Šta VBA sme, a šta ne sme

Piše dr Milan Škulić

Od ogromne je važnosti da organi čija je osnovna funkcija zaštita države i očuvanje bezbednosti građana dosledno poštuju zakon, ali i da se oni, s druge strane, ne kompromituju nedovoljno utemeljenim komentarima ili u cilju bilo čije lične promocije, kao ni radi ostvarivanja dnevnopolitičkih ciljeva

Svaka ozbiljna država ima kvalitetne bezbednosne i obaveštajne službe, koje nastoje da državu efikasno zaštite od onih koji je napadaju ili ugrožavaju, ali pravne države istovremeno razvijaju i odgovarajuće delotvorne pravne mehanizme koji omogućavaju da, štiteći sebe od neprijatelja kao što su teroristi, ekstremisti raznih vrsta, separatisti, pripadnici miljea organizovanog kriminaliteta itd, država sačuva i građane od sebe same, odnosno zaštiti ih od mogućih zloupotreba ili grešaka sopstvenih organa. To pomalo asocira na onu čuvenu mudrost Marka Miljanova o bitnoj razlici između herojstva – kada čovek brani sebe od drugih, i čojstva, kada druge brani od sebe.

Bezbednosne i obaveštajne službe, kao, naravno, i sama vojska, jedan su od važnih stubova ozbiljnih država. Stara je istina da zemlja koja nema svoju vojsku ili nema dovoljno dobre oružane snage rizikuje da na svojoj teritoriji dočeka i „hrani“ neku tuđu vojnu silu. Veoma je važno i poverenje u one čija je dužnost da brane otadžbinu, kao i u one koji štite samu vojsku, poput bezbednosnih i obaveštajnih službi, ali jedna stara poslovica kaže da je „poverenje dobro, ali je kontrola bolja“. Redovna i savesna kontrola bezbednosno-obaveštajnih službi je neophodna u svim pravnim i demokratskim državama. Jedan od važnih oblika te kontrole je u Srbiji poveren tzv. ombudsmanu, tj. zaštitniku građana. Bezbednosne i obaveštajne službe su dužne da sarađuju sa zaštitnikom građana, da mu omoguće pristup prostorijama i stave na raspolaganje sve podatke kojima raspolažu, onda kada su ti podaci od značaja za postupak koji zaštitnik građana vodi, odnosno za ostvarenje cilja njegovog preventivnog delovanja, bez obzira na stepen njihove tajnosti, osim kada je to u suprotnosti sa zakonom. To se, naravno, odnosi i na Vojno-bezbednosnu agenciju.

 

ŠPEGELJ i BND Od antičkih vremena važi ona poznata bojazan – „ko će nas čuvati od čuvara“. Međutim, „čuvari“ moraju imati, kako određenu slobodu delovanja, tako i čvrstu veru da, braneći i štiteći državu, neće od same te države jednog trenutka biti napušteni i ostavljeni na cedilu. To je od ogromne važnosti, jer državi i građanima nisu potrebne slabe, zbunjene, uplašene ili demoralisane službe bezbednosti. U našoj istoriji, nažalost, ima i takvih tužnih primera. Čuveni KOS nekadašnje JNA nije uspeo da sačuva Jugoslaviju, niti da uvek dovoljno efikasno zaštiti tadašnju vojsku, ali su mnogi njegovi pripadnici u veoma teškim okolnostima učinili sve što su mogli, a neki su to  i glavom platili. Setimo se one briljantne akcije kontraobaveštajaca JNA, koji uspevaju da tajno snime penzionisanog generala JNA Martina Špegelja, koji poput najgoreg povampirenog ustaše zajapureno objašnjava kako će se nova Hrvatska, sveže naoružana „mađarskim kalašnjikovima“, beskrupulozno i krvavo obračunati sa oficirima JNA i večitim „remetilačkim faktorom“, u vidu „nelojalnih“ Srba. Bizarni epilog velikog profesionalnog uspeha veštih, hrabrih i patriotski nastrojenih oficira KOS-a bilo je otužno televizijsko emitovanje snimka krvožednog generala, nevešti i bestidni demantiji hrvatske vlasti, neodlučnost i nesposobnost vrha JNA i tadašnje savezne države, tako da, konačno, Špegelju, kao ni njegovim proustaškim saradnicima, izuzimajući nekoliko hapšenja, tada, nažalost, nije zafalila ni dlaka sa glave. KOS je tada dokazao svoju sposobnost, ali to ipak nije spasilo državu koja je ubrzo zatim skliznula u građanski rat, a Srbi u Hrvatskoj su nakon svega nekoliko godina od tog događaja dočekali tužnu i krvavu sudbinu kakvu im je namenio penzionisani general JNA, novopečeni „časnik“ Tuđmanove Hrvatske, koja je, a ne smemo to nikada da zaboravimo, po rečima svog „oca“, bila svojevrsni „nastavak“ tzv. NDH, kao „izraza povjesnih težnji hrvatskog naroda“.

[restrictedarea]

Danas mnoge države uspešno koriste obaveštajne službe i za neke netipične zadatke. Pre nekoliko godina je nemačka Savezna obaveštajna služba – čuveni BND (Bundesnachrichtendienst) koji je u Nemačkoj pandan našoj Bezbednosno-informativnoj agenciji, platila pet miliona evra službeniku jedne švajcarske banke za CD sa podacima o nekoliko stotina nemačkih poreskih obveznika koji su svoj novac, radi izbegavanja plaćanja poreskih obaveza u Nemačkoj, držali „na sigurnom“ u švajcarskim i luksemburškim bankama. Rukovođen „višim državnim interesima“, kao i potrebom da se u Nemačku vrati ogromna suma novca trenutno „u egzilu“ u stranim bankama, BND  tada zanemaruje neke „sitne formalnosti“ i jedan sasvim „mali pravni problem“. Naime, radilo se, u stvari, o ukradenim podacima, tj. informacijama koje izvorno potiču iz krivičnog dela bankarskog službenika koji ne samo da je grubo prekršio bankarsku tajnu već je od svog poslodavca drsko ukrao informacije o imaocima bankarskih računa. Plaćanjem pet miliona evra BND je praktično „u kešu“ nagradio učinioca krivičnog dela, a na činjenicu da su ti podaci pribavljeni na protivpravan način potom na oba oka „žmuri“ i nemačko državno tužilaštvo, te pokreće istragu protiv više stotina bogatih nemačkih utajivača poreza. U odnosu na inače čvrsto pravilo da ne može biti pravno validan dokaz koji potiče iz krivičnog dela, oči zatvaraju i nemački sudovi. Epilog je da su neki nemački građani osuđeni za utaju poreza, a većina tih „poreskih grešnika“ je sklopila određene dogovore sa nemačkim vlastima te svoj novac iz inostranstva vratila u Nemačku, plaćajući pritom velike novčane kazne i, naravno, naknadno sa velikim kamatama, izmirujući poreska dugovanja. Nemačka država je tako, zahvaljujući svojoj obaveštajnoj službi, koja se inače, po pravilu, ne bavi klasičnim kriminalitetom, pa ni poreskim deliktima, ali donekle i usled prilično „fleksibilnog“ tumačenja zakona od strane državnih tužilaca i sudija, postala bogatija za više stotina miliona evra.

KO ČUVA VOJSKU Kako stvari stoje u Srbiji sa onima čija je uloga da štite i čuvaju državu i njene građane? Nekadašnja „narodna milicija“ je sada već uveliko klasična policija. Nema SUP-a, ali je tu MUP. Umesto naslednice OZNE, koja „sve dozna“, pa čuvene UDBE, a potom DB-a, sada ustavni poredak Srbije štiti BIA. Nema više ni KOS-a, ali sada su tu Vojno-bezbednosna agencija i Vojno-obaveštajna agencija. Vojska čuva državu, ali ko i kako štiti vojsku? Osnovni zadatak vojske, kao organizovane oružane snage, jeste da Srbiju brani od svakog oružanog ugrožavanja, a osnovna svrha postojanja i delovanja VBA je da bezbednosno i kontraobaveštajno štiti tu istu vojsku i njene pripadnike.

