Opsenar duhom i maštom na pozorišnoj sceni

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Stogodišnjica rođenja Branka Ćopića povod je da se ponovo na našim scenama pojavi neki njegov lik i da nas ponovo zasmeje vedrim i duhovitim opaskama i doskočicama tipičnim za dela ovog pisca

Jedan od najpopularnijih srpskih pisaca 20. veka, Branko Ćopić, ogledao se negujući više žanrova poezije i proze – pisao je lirsku i rodoljubivu poeziju, ali je najznačajnija ostvarenja dao svojim proznim delima: po vokaciji pripovedač, autor je više knjiga veoma uspelih priča, od kojih se ističu „Borci i bjegunci“, „Bašta sljezove boje“, kao i ciklusa pripovedaka „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, zatim zapaženih romana, gde je takođe obrađivao teme iz rata, ali i iz posleratnoga života – „Prolom“, „Gluvi barut“, „Delije na Bihaću“, „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

OSOBENOST PROZE Veoma je značajan i Ćopićev angažman u domenu književnosti za decu. Veliku popularnost stekao je i kao satiričar, kada je 1950. napisao i objavio „Jeretičku priču“, gde je prikazao izdvajanje političkih rukovodilaca od društva, odnosno od tzv. običnih ljudi, zbog čega je žestoko napadnut od strane oficijelne kritike u novinama i časopisima. Iako nije napisao mnogo satiričnih priča, neke od njih, „Izbor druga Sokrata“, „Faraon“, „Odumiranje srca“ i dr, imaju antologijsku vrednost. Kao pripovedač i romansijer, Branko Ćopić najčešće piše jednostavnim stilom, proisteklim iz narodnih umotvorina, iz narodnih priča, bajki i legendi, kao i iz običnoga govora ljudi njegovog zavičaja, Bosanske Krajine, naročito Grmeča i Podgrmečja. U njegovim pričama i romanima ima podosta neobično duhovitih dijaloga, koji se, ne jednom, pretvaraju u nadmudrivanja i doskočice. Upravo ta osobenost Brankove proze, uvek zasnovana na zanimljivoj priči, a kad je reč o romanima, na epski razgranatim fabulama, otvara pogodnost za dramatizaciju, a tako i za scensko prikazivanje. To mu je omogućilo da, iako prvenstveno pripovedač – napiše komediju „Doživljaji Vuka Bubala“, te da, sa njom i brojnim dramatizacijama proznih ostvarenja, postane jedan od najpopularnijih srpskih pozorišnih pisaca počev od kraja pedesetih godina prošloga veka. Naime, godine 1957. reditelj Minja Dedić dovršio je adaptaciju Ćopićevog pripovedačkoga ciklusa „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ i predstavom pod tim naslovom, u režiji Milenka Maričića, prikazanom na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, 6. decembra 1957. počeo je scenski život za „mitraljesca golubijeg srca“. Istoga dana, ista dramatizacija prikazana je i u Narodnom pozorištu u Sarajevu, u režiji Ivana Fogla. Otad, pa do kraja osamdesetih godina, ovu, ali i neke druge obrade „Doživljaja Nikoletine Bursaća“ prikazaće mnoga pozorišta u Srbiji, kao i u drugim republikama negdašnje Jugoslavije, osobito u Bosni i Hercegovini. Navedimo da su predstave po ovom delu prikazane na gotovo svim profesionalnim pozorišnim scenama Srbije – u Somboru, Vršcu, Šapcu, Zaječaru, Subotici, Titovom Užicu, Kragujevcu, Nišu, Kruševcu, Leskovcu, Prištini, Novom Sadu i Pirotu – na nekima obnavljane katkad i dva puta. Zato se bez oklevanja može zaključiti da su „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ bili najpopularnije savremeno domaće ostvarenje izvođeno na našim pozornicama.

[restrictedarea]

NEŠTO OD ROMANTIČNE PONESENOSTI Ne mogu se zaobići ni dramatizacije drugih Ćopićevih dela, kao što su: „Delije na Bihaću“, „Ne tuguj bronzana stražo“, „Odumiranje medvjeda“, „Osma ofanziva“, „Petorica pod barjakom“, „Planski snovi“, „Straža nad Kozarom“, „Ratnički rastanak“, „Bašta sljezove boje“, „Dani Mikana Drmogaće“, „Priče iz Hašana“ i dr.

