Напади у Паризу демонстрирају лицемерје Запада

Пише НОАМ ЧОМСКИ

Да ли је тероризам увек тероризам, или је то само када такав приступ одговара Вашингтону, а у другим случајевима је одбрана цивилизацијских вредности? Да исто може бити и различито показују случајеви напада на Шарли ебдо и бомбардовања РТС-а

После терористичког напада на Шарли ебдо, у којем је убијено дванаест људи, укључујући главног и одговорног уредника и четворо других карикатуриста, и убиства четворо Јевреја у пуцњави у кошер супермаркету, која је непосредно затим уследила, француски премијер Мануел Валс објавио је „рат против тероризма, против џихадизма, против радикалног ислама, против свега што има за циљ да разбије слободу, једнакост и братство“.

Милиони људи изашли су на улице под паролом „Ја сам Шарли“ како би исказали своју осуду злочина, појачану хорским згражавањем. Било је речитих изјава згражавања које је добро објединио лидер израелске Лабуристичке странке и главни изазивач на предстојећим изборима, Изак Херцог, рекавши да је „тероризам – тероризам“, као и да „ту нема разлике“, те да се „сви народи што трагају за миром и слободом (суочавају са) изузетном претњом“ коју представља брутално насиље.

Злочини су, такође, изазвали лавину коментара који се односе на корене ових шокантних напада у исламској култури и истражују начине за супротстављање убилачком таласу исламског тероризма, без жртвовања наших вредности. Њујорк тајмс описао је напад као „сукоб цивилизација“, али је то исправио колумниста Ананд Гиридарадас, који је твитовао да то „није и никада неће бити сукоб цивилизација или рат између њих, него рат ЗА цивилизацију против група са друге стране линије“.

Сцену у Паризу описао је врло живописно за Њујорк тајмс ветеран извештавања из Европе, Стивен Ерлангер: „Дан сирена, хеликоптера у ваздуху, махнитих информативних објава; полицијских кордона и нервозне светине; деце коју из безбедносних разлога одводе из школа. То је био дан, као и претходна два, крви и ужаса у Паризу и око њега.“

Ерлангер цитира и преживелог новинара који је рекао: „Све се срушило. Није било излаза. Дим је био свуда. Било је ужасно. Људи су вриштали. Било је попут кошмара.“ Други је рекао да је дошло до „огромне експлозије и све је постало потпуно мрачно“. Сцена је, како је навео Ерлангер, „била врло позната, са разбијеним стаклом, разваљеним зидовима, искривљеним даскама, спаљеном бојом и емотивним разарањем“.

[restrictedarea]

Ове последње речи – као што нас подсећа независни новинар Дејвид Петерсон – нису из јануара 2015, него из Ерлангеровог извештаја од 24. априла 1999, који је био много мање запажен. Он је говорио о НАТО „ракетном нападу на седиште српске државне телевизије“, који је „избацио РТС из етра“ и усмртио 16 новинара.

„НАТО и амерички званичници бранили су овај напад представљајући га као напор да се подрије режим југословенског председника Слободана Милошевића“, извештавао је Ерлангер. Портпарол Пентагона Кенет Бејкон рекао је на конференцији за новинаре у Вашингтону да је „српска телевизија део Милошевићеве убитачне машинерије колико је то и његова војска“ и отуд представља легитимну мету за напад.

Није било демонстрација или згражавања, није било повика „Ми смо РТС“, није било разматрања о коренима напада на хришћанску културу и историју. Напротив, напад је у штампи хваљен. Цењени амерички дипломата Ричард Холбрук, тадашњи изасланик за Југославију, описао је успешни напад на РТС као „изузетно важан и, мислим, позитиван развој“, што је мишљење које су поновили и други.

Има много других догађаја који захтевају истраживање о западној култури и историји – на пример, најгори појединачни терористички злочин последњих година у Европи, од јула 2011, када је Андерс Брејвик, хришћански ултрациониста, екстремиста и исламофоб, убио 77 људи, углавном тинејџера.

У „рату против тероризма“ игнорише се и најекстремнија терористичка кампања модерног времена – Обамина глобална кампања убистава која циља људе осумњичене да можда намеравају да нам нашкоде једног дана и све несрећнике који се случајно налазе у близини. Не недостаје ни других несрећника, као што је 50 цивила наводно убијених у децембру у америчком бомбардовању Сирије, о чему једва и да је извештавано.

Доиста, једна особа је кажњена у вези са НАТО нападом на РТС – Драгољуб Милановић, генерални директор Телевизије, којег је Европски суд за људска права осудио на десет година затвора јер није евакуисао зграду, у складу са одредбама Комитета за заштиту новинара. Међународни кривични суд за бившу Југославију разматрао је НАТО напад и закључио да он не представља злочин, те да иако су цивилне жртве „нажалост биле бројне, оне не изгледа да су недвосмислено непропорционалне“.

Поређење ових случајева омогућава нам да разумемо и осуду што је на рачун Њујорк тајмса изнео адвокат који се бави заштитом људских права, Флојд Абрамс, чувен по својој упорној одбрани слободе изражавања. „Постоји време када се треба уздржавати, али непосредно после најопаснијег напада на новинарство који памтимо (уредници Тајмса) најбоље би послужили идеји слободе изражавања практикујући је“ тако што би објавили карикатуре Шарли ебдоа у којима се исмева Мухамед, а оне су и довеле до напада.

Абрамс је у праву када напад на Шарли ебдо описује као „најопаснији напад на новинарство који памтимо“. Разлог за ово има везе са концептом „памћења“, категорије која је пажљиво изграђена да подразумева „њихове“ злочине против нас, док пажљиво искључује „наше“ злочине против њих – с тим што ово друго нису напади, него витешка одбрана највиших вредности, које су понекад ненамерно мањкаве.

Овде се не ради само о томе да се испита шта је „брањено“ када је нападнут РТС, него такво преиспитивање може бити врло информативно (видети мој текст Нова генерација повлачи границу).

Има много других примера интересантне категорије „памћење“. Један нам је обезбедио напад маринаца на Фалуџу у новембру 2004, међу најгорим злочинима америчко-британске инвазије на Ирак.

Напад је започет заузимањем Опште болнице у Фалуџи, што је само по себи озбиљан ратни злочин, без обзира на то како је изведен. О злочину је упадљиво извештавано на насловној страни Њујорк тајмса, уз фотографију која осликава како су „наоружани војници изгурали пацијенте и запослене у болници из соба и наредили им да леже или седе на поду док су им везивали руке иза леђа“. Заузимање болнице сматрано је достојанственим и оправданим: „њиме је прекинуто оно за шта су официри рекли да је пропагандно оружје милитаната – Општа болница у Фалуџи и њени непрекидни извештаји о цивилним жртвама“.

Очито, ово није напад на слободу изражавања и не улази у домен „памћења“.

Постоје и друга питања. Неко би се, природно, запитао како Француска чува слободу говора и свете принципе „слободе, једнакости и братства“. На пример, да ли то ради кроз редовно спровођење „Закона Гесо“, којим се држави практично даје право да одређује историјску истину и кажњава излажење из оквира њених декрета? Избацивањем убогих потомака оних који су преживели Холокауст (Рома) и њиховим препуштањем жестоком прогону у Источној Европи? