Уцена као бумеранг

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Крах филозофије ригорозне штедње, коју беспоговорно форсира Ангела Меркел, с фаталним последицама по земље потресене кризом: исход ванредних парламентарних избора у Грчкој показао је да се огорчени јужњаци очигледно нису уплашили притисака и претњи, у којима су предњачили немачки званичници, али је тријумф левице изазвао нескривену забринутост у Берлину, из више разлога

У ноћи „великог тријумфа“ и „историјске победе“ (наслови из немачких медија) левичарске „Сиризе“ и њеног (неспорно) харизматичног лидера Алексиса Ципраса, на атинском тргу испред универзитета, из великог шатора у којем је био смештен изборни штаб победника на ванредним парламентарним изборима у Грчкој најгласније се чула песма „О, бела ћао“.

Овај детаљ дао је „шлагворт“ новинару једног немачког недељника (Цајт) за констатацију да популарна песма италијанских партизана из Другог светског рата постаје „химна“ европских левичарских покрета, све снажнијих (не само) на југу континента. А то је управо оно што, очигледно, посебно забрињава конзервативце у Немачкој.

Упркос чињеници да се у овом часу (све) бучније оглашава радикална десница (не посустају – све масовније – демонстрације исламофобне „Пегиде“) „буђење левице“ у Грчкој, Шпанији, па и у Италији, могло би, индиректно, да помрси њихове планове и рачуне на следећим изборима за Бундестаг: странка „Левица“ је очигледно осокољена тријумфом грчке „Сиризе“. Заменик председника „Левице“ у покрајини Бранденбург Себастијан Валтер је, не скривајући усхићење, рекао новинарима у Атини како је исход грчких парламентарних избора јасно показао да „постоји алтернатива политици Ангеле Меркел“.

Наговештај „европског пролећа“ Математички мерено, странке левице у Немачкој – социјалдемократе, „Зелени“ и „Левица“, могле су и на претходним изборима за Бундестаг да окончају владавину Ангеле Меркел. Анимозитети, не само идеолошки, који постоје између „црвених“ (социјалдемократе) и „још црвенијих“ (Левица) спречиле су и још спречавају формирање таквог коалиционог блока. Та могућност ће се, по свему судећи, у драматичнијој форми можда показати на следећим парламентарним изборима: социјалдемократе, показали су ранији случајеви, „губе дах“ у чврстом загрљају са конзервативцима и у великој коалицији.

У сваком случају, инспирисана радикалним политичким заокретом у Атини, председница „Левице“ Катја Кипинг наговештава (могуће) „европско пролеће“, а њен колега и копредседник странке Бернд  Риксингер упутио је егзалтирано, преко друштвених мрежа, честитку Ципрасу – на грчком језику.

 

[restrictedarea]

 

Новинар „Шпигла“ је, у електронском издању, помало цинично приметио да се немачка левица радује победи „Сиризе“ као да ју је сама извојевала. Радост је, примећује, толика да је није помутила ни вест о томе да је Ципрас промптно склопио коалициони савез са „Независним Грцима“ (Анел) десничарско-популистичком странком, са којом „Сириза“, програмски и идеолошки, има (тако) мало заједничког.

Потпредседница посланичке фракције „Левице“ (иначе комунисткиња и „животна сапутница“ Оскара Лафонтена) Сара Вагенкнехт упозорава да „Независни Грци“ свакако нису (француски, ултрадесничарски) „Национални фронт“ и да не треба упоређивати неупоредиво.

Немачка „Левица“ је и пре охрабрујућег „импулса из Атине“ доживела велико охрабрење: први пут је један њен првак, Бодо Рамелов, стао (од 5. децембра 2014.) на чело једне покрајинске владе, у источнонемачкој Тирингији, упркос чињеници да су се конзервативци Ангеле Меркел, и она лично, трудили „из петних жила“ да то спрече.

Два канцеларкина пораза Ово заиста нису били баш најведрији дани за (самоуверену) Ангелу Меркел. Доживела је, за кратко време, два тешка пораза који су показали да моћна немачка канцеларка није у свему и у свакој ситуацији премоћна. Оштро се противила и покушавала да спречи намеру шефа Европске централне банке: Марио Драги (Европска централна банка) одлучио је, упркос противљењу Берлина, да „убризга“ 500 милијарди евра (испод штампарске пресе) у банкарски систем као пакет „стимулативних и подстицајних мера“ за развој европске економије.

Тиме је означен крај „филозофије (ригорозне) штедње“, коју је форсирала и диктирала, као беспоговорни „немачки рецепт“, управо Ангела Меркел. Доскора само теоретска могућност – масовна куповина хартија од вредности преко Европске централне банке – постала је реалност. Беспомоћна немачка канцеларка прибегла је у одступници наизглед спасоносној политичкој фрази: „Шта могу, Банка је – независна.“

Растакање њеног концепта ригорозне штедње почело је, у теоретским расправама експерата, нешто раније. „Дојче веле“ саопштава да је Марио Драги отворио дебату о „филозофији штедње“ још минулог лета на традиционалном скупу шефова централних банака у америчком граду Џексон Холу. Шеф Централне европске банке није имао ништа против оштрих мера штедње у „привредно моћној Немачкој“, али им се противио када се ради о Француској и Италији: њима су потребнија већа издвајања за стимулисање привреде и привредног раста.

Овај немачки јавни сервис спомиње и жестоке критике које су Меркеловој упутили нобеловци са скупа у округу Линдау. У томе је предњачио некадашњи главни економиста Светске банке, професор Колумбија универзитета, Јозеф Стиглиц. Управо је, по њему, немачка политика штедње одговорна за „блокирање привредног раста“ и продубљивање кризе у еврозони.

