Staljin i istorijska Rusija

Dragomir Anđelković 

Ruska ideja „nepoznatog Staljina“ ili (geo)politička dalekovidost velikog i više nego groznog Rusa gruzijskog porekla

Vinston Čerčil je svojevremeno napisao: Rođenje Lenjina predstavlja najveću tragediju Rusije, dok je druga nesreća po značaju njegova smrt. U oba slučaja je čuveni britanski političar suštinski bio u pravu, mada, kada se radi o drugoj konstataciji, ne i na način kako je on želeo da njegove reči budu shvaćene. Za prvo je jasno – Lenjin je razrušio Rusko carstvo i njegove narode, a pre svega ruski, gurnuo u ponor strahovitih patnji. Kada se radi o nastavku navedenog citata, Čerčil je pružio sledeće objašnjenje: Samo Lenjin je mogao da izvuče Ruse iz blata u koje ih je gurnuo. No, znajući geopolitičku logiku kojom se Čerčil rukovodio, njemu sigurno nije smetalo što je Rusija gurnuta u strašne teškoće. Za njega je Lenjinova smrt bila nemio događaj zbog engleskih interesa, a ne zbog sudbine Rusa.

Posle Lenjina, koji je razarao i slabio Rusiju, došao je Staljin, koji je, uz sve strašne greške što je počinio, ipak na novim osnovama oživeo moć ruske države. Da je baš to Čerčil zamerao Staljinu, te je zbog toga tragično doživljavao Lenjinovu smrt, jasno se vidi iz njegovog dela – nastavka i u SFRJ objavljenog „Drugog svetskog rata“ – „Epilog godina 1945–1957“. Tu je  nedvosmisleno rekao da je SSSR problem zato što je postao supersila van zapadnog civilizacijskog kruga, a ne zbog komunizma!

 

PROPUŠTENI TRENUTAK Danas više nema Sovjetskog Saveza, a Rusija, iako moćna, znatno je slabija od njega, te je osuđena da troši veliki deo svoje snage nastojeći da očuva kakav-takav uticaj na prostoru koji je nekada bio u potpunosti njen i tako predstavljao odskočnu dasku za ofanzivno delovanje na drugim područjima. Da se vratimo Čerčilu, čije reči potvrđuje sadašnje za nas i Ruse nepovoljno stanje. On je tačno primetio: Boljševici sebi stvaraju probleme koje posle uspešno razrešavaju. Nažalost, Rusiji su napravili ogroman geopolitički problem, sa kojim se još naporno bori kako bi ga razrešila. A nije sve moralo da bude tako, bez obzira na Oktobarsku revoluciju, da se Lenjin baš u najnepogodnijem periodu privremeno nije oporavio od, zvanično, moždanog udara ili, nezvanično, neuroloških posledica sifilisa.

Staljin je uspeo da drastično ublaži negativno geopolitičko nasleđe boljševika, ali ni on nije više bio u stanju da nadomesti posledice propuštenog trenutka, odnosno da na sistemskim temeljima u nebesa vinut zlokobni duh raspada istorijske Rusije vrati u „bocu“. Otuda,  Lenjinova smrt – zbog kašnjenja, a ne zato što je prerano nastupila – uistinu jeste ogromna ruska tragedija. To se, na osnovu i stručnoj javnosti dugo nepoznatih arhivskih materijala, upečatljivo vidi iz kod nas tek objavljene druge knjige više nego zanimljivog i sadržajnog dela Roja i Žoresa Medvedeva „Nepoznati Staljin“ (NNK Internacional – Merkur SV, Beograd, 2014). Jednom njegovom, za temu kojom smo počeli da se bavimo veoma bitnom glavom („Staljin kao ruski nacionalista“) pozabavićemo se u ovom tekstu, uz napomenu da prva (Beograd, 2012) i druga knjiga dela „Nepoznati Staljin“ sadrže još mnogo toga bitnog a malo poznatog široj pa i stručnoj javnosti.

[restrictedarea]

Poznato je da je Staljin, pošto se izborio sa anacionalnim trockističkim i drugim strujama, sovjetski brod preusmerio od amorfnog (kvazi)državnog koncepta, koji je SSSR smatrao bazom svetske revolucije – sa čime je kao potpuno nespojivo doživljavano bilo kakvo negovanje tradicije ruske državnosti – ka poimanju Sovjetskog Saveza kao nacionalne države naroda koji u njoj žive, i to zasnovane pre svega na svestranoj ruskoj baštini. Takav trend je otpočeo i pre Drugog svetskog rata, da bi tokom njega istorijsko rusko nasleđe bilo istinski rehabilitovano a ruski narod je Staljin, sa mnogo razloga, koji jedino zlonamerni ne žele da vide, proglasio za „najistaknutiju naciju od svih koje ulaze u sastav Sovjetskog Saveza“.

Sve to nije ništa novo, ali baš je to saznanje da je Staljin želeo da se tim smerom – i to mnogo radikalnije nego što je i on svojom gromadnom energijom bio u stanju da nametne, pošto je, kako bi Anglosaksonci rekli, „mleko već bilo prosuto“ – krene još pred kraj Ruskog građanskog rata. Tada je došlo do velikog sukoba između Staljina i Lenjina oko prvog Ustava SSSR, koji je u istinskom svetlu malo poznat čak i istoričarima, a umalo je koštao nasleđa vlasti Gruzina koji je voleo ruski narod i shvatao njegovu geopolitičku misiju mnogo bolje od ideološki motivisanog autošovinizma obolelog prvog boljševičkog lidera.

 

NA RUŠEVINAMA CARSTVA Tiho urušavanje velike ruske države počelo je ubrzo posle Februarske (građanske) revolucije. Privremena, socijalističko-liberalna vlada nije uspela da uspostavi vlast u svim delovima srušenog Carstva. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su Gruzija i Finska proglasile nezavisnost a i pre pomenute revolucije carska vlast nije kontrolisala velike delove pobunom zahvaćene Srednje Azije. Pošto su boljševici preuzeli vlast i potom doživeli seriju poraza od strane nemačkih trupa (Berlin je podržavao komunistički prevrat sa ciljem da oslabi Rusiju, ali mu nije padalo na pamet da se prijateljski ponaša prema novoj vlasti) bili su prinuđeni da u martu 1918. godine potpišu ponižavajući Brest-Litovski mirovni sporazum. Njime se Moskva odrekla ne samo neruskih kavkaskih i baltičkih krajeva već i dve od tri ruske zemlje: Ukrajine (Malorusije) i Belorusije. Štaviše, Kremlj je bio prisiljen da prihvati i da danas ratom zahvaćena Novorusija – u kojoj su Velikorusi (Rusi u užem smislu) i tada bili većinsko stanovništvo – uđe u sastav novouspostavljene, formalno nezavisne, a zapravo pod nemačkim protektoratom, Ukrajine (sudbina te istočnoslovenske zemlje je da, kad god je odvojena od svog matičnog ruskog drveta, bude pod dominacijom neke zapadne sile).

Novoformirane države na prostoru koji je izgubila Moskva sukcesivno je priznao veliki broj zemalja. No, posle kapitulacije Nemačke boljševici nisu više morali da se pridržavaju od strane Berlina nametnutog mirovnog sporazuma. Manje iz želje da se obnove granice istorijske Rusije, a više zbog težnje ka ideološkoj ekspanziji, oni su uspostavili vojno-političku  kontrolu nad velikim delom Ukrajine, Belorusije i Kavkaza. Poraz u ratu sa Poljacima i prisustvo nemačkih dobrovoljaca u Finskoj i baltičkim republikama onemogućili su Moskvu da povrati i te krajeve nekadašnjeg Ruskog carstva. U takvim okolnostima postavilo se pitanje uređenja boljševičke državne tvorevine. Do definisanja nekog trajnog rešenja, pošto je u Ukrajini, Belorusiji, Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu uspostavljena sovjetska vlast, svaka od tih republika, formalno nezavisna, ulazila je u određene savezničke odnose sa Ruskom Sovjetskom Federativnom Socijalističkom Republikom (RSFSR). Jedinstvo neformalnog crvenog saveza ostvarivano je partijskom disciplinom i prisustvom Crvene armije.

 

SPASONOSNI NACRT USTAVA U takvim okolnostima, u avgustu 1922. formirana je partijska komisija koja je imala zadatak da definiše model državnog objedinjavanja. S obzirom da je Lenjin od maja te godine bio ozbiljno bolestan, umesto njega je za predsednika ustavne komisije imenovan Staljin. Pod njegovim rukovodstvom izrađen je Nacrt ustava koji nije predviđao stvaranje nekakvog novog saveza, već da u sastav postojeće Ruske Federacije uđu Ukrajina, Belorusija i druge republike. One bi imale ista prava kao Tatarstan ili Baškirija – autonomne, a ne savezne republike – koji su se već nalazili, a i danas se nalaze, u sastavu Rusije. Ne bi bili formirani novi savezni organi, već bi institucije RSFSR proširile vlast na nove republike. Niti bi one dobile pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, koje je na kraju SSSR dovelo do raspada.

Staljin je ličnim autoritetom uspeo da nametne svoje stavove partijskom rukovodstvu kako Rusije, tako i republika o kojima se radilo. Sa rešenjem koje je predložio nije se složila jedino njegova rodna Gruzija. Ali, znajući njegovu posvećenost realizaciji rešenja u koje je verovao, sigurno bi gruzijski drugovi promenili mišljenje. Nažalost, to je donekle morao da učini Staljin. Lenjin se dovoljno oporavio da je mogao da se aktivno uključi u dalji tok događaja. Kada je shvatio šta radi Staljin, bukvalno je počeo da besni. Njegov plan je bio ne da dođe do obnove Rusije na novim ideološkim temeljima, već do stvaranja anacionalnog saveza ravnopravnih republika, otvorenog za prijem drugih država Evrope i Azije gde bi na vlast došli komunisti. Uz to je smatrao da je ruski nacionalizam – koji je, po njemu, usvojio Staljin – najveća opasnost koja može da osujeti pretvaranje Ruske revolucije u svetsku.

I to nije sve. Sada dostupne Lenjinove beleške svedoče koliko toga negativnog je mislio o Rusima. Na Staljinove opaske o tome da se radi o velikoj naciji Lenjinov komentar je bio: Velika je samo svojim nasiljem. Ništa manje se nije okomio ni na Staljina. Za njega je rekao da je on ne samo ruski socijalnacionalista već i gruba velikoruska policajčina, te da tako nanosi štetu interesima klasne proleterske solidarnosti.

Lenjin, koji je prikupio dovoljno snage da se uključi u ustavnu borbu, prešao je u protivofanzivu. Staljin je odbio da bez borbe prihvati Lenjinove stavove. Spor je morao da razreši Politbiro. Nesumnjivo bi Staljinov Nacrt ustava bio prihvaćen od strane Politbiroa i na Plenumu CK da mu se nije aktivno suprotstavio Lenjin. Oni koji bi poput Trockog bili protiv ostali bi u manjini. No, Lenjinov autoritet je još bio nedodirljiv. Staljin više nije imao nikakve šanse, ali je i dalje pružao žestok otpor. Time nije isterao svoje, ali je bar sprečio da SSSR bude ustrojen kao labava federacija i da se raspadne mnogo pre kraja 20. veka.

Da je Lenjin nametnuo sve svoje amandmane, kako zaključuju autori knjige, bila bi nemoguća brza industrijalizacija zemlje – uključujući i njeno vojno jačanje koje je SSSR omogućilo da pobedi nacističku Nemačku – jer se prvi boljševički lider protivio čak i centralizovanoj upravi iz Moskve nad saobraćajnim sistemom.

S druge strane, da je umesto SSSR sa pravom republika na izdvajanje i sa razlikom između autonomnih i saveznih republika bila formirana samo proširena Ruska Federacija, kako se predviđalo Staljinovim Nacrtom ustava, to bi nesumnjivo dovelo do brže ekonomske, političke i etničke integracije zemlje. Kako braća Medvedev primećuju, u takvim uslovima došlo bi, na temelju ruskog jezika i tradicije, do formiranja rusko-sovjetskog naroda, nalik američkom.

 

POTVRĐEN STALJINOV RAČUN I bez toga, Staljin je usmerio istorijske procese ka tome da postepeno dolazi do etničke integracije. Kako autori knjige naglašavaju: da je SSSR nastavio da postoji još 40-50 godina, sovjetski narod bi postao isto tako realnost kao i američki. Nažalost, ne samo za Ruse već i za sve narode koji osećaju nedostatak geopolitičke protivteže u svetu, ili se pak kao Ukrajinci valjaju u krvavom blatu svoje lažne nezavisnosti, to se nije desilo. A Staljin je jasno, i to blagovremeno, uviđao da država ne sme da bude zasnovana na „solidarnosti radničke klase“ ili pak na partijskoj disciplini. Potrebne su čvrste sistemske spone i već dokazana državotvorna tradicija kao što je ruska.

Koliko je bio u pravu, pokazalo se kada je Sovjetski Savez postao žrtva odbacivanja ideologije koja je određena da bude njegovo vezivno tkivo. Nacionalna tradicija može da preživi i radikalne ideološke transformacije, što je pokazao i opstanak Ruske Federacije bez obzira na lavinu separatizma (podržanog i iz inostranstva) i drugih razornih procesa sa kojima se suočila tokom  90-ih. Da je Ruska Federacija pokrila ceo prostor istorijske Rusije kojim su zavladali boljševici, danas se Moskva ne bi branila u Donbasu, već bi njene karaule i dalje bile na granici sa Poljskom i Mađarskom.

Rusi to razumeju i zato je Staljin, bez obzira na nesumnjivo strašne grehe koje je učinio, za njih jedan od najvećih lidera u ruskoj istoriji. Država je ipak iznad svega! Tim pre što je Staljina zalaganje za rusku stvar moglo da košta i očekivane vlasti. Kao što je nameravao da onemogući da Staljin, između ostalog i stoga što ga je, zajedno sa Đeržinskim (osnivačem prve boljševičke političke policije, preteče KGB) smatrao nosiocem „velikoruske nacionalističke kampanje“,  postane njegov naslednik (a da to bude Trocki) Lenjin je insistirao i na tome da se pitanje državnog uređenja ponovo razmotri na sledećem kongresu Sovjeta, te da se u Ustav SSSR unesu neophodne izmene. Razume se, u smislu slabljenja državnih spona. Smrt ga je sprečila da istera svoje, a Rusija je bar dobila mogućnost da Staljinovom zaslugom budu umanjene posledice svega negativnog što je učinio.

Da nije bilo tako, verujem, davno ne bi bilo ni današnje Ruske Federacije, a kamoli da bi ona i dalje, uz sve teškoće, zadržala status velike sile koja još uvek ima realne šanse da poveže veliki deo pokidanih spona na prostorima nekadašnje istorijske Rusije! A oni koji su tužni što je, iako umanjena, i sada moćna ruska država opstala, zanemaruju ništa manje grehe Trockog i Lenjina od onih Staljinovih, te ih smatraju „progresivnim reformatorima“, dok maksimalno ocrnjuju Staljina. Ne radi se tu o ljudskim pravima, već o geopolitici. Uostalom, zar je surovo pragmatični političar neskriveno aristokratskih pogleda na društvo, tipa Čerčila – kome je do demokratije stalo taman koliko i Staljinu – zbog nečeg drugog nalazio i po koju lepu reč za Lenjina i njegove anacionalne sledbenike?

[/restrictedarea]