Još od prvog izvođenja Dedićeve prerade „Doživljaja Nikoletine Bursaća“, ovo delo prate sve sami uspesi, i to podjednako – kod kritike i kod publike. Kritika Elija Fincija, objavljena u „Politici“ povodom prvog izvođenja bila je u osnovi pozitivna. Pošto je postavio pitanje „Ko je, kakav je zapravo taj Ćopićev Nikoletina Bursać?“, Finci ističe: „On pripada jednoj velikoj i slavnoj porodici šeret-junačina, fantasta i vrletnih megdandžija, čija geneološka loza počinje od Don Kihota. Tu su, da istaknemo samo nekoliko najpoznatijih, još i Til Ojlenšpigel, dobri vojnik Švejk, a kod nas, pre svih drugih, Budalina Tale iz narodne pesme, David Štrbac iz ‚Jazavca pred sudom‘ i ‚onaj iza kace‘ iz sočnih pripovedaka Ćopićevog zemljaka Petra Kočića“, da bi, potom, i samu dramatizaciju ocenio da nema ni karakter ni formu drame pošto nije ništa drugo do niz anegdota o jednom liku, što će reći – pripovetka na pozornici. Prema. Finciju, reditelj Milenko Maričić trudio se da pripovedne scene stavi u čvrst okvir i poveže dvema glavnim ličnostima: Nikoletinom Bursaćem i Jovicom Ježom, koji su veliki i u slavi i u porazima. Zatim konstatuje: „Što se ni slabosti Ćopićevog teksta, ni bitni nedostaci Dedićeve dramatizacije nisu osetili u drastičnoj formi, zasluga je pre svega Radeta Markovića (Nikoletina Bursać) i Vlastimira Stojiljkovića (Jovica Jež) koji su ovim ratnim delijama udahnuli istinski dah života. Markovićev Nikoletina bio je sazdan iz jednog komada, kao odvaljen od brega, ne samo u kretanju i držanju nego i u načinu kako misli i oseća, kako iznutra reagira. U njemu je bilo nečeg od one romantične ponesenosti, koja ga uvek, i u najtežim okolnostima, obeležava ćudljivim htenjem za nečim višim, lepšim, pravednijim. Pored njega, skučen, životom oprljeni Stojiljkovićev Jovica Jež, sav od konkretnih neumitnosti i realističkih refleksa, bez individualne fantazije, delovao je kao njegova idealna dopuna i korekcija.“ Pošto je pohvalio nastup četvoro pripovedača kritiku ovako zaključuje: „Svojim neusiljenim, zdravim smehom, ‚Doživljaji Nikoletine Bursaća‘, sasvim primitivni na sceni, još primitivniji no i u samoj knjizi, imaće svoju prilično brojnu publiku. Onu koja hoće, koja voli, koja traži da se smeje. Onu koja hoće da se smeje čoveku i životu, jer voli i čoveka i život.“

DJED VUK NA POZORNICI Fincijevo predviđanje ispunilo se: publika je hrlila da gleda predstavu na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Ali, to neće potrajati dugo. Voljom gradske birokratije 1959. spojena su dva pozorišta – Beogradsko dramsko pozorište i Beogradska komedija i osnovano je jedno pod nazivom Savremeno pozorište. Taj spoj, prema mišljenju mnogih, nikako nije bio pogodan, jer se radilo o dva potpuno različita teatra. Takav stav iznosili su i mnogi glumci i glumice, pa su napustili Beogradsko dramsko. Među njima su, pored ostalih, bili: Rade i Olivera Marković, Ksenija Jovanović i drugi. Odlazak Radeta Markovića onemogućio je dalje prikazivanje „Doživljaja Nikoletine Bursaća“. Ovaj lik pojaviće se tek 1968. godine na Sceni na Crvenom krstu Savremenog pozorišta, u režiji Jelene Marković. To ostvarenje obeležio je Tomo Kuruzović, koji je Nikoletini dao autentičnu boju, dok je Dušan Poček bio Jovica Jež. Na sceni Zvezdara teatra 1984. ponovo će se pojaviti Nikoletina Bursać: u predstavi „Ratnički rastanak“, za koju je tekst Branka Ćopića adaptirao Egon Savin, ujedno i reditelj. Glavnog junaka tumačio je Predrag Bjelac, a Radoslav Milenković bio je Jovica Jež.

Još jedan karakteristični Ćopićev lik ispeo se na pozornicu: to je Vuk Bubalo, koji se pojavljuje samo nekoliko godina posle Nikoletine. Naime, ako se Nikoletina Bursać na pozorišnoj sceni pojavio krajem 1957, trebalo je da prođe nešto više od tri godine pa da se njegov preteča, Djed Vuk, nađe na pozornici. Komediju „Doživljaji Vuka Bubala“ prvo je prikazalo šabačko Narodno pozorište „Ljubiša Jovanović“, u režiji Janka Erdeljana, koji je naslovnu ulogu dodelio Radoju Gojkiću. Potom se našla na repertoaru pozorišta u Nišu, Zrenjaninu, Vršcu, Zaječaru, Leskovcu, Novom Sadu, Pirotu i Subotici, da bi se, 29. aprila 1962, obrela i na Sceni na Terazijama Savremenog pozorišta, u režiji Soje Jovanović, sa Dragutinom Dobričaninom u glavnoj ulozi.

NAIVNOST U OSEĆANJU ŽIVOTA Povodom tog izvođenja, kritičar Eli Finci je pisao: „Iz legendarne kozaračke epopeje, čije je motive Branko Ćopić i do sada obilato koristio u svom poetskom, pripovednom i romansijerskom delu, on je ovoga puta, u komediji ‚Doživljaji Vuka Bubala‘, izvukao svega nekoliko sitnih pojedinosti mimo matičnih zbivanja i osvetlio ih blagom svetlošću svoje ljubavi i svoga razumevanja. To će reći svojim humornim, svojim šeretskim duhom, koji u svim pojavama traži i nalazi njihovu komično prisnu ljudsku stranu. Na toj humanoj i, možda ne bi bilo pogrešno reći, sentimentalnoj osnovi sagledanja ljudi i događaja, Branko Ćopić instinktivno, ali i dosledno racionalno insistira do kraja, kao da baš tim akcentima ostvaruje jedan bitni deo svoga stvaralačkog programa. U komediji, međutim − treba li to reći? – ta sentimentalna blagorodnost često vodi u rasplinjavanje i osiromašavanje slike života. (…) Ta naivnost u osećanju života, koja je u Ćopićevim knjigama za decu prvorazredni činilac kvaliteta, jer je saobražena detinjem duhovnom postroju, u ovoj komediji je i izvor i uslov jedne dosta uprošćene, priproste i primitivne analize života i jednog bezazleno-naivnog umetničkog oblikovanja, koji su upokojeni sa vremenom Milorada Petrovića i Janka Veselinovića.“ Posle ovakvog pristupa piscu i delu, Finci ističe da je Soja Jovanović pribegla stilizaciji i svojom predstavom gledaocima ponudila jednu bezazlenu i maštovitu šaljivu priču. O glumcima se izrazio uglavnom povoljnim sudovima.

Iako je bilo dosta scenskih postavki „Doživljaja Vuka Bubala“ u našim pozorištima, to delo nije ugrozilo primat „Doživljaja Nikoletine Bursaća“, koji su imali više atraktivnih izvođenja, kao i redovno odlične tumače naslovne uloge.

Branko Ćopić nije se bavio samo ratnim dogodovštinama i prikazivanjem različitih junaka u borbi protiv okupatora. Pozabaviće se on i životom svojih boraca u mirnodopskim uslovima, kada su sa borbenih linija dospeli u grad i uključili se u civilni život. U tom smislu karakterističan je njegov roman „Osma ofanziva“, koji je dospeo i na pozorišnu scenu, i to posredstvom tri, ako ne i više dramatizacija.

„Osma ofanziva“ bila je na repertoarima pozorišta u Kragujevcu, Titovom Užicu, Pirotu, Leskovcu, Zaječaru, Somboru i Šapcu, ali ne i u Beogradu, što se, zbog same teme, ipak moglo očekivati. U romanu „Osma ofanziva“ oseća se stav pisca-satiričara, koji pleni čitalačku pažnju pronicljivošću opažanja, iskričavom duhovitošću pri opisivanju situacija u kojima slika svoja dva junaka, kao i zanimljivošću opservacija o savremenim društvenim pojavama.