Критике су све учесталије стизале од представника различитих економских школа. Професор Ларс Петер Хансен, с „традиционално либералног“ Универзитета у Чикагу, опоменуо је, преко немачких медија, канцеларку  да не „кажњава велике дужнике“: држави која лежи на земљи, не треба претити новим казнама.

Меркелова је наставила да то чини, у грчком случају чак ултимативно и уцењивачки. Направила је потез без преседана: ускочила је и снажно се умешала у грчку изборну арену, претећи Атини да би у случају победе левичара могла да остане без даље финансијске помоћи и – без чланства у еврозони.

Помирљивији тонови Грци се очигледно нису уплашили, али су се званичници у Берлину забринули. Уцена се вратила као бумеранг. „Сириза“ је управо на таласу отворене побуне против „немачког диктата“ и уцена фамозне Тројке (представници Европске уније, Централне европске банке и Међународног монетарног фонда) добила више гласова него што су јој прорицали, више него што су и њени изборни стратези очекивали: Ципрасу су недостајала само два посланичка места до апсолутне већине и могућности да сам влада.

А Ципрасова најефектнија, иако не и главна порука бирачима била је да ће залупити врата пред Тројком и тражити нове, али директне, без посредника, преговоре са повериоцима о отпису дуга, где год се и колико год се може, и о повољнијим условима за отплату астрономских и неповољних кредита како би грчка привреда (и држава) „дошла до даха“, до већег привредног раста и запошљавања. За земљу с највећом стопом незапослености у еврозони (изнад двадесет и пет одсто) и посебно драматичном ситуацијом у којој се налазе млади (сваки други Грк до двадесет пет година је без посла) то је егзистенцијално важно.

Прво реаговање које је стигло с немачког тла на тек објављене резултате ванредних парламентарних избора стигло је из Бундесбанке. Њен шеф Јенс Вајдман је реско упозорио да ће и нова влада морати да се придржава курса ригорозне штедње и да спроводи „радикалне реформе“, у чему већина Грка, како су показали избори, види симбол и узрок драматичног пропадања. Иако оптерећена баластом дугова (240 милијарди евра!) Грчка ће бити принуђена да и даље тражи финансијску помоћ, подсетио је Вајдман, и одмах упозорио: та помоћ ће изостати ако се нова влада не буде придржавала раније преузетих обавеза.

Реаговање немачке владе на исход парламентарних избора саопштено је у нешто помирљивијем тону. Званични Берлин, пренео је владин представник за штампу, спреман је на сарадњу са новим властима у Атини, дакако уз одређене услове. После сусрета са италијанским премијером Матеом Ренцијем у Фиренци, канцеларка Ангела Меркел је, непосредно пред изборе, „спустила лопту“. Хвалила је напоре које су Грци предузели у остваривању нужних реформи, али и подсетила на чему почивају споразуми постигнути са Атином: солидарност чланица еврозоне, с једне стране, и испуњавање (реформских) обавеза од стране грчких власти, с друге стране. Тај „дуализам“ представља и чини „две стране исте медаље“, нагласила је Меркелова, уз „чврсто уверење“ да ће се, у „потпуној тишини“, пронаћи решења за проблеме који постоје на релацији Атина – Брисел.

Грци неће „клечати пред Меркеловом“ Судећи по коментарима медија на вест о необичном „политичком браку“ између левице (Сириза) и (крајње) деснице (Независни Грци) као да немачке званичнике више од енергичног, ватреног и харизматичног  Ципраса забрињава његов коалициони партнер, „десничарски популиста“ Панос Каменос: пред њим је „Чепрас“, како лидера „Сиризе“ и новог премијера ословљавају пријатељи (његов политички узор је Че Гевара) наједном, у интерпретацији немачких медија, постао „веома умерен“.

Каменос је у изборној кампањи био најоштрији критичар званичне немачке политике и канцеларке Ангеле Меркел, која покушава да независне европске државе претвори у Европу под немачком доминацијом. Тражио је од земљака да се „пробуде“ и „дигну устанак“ против дужничког диктата. „Ми (Грци) никад нећемо клечати као просјаци пред Меркеловом, стајаћемо достојанствено и усправно, како су то Грци увек чинили.“

Тврдио је да је Грчка „окупирана земља“ и да њен, сада већ бивши премијер Самарас само „извршава наредбе Брисела и Берлина“. Атина се мора ослободити дужничког ропства и – одбити да враћа повериоцима дугове. Велику узбуну у Берлину изазвао је његов захтев да Немачка плати Грцима ратну одштету (162 милијарде евра плус камате!) причињену у Другом светском рату (власт је такав захтев глатко одбила) и претио да ће, ако до тога дође, грчки народ поразити „Четврти рајх“, као што је поразио онај Трећи.

Грчки вирус Ако се запаљиви Каменосов речник може отписати као предизборна политичка егзотика, остају чињенице које озбиљно забрињавају европске конзервативце. Грчки „вирус“ би могао да буде заразан у политичком смислу, али и у дужничко-поверилачким односима. Оно што се догодило у атинској изборној ноћи „великог тријумфа“ прети да се, последично, радикално измењени политички рељеф у Грчкој лако реализује и у другим деловима континента: шпанска (левичарска) странка „Подемос“ снажно корача стопама „Сиризе“.

Кад је реч о дужничко-поверилачким односима, у Бриселу и Берлину се страхује од „ефекта домина“: ако се направи уступак енергичном Ципрасу, могла би да крене лавина. Лидер „Сиризе“ постао је за све снажније левичарске покрете у европским земљама симбол побуне против наметнутих, разарајућих мера штедње. Већ споменути шпански „Подемос“ говори његовим језиком.

 

[/restrictedarea]