Štiteći vojsku, VBA u stvari, štiti i državu, kao i njene građane. To je ozbiljna i časna dužnost pripadnika VBA, ali i njihova velika odgovornost, a zaštita vojske i njenih pripadnika se  mora ostvarivati dosledno u skladu sa Ustavom i zakonima. Delatnost VBA se primarno uređuje Zakonom o Vojno-bezbednosnoj agenciji i Vojno-obaveštajnoj agenciji. Prema odredbama tog zakona, VBA i VOA su organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane koji obavljaju bezbednosno-obaveštajne poslove od značaja za odbranu i deo su jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije. Od obe ove agencije se očekuje da u svom radu budu politički, ideološki i interesno neutralne.

Iako je funkcija VBA od ogromnog značaja ne samo za vojsku već i za samu državu i njene građane, ova agencija uglavnom nije bila u većem fokusu javnosti, sve do nedavnog teškog incidenta koji se zbio na poslednjoj „paradi ponosa“ održanoj u Beogradu, kada je više hiljada srpskih policajaca, pa i najelitnijih jedinica, poput antiterorističkih i Žandarmerije, u punoj borbenoj opremi obezbeđivalo pravo nekoliko stotina građana da slobodno, tj. dobro zaštićeni, izraze svoje seksualno opredeljenje. Javnost je putem sredstava javnog informisanja već podrobno obaveštena o incidentu u kojem su pretučeni i krvavih glava ostali brat predsednika vlade Srbije, brat gradonačelnika Beograda i dvojica pripadnika elitne vojne jedinice „Kobre“.

Nakon krivičnih prijava podnesenih protiv sedmorice žandarma i dvojice pripadnika vojske, prvo će nadležno javno tužilaštvo, eventualnim pokretanjem istrage ili optuženjem, pravno vrednovati ovaj događaj. Zatim, ako dođe do podnošenja optužnog akta, konačnu reč će dati nadležni sud. To znači da, sa stanovišta postulata pravne države, ne bi bilo korektno izjašnjavati se meritorno o tom incidentu i njegovim osnovnim akterima, pre nego što to učine nadležni pravosudni organi. Za sve u odnosu na koje su, do sada, tek podnesene krivične prijave važi pretpostavka nevinosti, a ona će važiti sve dok se eventualno postojanje krivice za protivpravno delo zakonom propisano kao krivično delo, ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

OVLAŠĆENJA Postavilo se i pitanje ovlašćenja VBA u odnosu na razjašnjavanje okolnosti pod kojima se desio težak incident tokom „parade ponosa“. Da li je VBA imala pravo da prikuplja informacije od građana, odnosno eventualnih očevidaca, kao i da ostvaruje uvid u snimke bezbednosnih kamera, te da takve snimke privremeno oduzima? Iz pravila Zakona o VBA i VOA proizlazi da Vojno-bezbednosna agencija, onda kada su ispunjeni određeni uslovi, ima pravo da to čini. Da bi se ova situacija pravno analizirala, potrebno je utvrditi, kako osnovno polje delovanja VBA, tako i službene radnje i osnovne načine kojima ova agencija može ostvarivati svoje zadatke. Kao što se iz samog njenog naziva uočava, dve su osnovne aktivnosti Vojno-bezbednosne agencije – bezbednosne i kontraobaveštajne.

Zakonom se Vojno-bezbednosnoj agenciji omogućava da vrši sledeće bezbednosne aktivnosti: 1) bezbednosna zaštita snaga, objekata, sredstava i aktivnosti; 2) bezbednosna zaštita tajnih podataka; 3) personalna bezbednost (bezbednosna provera određenih lica); 4) industrijska bezbednost; 5) bezbednosna zaštita informaciono-telekomunikacionih sistema i kriptozaštite; 6) bezbednosna zaštita drugih subjekata sistema odbrane; te 7) vršenje ostalih poslova i zadataka bezbednosne zaštite.