Petar Govedarović dramatizovao je Ćopićevu „Osmu ofanzivu“. Njegovu predstavu izvelo je nekoliko pozorišta, pored ostalih u Kragujevcu, Titovom Užicu, Pirotu i Šapcu, dok je Narodno pozorište u Pirotu, prilikom svog drugoga susreta sa ovim delom, prikazalo obradu Dušana Rodića, koji je taj tekst i režirao.

FRAGMENTI „OSME OFANZIVE“ Recepcija „Osme ofanzive“ u srpskim pozorištima bila je veoma povoljna i zato je čudno što,  nakon takvog uspeha, nije prikazana ni na jednoj od prestoničkih scena. Skloni smo da pretpostavimo da je razlog tome način na koji je predstavljen lik Stojana Starčevića Stojandže. Ipak, makar i fragmenti „Osme ofanzive“ izvođeni su na Sceni na Crvenom krstu u sezoni 1974/75. Pošto je sa monodramom o Pepu Bandiću osvojio drugu nagradu na Festivalu monodrame i pantomime, Tomo Kuruzović ju je  proširio sa još nekoliko odlomaka iz Ćopićevih dela i načinio predstavu „Petorica pod barjakom“, prikazanu na Sceni na Crvenom krstu. O tome čitamo u kritičkom zapisu Jovana Hristića: „Jedno drugo veče proveo sam na Crvenom krstu slušajući kako Tomo Kuruzović govori nekoliko pripovedaka Branka Ćopića. Govorio ih je sa ubeđenjem, živeći život svakog od Ćopićevih junaka, pretvarajući pripovetke u male monodrame, počev od Nasradin-hodže, koji razgovara sa svojim magaretom, preko Nikoletine Bursaća, do Pepa Bandića, nekadašnjeg borca, koji se posle rata teško probija kroz predmete i zadatke u večernjoj gimnaziji. Taj Pepo Bandić bio je prava Kuruzovićeva kreacija, prostudiran, ubedljiv i živ. Kao i kod svih popularnih pisaca, koji se više prilagođavaju publici nego što joj se nameću, i kod Ćopića je humor često banalan, a život blago zašećerena ružičasta fikcija, načinjena više s namerom da se čitaocu dopadne nego da mu nešto otkrije. Tomo Kuruzović uspeo je da to savlada i da udahne mnogo života Ćopićevim ličnostima, koje su koliko od života, toliko i od prozirne hartije.“

U dramatizaciji i režiji Svetozara Rapajića na Sceni na Terazijama Beogradskog pozorišta, kako se Savremeno pozorište najpre zvalo, godine 1973. izvedena je predstava „Straža pod Kozarom“. Radi se o adaptaciji Ćopićeve zbirke pripovedaka „Bašta sljezove boje“. Reditelj je te priče, kako je uočila kritika, tretirao kao uspele anegdote, odnosno skečeve prikladne za amatersko partizansko izvođenje, pa je u tom stilu i režirao predstavu. Tu su partizanski amateri glumili pred svojim saborcima.

Jedno od poslednjih prikazivanja Ćopića svakako je izvođenje „Bašte sljezove boje“ u dramatizaciji Stevana Koprivice i režiji Milana Karadžića na sceni Malog pozorišta „Duško Radović“. Što se predstave Stevana Koprivice tiče, nije bez značaja opažanje Vladimira Stamenkovića da je u njoj „izbegnuto gomilanje tema, preplitanje raznih anegdota“, kao i da je „u središte stavljena jednostavna priča o dedi i unuku, o njihovom dirljivom odnosu, koja se manje odigrava u surovom, siromašnom, patrijarhalnom potkozarskom svetu, a više u predelima mašte“.

Stogodišnjica rođenja Branka Ćopića povod je da se ponovo na našim scenama pojavi neki njegov lik i da nas ponovo zasmeje vedrim i duhovitim opaskama i doskočicama tipičnim za dela ovog pisca, koji je bio opsenar svojim duhom i stvaralačkom maštom, baš kao i poštenjem u satiričnom predstavljanju svoje savremenosti.

[/restrictedarea]