihove planove i račune na sledećim izborima za Bundestag: stranka „Levica“ je očigledno osokoljena trijumfom grčke „Sirize“. Zamenik predsednika „Levice“ u pokrajini Brandenburg Sebastijan Valter je, ne skrivajući ushićenje, rekao novinarima u Atini kako je ishod grčkih parlamentarnih izbora jasno pokazao da „postoji alternativa politici Angele Merkel“.

Nagoveštaj „evropskog proleća“ Matematički mereno, stranke levice u Nemačkoj – socijaldemokrate, „Zeleni“ i „Levica“, mogle su i na prethodnim izborima za Bundestag da okončaju vladavinu Angele Merkel. Animoziteti, ne samo ideološki, koji postoje između „crvenih“ (socijaldemokrate) i „još crvenijih“ (Levica) sprečile su i još sprečavaju formiranje takvog koalicionog bloka. Ta mogućnost će se, po svemu sudeći, u dramatičnijoj formi možda pokazati na sledećim parlamentarnim izborima: socijaldemokrate, pokazali su raniji slučajevi, „gube dah“ u čvrstom zagrljaju sa konzervativcima i u velikoj koaliciji.

U svakom slučaju, inspirisana radikalnim političkim zaokretom u Atini, predsednica „Levice“ Katja Kiping nagoveštava (moguće) „evropsko proleće“, a njen kolega i kopredsednik stranke Bernd  Riksinger uputio je egzaltirano, preko društvenih mreža, čestitku Ciprasu – na grčkom jeziku.

 

[restrictedarea]

 

Novinar „Špigla“ je, u elektronskom izdanju, pomalo cinično primetio da se nemačka levica raduje pobedi „Sirize“ kao da ju je sama izvojevala. Radost je, primećuje, tolika da je nije pomutila ni vest o tome da je Cipras promptno sklopio koalicioni savez sa „Nezavisnim Grcima“ (Anel) desničarsko-populističkom strankom, sa kojom „Siriza“, programski i ideološki, ima (tako) malo zajedničkog.

Potpredsednica poslaničke frakcije „Levice“ (inače komunistkinja i „životna saputnica“ Oskara Lafontena) Sara Vagenkneht upozorava da „Nezavisni Grci“ svakako nisu (francuski, ultradesničarski) „Nacionalni front“ i da ne treba upoređivati neuporedivo.

Nemačka „Levica“ je i pre ohrabrujućeg „impulsa iz Atine“ doživela veliko ohrabrenje: prvi put je jedan njen prvak, Bodo Ramelov, stao (od 5. decembra 2014.) na čelo jedne pokrajinske vlade, u istočnonemačkoj Tiringiji, uprkos činjenici da su se konzervativci Angele Merkel, i ona lično, trudili „iz petnih žila“ da to spreče.

Dva kancelarkina poraza Ovo zaista nisu bili baš najvedriji dani za (samouverenu) Angelu Merkel. Doživela je, za kratko vreme, dva teška poraza koji su pokazali da moćna nemačka kancelarka nije u svemu i u svakoj situaciji premoćna. Oštro se protivila i pokušavala da spreči nameru šefa Evropske centralne banke: Mario Dragi (Evropska centralna banka) odlučio je, uprkos protivljenju Berlina, da „ubrizga“ 500 milijardi evra (ispod štamparske prese) u bankarski sistem kao paket „stimulativnih i podsticajnih mera“ za razvoj evropske ekonomije.

Time je označen kraj „filozofije (rigorozne) štednje“, koju je forsirala i diktirala, kao bespogovorni „nemački recept“, upravo Angela Merkel. Doskora samo teoretska mogućnost – masovna kupovina hartija od vrednosti preko Evropske centralne banke – postala je realnost. Bespomoćna nemačka kancelarka pribegla je u odstupnici naizgled spasonosnoj političkoj frazi: „Šta mogu, Banka je – nezavisna.“

Rastakanje njenog koncepta rigorozne štednje počelo je, u teoretskim raspravama eksperata, nešto ranije. „Dojče vele“ saopštava da je Mario Dragi otvorio debatu o „filozofiji štednje“ još minulog leta na tradicionalnom skupu šefova centralnih banaka u američkom gradu Džekson Holu. Šef Centralne evropske banke nije imao ništa protiv oštrih mera štednje u „privredno moćnoj Nemačkoj“, ali im se protivio kada se radi o Francuskoj i Italiji: njima su potrebnija veća izdvajanja za stimulisanje privrede i privrednog rasta.

Ovaj nemački javni servis spominje i žestoke kritike koje su Merkelovoj uputili nobelovci sa skupa u okrugu Lindau. U tome je prednjačio nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke, profesor Kolumbija univerziteta, Jozef Stiglic. Upravo je, po njemu, nemačka politika štednje odgovorna za „blokiranje privrednog rasta“ i produbljivanje krize u evrozoni.

Kritike su sve učestalije stizale od predstavnika različitih ekonomskih škola. Profesor Lars Peter Hansen, s „tradicionalno liberalnog“ Univerziteta u Čikagu, opomenuo je, preko nemačkih medija, kancelarku  da ne „kažnjava velike dužnike“: državi koja leži na zemlji, ne treba pretiti novim kaznama.

Merkelova je nastavila da to čini, u grčkom slučaju čak ultimativno i ucenjivački. Napravila je potez bez presedana: uskočila je i snažno se umešala u grčku izbornu arenu, preteći Atini da bi u slučaju pobede levičara mogla da ostane bez dalje finansijske pomoći i – bez članstva u evrozoni.