VBA u okviru kontraobaveštajne zaštite deluje na odgovarajući način u odnosu na niz alternativno propisanih oblika ugrožavanja vojske: 1) otkriva, prati i onemogućava obaveštajno delovanje, subverzivne i druge aktivnosti stranih država, stranih organizacija, grupa ili lica usmerenih protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; 2) otkriva, prati i onemogućava unutrašnji i međunarodni terorizam, ekstremizam i druge oblike organizovanog nasilja usmerenog protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; 3) otkriva, istražuje i prikuplja dokaze za krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, krivična dela organizovanog kriminala, krivično delo pranje novca, kao i neka krivična dela korupcije i ako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, unutar Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; 4) otkriva, istražuje i prikuplja dokaze za krivična dela kojima se ugrožavaju tajni podaci i krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka, propisana Krivičnim zakonikom, zakonom kojim se uređuje tajnost podataka, kao i drugim zakonima kada su navedena krivična dela usmerena protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; 5) planira, organizuje i sprovodi kontraobaveštajnu zaštitu lica, objekata, aktivnosti i tajnih podataka Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; 6) prikuplja, analizira, obrađuje i procenjuje kontraobaveštajne podatke iz svoje nadležnosti; te 7) obavlja i druge kontraobaveštajne poslove i zadatke. Pored svega ovoga, VBA obezbeđuje i štiti svoje snage, pripadnike i objekte od protivpravnih radnji i pretnji.

Onda kada je to potrebno za ostvarenje nekog od njenih bezbednosnih ili kontraobaveštajnih zadataka, VBA ima pravo i dužnost da na odgovarajući način pribavlja potrebne informacije. Ta agencija je u okviru svojih nadležnosti zakonom ovlašćena da prikuplja podatke: 1) iz javnih izvora; 2) od fizičkih i pravnih lica; kao i 3) od državnih organa, organizacija i službi, te od imalaca javnih ovlašćenja. Ukoliko je u konkretnom slučaju procenila da je to potrebno radi ostvarivanja nekog od njenih zakonom definisanih bezbednosnih ili kontraobaveštajnih zadataka, VBA je mogla da na zakonom propisani način prikuplja podatke od građana, te da ostvaruje uvid u snimke bezbednosnih kamera.

To ne znači da je VBA mogla građane da ispituje kao svedoke, jer takvo pravo nemaju ni policija, niti bilo koja druga bezbednosno-obaveštajna služba već to može činiti jedino javni tužilac u istrazi, ili se svedoci mogu ispitivati pred sudom u krivičnom postupku. Kada je reč o VBA, slično kao i kada je u pitanju policijska aktivnost, radi se o prikupljanju obaveštenja od građana, odnosno o tzv. informativnom razgovoru. Ta radnja je neformalna i iskaz građana sam po sebi nije dokaz, već ima samo odgovarajući operativni značaj. Istu mogućnost ima i redovno je koristi policija u nekadašnjem pretkrivičnom, odnosno sada (prema novom Zakoniku o krivičnom postupku) predistražnom postupku. Građanin u ovom slučaju nije svedok i on nije dužan da daje iskaz ni policiji, niti pripadnicima drugih bezbednosnih i obaveštajnih službi. VBA je ovlašćena da prikuplja podatke od fizičkih lica samo uz njihov prethodni pristanak, a uz pisani pristanak fizičkog lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Informativni razgovor sa građanima, dakle, nije ispitivanje svedoka i zapisnik, snimak ili službena beleška o izjavi datoj na takav način, nemaju dokazni značaj u eventualno kasnije pokrenutom krivičnom postupku.

Stvar je slobodne ocene svakog nadležnog organa konstatovanje da postoje elementi na osnovu kojih može da zasnuje svoju nadležnost u konkretnom slučaju. Naravno, ta ocena mora da bude savesna i zasnovana na realno dostupnim i verodostojnim podacima. Dakle, ako su pripadnici VBA na osnovu raspoloživih informacija ocenili da postoji mogućnost, i to čak na nivou najnižeg zakonskog stepena sumnje, a to su osnovi sumnje, da se u slučaju teškog incidenta na „paradi ponosa“ radi, između ostalog, i o nekom krivičnom delu koje spada u nadležnost VBA, ili da je potrebno odgovarajuće bezbednosno ili kontraobaveštajno delovanje, oni su imali pravo da preduzmu radnje na koje su i, inače, zakonom ovlašćeni. To znači da su u konkretnom slučaju pripadnici VBA mogli da sa građanima uz njihov pristanak obavljaju informativne razgovore, te da prikupljaju i određene raspoložive materijalne dokaze, pa i vrlo specifične potencijalne dokaze, kao što su video-snimci bezbednosnih kamera određenih pravnih lica.

