Napadi u Parizu demonstriraju licemerje Zapada

Piše NOAM ČOMSKI

Da li je terorizam uvek terorizam, ili je to samo kada takav pristup odgovara Vašingtonu, a u drugim slučajevima je odbrana civilizacijskih vrednosti? Da isto može biti i različito pokazuju slučajevi napada na Šarli ebdo i bombardovanja RTS-a

Posle terorističkog napada na Šarli ebdo, u kojem je ubijeno dvanaest ljudi, uključujući glavnog i odgovornog urednika i četvoro drugih karikaturista, i ubistva četvoro Jevreja u pucnjavi u košer supermarketu, koja je neposredno zatim usledila, francuski premijer Manuel Vals objavio je „rat protiv terorizma, protiv džihadizma, protiv radikalnog islama, protiv svega što ima za cilj da razbije slobodu, jednakost i bratstvo“.

Milioni ljudi izašli su na ulice pod parolom „Ja sam Šarli“ kako bi iskazali svoju osudu zločina, pojačanu horskim zgražavanjem. Bilo je rečitih izjava zgražavanja koje je dobro objedinio lider izraelske Laburističke stranke i glavni izazivač na predstojećim izborima, Izak Hercog, rekavši da je „terorizam – terorizam“, kao i da „tu nema razlike“, te da se „svi narodi što tragaju za mirom i slobodom (suočavaju sa) izuzetnom pretnjom“ koju predstavlja brutalno nasilje.

Zločini su, takođe, izazvali lavinu komentara koji se odnose na korene ovih šokantnih napada u islamskoj kulturi i istražuju načine za suprotstavljanje ubilačkom talasu islamskog terorizma, bez žrtvovanja naših vrednosti. Njujork tajms opisao je napad kao „sukob civilizacija“, ali je to ispravio kolumnista Anand Giridaradas, koji je tvitovao da to „nije i nikada neće biti sukob civilizacija ili rat između njih, nego rat ZA civilizaciju protiv grupa sa druge strane linije“.

Scenu u Parizu opisao je vrlo živopisno za Njujork tajms veteran izveštavanja iz Evrope, Stiven Erlanger: „Dan sirena, helikoptera u vazduhu, mahnitih informativnih objava; policijskih kordona i nervozne svetine; dece koju iz bezbednosnih razloga odvode iz škola. To je bio dan, kao i prethodna dva, krvi i užasa u Parizu i oko njega.“

Erlanger citira i preživelog novinara koji je rekao: „Sve se srušilo. Nije bilo izlaza. Dim je bio svuda. Bilo je užasno. Ljudi su vrištali. Bilo je poput košmara.“ Drugi je rekao da je došlo do „ogromne eksplozije i sve je postalo potpuno mračno“. Scena je, kako je naveo Erlanger, „bila vrlo poznata, sa razbijenim staklom, razvaljenim zidovima, iskrivljenim daskama, spaljenom bojom i emotivnim razaranjem“.

[restrictedarea]

Ove poslednje reči – kao što nas podseća nezavisni novinar Dejvid Peterson – nisu iz januara 2015, nego iz Erlangerovog izveštaja od 24. aprila 1999, koji je bio mnogo manje zapažen. On je govorio o NATO „raketnom napadu na sedište srpske državne televizije“, koji je „izbacio RTS iz etra“ i usmrtio 16 novinara.

„NATO i američki zvaničnici branili su ovaj napad predstavljajući ga kao napor da se podrije režim jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića“, izveštavao je Erlanger. Portparol Pentagona Kenet Bejkon rekao je na konferenciji za novinare u Vašingtonu da je „srpska televizija deo Miloševićeve ubitačne mašinerije koliko je to i njegova vojska“ i otud predstavlja legitimnu metu za napad.

Nije bilo demonstracija ili zgražavanja, nije bilo povika „Mi smo RTS“, nije bilo razmatranja o korenima napada na hrišćansku kulturu i istoriju. Naprotiv, napad je u štampi hvaljen. Cenjeni američki diplomata Ričard Holbruk, tadašnji izaslanik za Jugoslaviju, opisao je uspešni napad na RTS kao „izuzetno važan i, mislim, pozitivan razvoj“, što je mišljenje koje su ponovili i drugi.

Ima mnogo drugih događaja koji zahtevaju istraživanje o zapadnoj kulturi i istoriji – na primer, najgori pojedinačni teroristički zločin poslednjih godina u Evropi, od jula 2011, kada je Anders Brejvik, hrišćanski ultracionista, ekstremista i islamofob, ubio 77 ljudi, uglavnom tinejdžera.

U „ratu protiv terorizma“ ignoriše se i najekstremnija teroristička kampanja modernog vremena – Obamina globalna kampanja ubistava koja cilja ljude osumnjičene da možda nameravaju da nam naškode jednog dana i sve nesrećnike koji se slučajno nalaze u blizini. Ne nedostaje ni drugih nesrećnika, kao što je 50 civila navodno ubijenih u decembru u američkom bombardovanju Sirije, o čemu jedva i da je izveštavano.

Doista, jedna osoba je kažnjena u vezi sa NATO napadom na RTS – Dragoljub Milanović, generalni direktor Televizije, kojeg je Evropski sud za ljudska prava osudio na deset godina zatvora jer nije evakuisao zgradu, u skladu sa odredbama Komiteta za zaštitu novinara. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju razmatrao je NATO napad i zaključio da on ne predstavlja zločin, te da iako su civilne žrtve „nažalost bile brojne, one ne izgleda da su nedvosmisleno neproporcionalne“.

Poređenje ovih slučajeva omogućava nam da razumemo i osudu što je na račun Njujork tajmsa izneo advokat koji se bavi zaštitom ljudskih prava, Flojd Abrams, čuven po svojoj upornoj odbrani slobode izražavanja. „Postoji vreme kada se treba uzdržavati, ali neposredno posle najopasnijeg napada na novinarstvo koji pamtimo (urednici Tajmsa) najbolje bi poslužili ideji slobode izražavanja praktikujući je“ tako što bi objavili karikature Šarli ebdoa u kojima se ismeva Muhamed, a one su i dovele do napada.

Abrams je u pravu kada napad na Šarli ebdo opisuje kao „najopasniji napad na novinarstvo koji pamtimo“. Razlog za ovo ima veze sa konceptom „pamćenja“, kategorije koja je pažljivo izgrađena da podrazumeva „njihove“ zločine protiv nas, dok pažljivo isključuje „naše“ zločine protiv njih – s tim što ovo drugo nisu napadi, nego viteška odbrana najviših vrednosti, koje su ponekad nenamerno manjkave.

Ovde se ne radi samo o tome da se ispita šta je „branjeno“ kada je napadnut RTS, nego takvo preispitivanje može biti vrlo informativno (videti moj tekst Nova generacija povlači granicu).

Ima mnogo drugih primera interesantne kategorije „pamćenje“. Jedan nam je obezbedio napad marinaca na Faludžu u novembru 2004, među najgorim zločinima američko-britanske invazije na Irak.

Napad je započet zauzimanjem Opšte bolnice u Faludži, što je samo po sebi ozbiljan ratni zločin, bez obzira na to kako je izveden. O zločinu je upadljivo izveštavano na naslovnoj strani Njujork tajmsa, uz fotografiju koja oslikava kako su „naoružani vojnici izgurali pacijente i zaposlene u bolnici iz soba i naredili im da leže ili sede na podu dok su im vezivali ruke iza leđa“. Zauzimanje bolnice smatrano je dostojanstvenim i opravdanim: „njime je prekinuto ono za šta su oficiri rekli da je propagandno oružje militanata – Opšta bolnica u Faludži i njeni neprekidni izveštaji o civilnim žrtvama“.

Očito, ovo nije napad na slobodu izražavanja i ne ulazi u domen „pamćenja“.

Postoje i druga pitanja. Neko bi se, prirodno, zapitao kako Francuska čuva slobodu govora i svete principe „slobode, jednakosti i bratstva“. Na primer, da li to radi kroz redovno sprovođenje „Zakona Geso“, kojim se državi praktično daje pravo da određuje istorijsku istinu i kažnjava izlaženje iz okvira njenih dekreta? Izbacivanjem ubogih potomaka onih koji su preživeli Holokaust (Roma) i njihovim prepuštanjem žestokom progonu u Istočnoj Evropi? Žalosnim odnosom prema severnoafričkim imigrantima u predgrađima Pariza, gde su napadači na Šarli ebdo postali džihadisti? Kada je bravurozni list Šarli ebdo otpustio karikaturistu Sinea zbog toga što je procenjeno da njegov komentar ima antisemitske konotacije? Verovatno će se pojaviti i mnoga druga pitanja.

Svako ko ima otvorene oči brzo će primetiti i druge vrlo upečatljive propuste. Tako se, među onima koji se suočavaju sa „ogromnom pretnjom“ brutalnog nasilja, ističu Palestinci – meta opakog izraelskog napada na Gazu u leto 2014, u kojem je, pored hiljada drugih, ubijen veliki broj novinara, ponekad čak u dobro obeleženim vozilima, dok je izraelski zatvor na otvorenom ponovo sveden na ruševine, pod izgovorom koji se, suočen sa preispitivanjem, odmah urušava.

Ignorisano je i ubistvo još troje novinara u Latinskoj Americi u decembru, čime je broj za ovu godinu povećan na 31. Više od desetine novinara ubijeno je samo u Hondurasu od državnog udara 2009, koji su praktično priznale SAD (ali i nekolicina drugih) što je verovatno rekord u ubijanju novinara po glavi stanovnika. Ali, ponovo to nije napad na slobodu štampe u okviru pamćenja.

Ovo nije teško razraditi.  Nekoliko navedenih primera ilustruje vrlo opšti princip, koji se sprovodi sa impresivnom posvećenošću i istrajnošću: što više možemo svoje neprijatelje optužiti za neke zločine, to veće zgražavanje; što je veća naša odgovornost za zločine – i samim tim možemo više učiniti da ih prekinemo – to nas je manje briga i težimo zaboravu ili čak poricanju.

Suprotno rečitim izjavama, nije istinito da je „terorizam – terorizam“ i da „nema razlike“. Definitivno postoje razlike: naš protiv njihovog. I to ne samo terorizam.

 

Autor, američki profesor i jedan od najčuvenijih antiglobalista,

ovaj tekst je napisao za američku informativnu mrežu Si-En-En

[/restrictedarea]