Pomirljiviji tonovi Grci se očigledno nisu uplašili, ali su se zvaničnici u Berlinu zabrinuli. Ucena se vratila kao bumerang. „Siriza“ je upravo na talasu otvorene pobune protiv „nemačkog diktata“ i ucena famozne Trojke (predstavnici Evropske unije, Centralne evropske banke i Međunarodnog monetarnog fonda) dobila više glasova nego što su joj proricali, više nego što su i njeni izborni stratezi očekivali: Ciprasu su nedostajala samo dva poslanička mesta do apsolutne većine i mogućnosti da sam vlada.

A Ciprasova najefektnija, iako ne i glavna poruka biračima bila je da će zalupiti vrata pred Trojkom i tražiti nove, ali direktne, bez posrednika, pregovore sa poveriocima o otpisu duga, gde god se i koliko god se može, i o povoljnijim uslovima za otplatu astronomskih i nepovoljnih kredita kako bi grčka privreda (i država) „došla do daha“, do većeg privrednog rasta i zapošljavanja. Za zemlju s najvećom stopom nezaposlenosti u evrozoni (iznad dvadeset i pet odsto) i posebno dramatičnom situacijom u kojoj se nalaze mladi (svaki drugi Grk do dvadeset pet godina je bez posla) to je egzistencijalno važno.

Prvo reagovanje koje je stiglo s nemačkog tla na tek objavljene rezultate vanrednih parlamentarnih izbora stiglo je iz Bundesbanke. Njen šef Jens Vajdman je resko upozorio da će i nova vlada morati da se pridržava kursa rigorozne štednje i da sprovodi „radikalne reforme“, u čemu većina Grka, kako su pokazali izbori, vidi simbol i uzrok dramatičnog propadanja. Iako opterećena balastom dugova (240 milijardi evra!) Grčka će biti prinuđena da i dalje traži finansijsku pomoć, podsetio je Vajdman, i odmah upozorio: ta pomoć će izostati ako se nova vlada ne bude pridržavala ranije preuzetih obaveza.

Reagovanje nemačke vlade na ishod parlamentarnih izbora saopšteno je u nešto pomirljivijem tonu. Zvanični Berlin, preneo je vladin predstavnik za štampu, spreman je na saradnju sa novim vlastima u Atini, dakako uz određene uslove. Posle susreta sa italijanskim premijerom Mateom Rencijem u Firenci, kancelarka Angela Merkel je, neposredno pred izbore, „spustila loptu“. Hvalila je napore koje su Grci preduzeli u ostvarivanju nužnih reformi, ali i podsetila na čemu počivaju sporazumi postignuti sa Atinom: solidarnost članica evrozone, s jedne strane, i ispunjavanje (reformskih) obaveza od strane grčkih vlasti, s druge strane. Taj „dualizam“ predstavlja i čini „dve strane iste medalje“, naglasila je Merkelova, uz „čvrsto uverenje“ da će se, u „potpunoj tišini“, pronaći rešenja za probleme koji postoje na relaciji Atina – Brisel.

Grci neće „klečati pred Merkelovom“ Sudeći po komentarima medija na vest o neobičnom „političkom braku“ između levice (Siriza) i (krajnje) desnice (Nezavisni Grci) kao da nemačke zvaničnike više od energičnog, vatrenog i harizmatičnog  Ciprasa zabrinjava njegov koalicioni partner, „desničarski populista“ Panos Kamenos: pred njim je „Čepras“, kako lidera „Sirize“ i novog premijera oslovljavaju prijatelji (njegov politički uzor je Če Gevara) najednom, u interpretaciji nemačkih medija, postao „veoma umeren“.

Kamenos je u izbornoj kampanji bio najoštriji kritičar zvanične nemačke politike i kancelarke Angele Merkel, koja pokušava da nezavisne evropske države pretvori u Evropu pod nemačkom dominacijom. Tražio je od zemljaka da se „probude“ i „dignu ustanak“ protiv dužničkog diktata. „Mi (Grci) nikad nećemo klečati kao prosjaci pred Merkelovom, stajaćemo dostojanstveno i uspravno, kako su to Grci uvek činili.“

Tvrdio je da je Grčka „okupirana zemlja“ i da njen, sada već bivši premijer Samaras samo „izvršava naredbe Brisela i Berlina“. Atina se mora osloboditi dužničkog ropstva i – odbiti da vraća poveriocima dugove. Veliku uzbunu u Berlinu izazvao je njegov zahtev da Nemačka plati Grcima ratnu odštetu (162 milijarde evra plus kamate!) pričinjenu u Drugom svetskom ratu (vlast je takav zahtev glatko odbila) i pretio da će, ako do toga dođe, grčki narod poraziti „Četvrti rajh“, kao što je porazio onaj Treći.

Grčki virus Ako se zapaljivi Kamenosov rečnik može otpisati kao predizborna politička egzotika, ostaju činjenice koje ozbiljno zabrinjavaju evropske konzervativce. Grčki „virus“ bi mogao da bude zarazan u političkom smislu, ali i u dužničko-poverilačkim odnosima. Ono što se dogodilo u atinskoj izbornoj noći „velikog trijumfa“ preti da se, posledično, radikalno izmenjeni politički reljef u Grčkoj lako realizuje i u drugim delovima kontinenta: španska (levičarska) stranka „Podemos“ snažno korača stopama „Sirize“.

Kad je reč o dužničko-poverilačkim odnosima, u Briselu i Berlinu se strahuje od „efekta domina“: ako se napravi ustupak energičnom Ciprasu, mogla bi da krene lavina. Lider „Sirize“ postao je za sve snažnije levičarske pokrete u evropskim zemljama simbol pobune protiv nametnutih, razarajućih mera štednje. Već spomenuti španski „Podemos“ govori njegovim jezikom.

 

[/restrictedarea]