To što se kasnije, eventualno, ne bi podnela krivična prijava za neko krivično delo u pogledu kojeg je VBA striktno nadležna ne znači da su pripadnici VBA te radnje vršili protivpravno, niti da one ne mogu imati značaja za neki budući mogući krivični postupak u odnosu na bilo koje drugo krivično delo. Ni kada je reč o klasičnim krivičnim delima, iz svakog angažovanja policije ne proizlazi krivična prijava za ono krivično delo koje je izvorno bilo povod za policijsko angažovanje, pa nikome ne pada na pamet da zbog toga generalno i „rutinski“ policiju optuži za zloupotrebe. Nekada je to stvar i odnosa klasične policije i njenih „specijalizovanih vrsta“, tj. slično je i u nekim drugim slučajevima, kada se radi o odnosu različitih specijalizovanih organa, kao što je to, na primer, relacija između poreske policije i „klasične“ policije. Naime, kada se radi o nekom poreskom krivičnom delu, poput poreske utaje, tu je primarno nadležna poreska policija, ali ukoliko bi u okviru neke svoje „istrage“ usmerene na neko klasično krivično delo određene radnje i u odnosu na poresko krivično delo (pogrešno kvalifikovano kao neko drugo krivično delo ili učinjeno u vezi sa njim) izvršila klasična policija, to ne znači da bi takve radnje bile protivpravne, niti da njihovi rezultati kasnije ne bi mogli da se koriste u drugom krivičnom postupku.

Uostalom, često u predistražnom postupku i na temelju raspoloživih informacija nije uvek sasvim jasno o kojem se krivičnom delu radi, kao i da li je uopšte u pitanju bilo koji delikt, te radnje na koje je određeni organ i inače ovlašćen, po pravilu, baš i imaju svrhu da se provere raspoloživi podaci i po potrebi, pribave nove dostupne relevantne informacije. Isto važi i u obrnutom smeru, pa u primeru kojim ovo ilustrujemo, ako bi poreska policija smatrala da je nadležna, te vršila određene radnje na koje je inače ovlašćena, smatrajući da postoje osnovi sumnje da je učinjena poreska utaja, ali se kasnije pokaže da se radi o nekom drugom krivičnom delu za koje je načelno nadležna klasična policija, niti bi to značilo da je poreska policija postupala protivpravno, niti bi iz toga proizišla apsolutna dokazna nevalidnost njenih radnji. Isti rezon bi trebalo primeniti i kada se radi o odnosu VBA i drugih državnih organa koji su u funkciji otkrivanja i razjašnjavanja krivičnih dela, te prikupljanja dokaza. Dakle, svaki državni organ čiji je zadatak da otkriva i razjašnjava određenu vrstu krivičnih dela svoju nadležnost zasniva onda kada na temelju raspoloživih informacija oceni da postoji odgovarajuća mogućnost da je učinjeno krivično delo koje spada u njegov delokrug. To važi i za VBA.

SNIMCI I DOKAZI Prikupljanje podataka na koje je VBA inače zakonom ovlašćena, odnosi se na sve vrste informacija, pa i na one koje su sadržane u odgovarajućim nosiocima vizuelnih podataka, kao što su snimci bezbednosnih kamera na ulicama, odnosno na ulazima u prostorije banaka, prodavnica i sl. Takvi snimci predstavljaju specifične materijalne dokaze, a oni kao takvi mogu da se koriste i u krivičnom postupku, kada i ako on bude pokrenut. Tu se, naravno, ne radi o nekoj „konfiskaciji“ snimaka, odnosno njihovom trajnom oduzimanju, već o meri privremenog oduzimanja. S jedne strane, svrha takvog privremenog oduzimanja je da se pregledom snimaka u predistražnom postupku, odnosno nekoj vrsti „istrage“ same VBA (a isto je i kada se radi o policiji u odnosu na njene službene aktivnosti) uoče određene činjenice koje su od značaja za otkrivanje i razjašnjavanje krivičnog dela, poput uloge lica koja su snimljena kao akteri nekog događaja, uočavanja, prepoznavanja i identifikacije određenih lica i predmeta i sl. S druge strane, ti snimci, pod uslovom da sami ne potiču iz krivičnog dela i da, naravno, njihova autentičnost nije sporna, mogu da posluže kao dokaz u nekom mogućem budućem krivičnom postupku.

Prema Zakonu o VBA i VOA, državni organi, organizacije i službe, organi autonomnih pokrajina, jedinice lokalne samouprave, organizacije koje vrše javna ovlašćenja, kao i pravna lica, imaju dužnosti da ovlašćenim službenim licima VBA na njihov zahtev omoguće uvid u registre, zbirke podataka, elektronske baze podataka i drugu službenu dokumentaciju kao i pristup drugim podacima od značaja za primenu ovlašćenja VBA. Ovo se odnosi i na vizuelne podatke, tj. snimke napravljene bezbednosnim kamerama banaka i prodavnica, onda kada su ti snimci pohranjeni u odgovarajućim nosiocima informacija, odnosno u računarskim zbirkama podataka.

Inače, samo privremeno oduzimanje video-snimaka, s obzirom na danas sasvim uobičajenu tehnologiju, u praksi čak teško da i može imati karakter stvarnog oduzimanja, koje bi se moglo smatrati „dalekosežnim“ i „kompletnim“. Naime, danas se više praktično ne koriste kamere sa trakom, koja je nekakav „originalni“, tj. u svakom konkretnom slučaju jedini relevantni nosilac vizuelnih informacija i čijim bi se oduzimanjem i same takve informacije (ukoliko prethodno nije obavljeno „presnimavanje“) praktično u potpunosti „oduzele“. Obrnuto, danas se sasvim uobičajeno koriste bezbednosne kamere koje snimke automatski i u realnom vremenu pohranjuju u memoriju računara i to često u više uvezanih računara u isto vreme, što znači da tada postoji paralelno nekoliko nosilaca identičnih vizuelnih informacija. Oduzimanje takvog nosioca vizuelnih podataka, odnosno snimka, ne znači da ne postoje, tj. da ne ostaju i drugi nosioci istih vizuelnih podataka, odnosno snimaka. Nezavisno od toga, VBA je dužna da privremeno oduzete snimke savesno čuva, te da ih, po potrebi, prosledi drugim nadležnim organima radi eventualnog vođenja krivičnih postupaka, a kao što je već objašnjeno, ti snimci pod određenim uslovima mogu da imaju dokazni značaj.

Zakonom je propisano i da je VBA ovlašćena da, u okviru svoje nadležnosti, tajno prikuplja relevantne podatke primenom posebnih postupaka i mera. Postoji niz takvih tzv. specijalnih istražnih tehnika, koje se primenjuju kada se podaci ne mogu prikupiti na drugi način ili je njihovo prikupljanje u vezi sa nesrazmernim rizikom po život i zdravlje ljudi i imovinu, odnosno sa nesrazmernim troškovima. Tu poseban značaj imaju razni oblici tajnog audio i video nadzora, tj. vidovi prisluškivanja i snimanja razgovora, koji se mogu preduzimati jedino na osnovu odluke nadležnog suda.

Ozbiljna država mora da, čuvajući sebe i svoje građane, energično čuva i ugled svojih organa i institucija, kao i poverenje građana. Ugled i poverenje se, staro je pravilo, teško stiču, a veoma lako gube i njih bi svojim postupcima, svojim delovanjem, a nekada i uzdržavanjem, onda kada je delovanje nepotrebno ili čak izrazito štetno, morali brižljivo da čuvaju i sami ti organi i institucije. To posebno važi za one organe koji obavljaju častan zadatak odbrane države i građana, kao što su Vojska Srbije i Vojno-bezbednosna agencija, koja vojsku bezbednosno i obaveštajno štiti, ali i za zaštitnika građana, koji ima pravo i dužnost da kontrolišući, kako tu agenciju, tako i druge bezbednosno-obaveštajne službe, štiti Ustavom garantovana prava i slobode.

Od ogromne je važnosti da, s jedne strane, organi čija je osnovna funkcija zaštita države i očuvanje bezbednosti građana dosledno poštuju zakon, ali da se oni, s druge strane, ne kompromituju nedovoljno utemeljenim komentarima ili u cilju bilo čije lične promocije, kao ni radi ostvarivanja dnevnopolitičkih ciljeva. I ovde važi da ako želimo i nastojimo da živimo u uređenoj pravnoj državi, čije su vitalne institucije jake i stabilne, moramo, između ostalog, konačno prevazići i krajnje destruktivno postupanje po našem starom štetnom običaju – „klanja vola zarad kilo mesa“.

 

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednik Udruženja pravnika Srbije

 

[/restrictedarea]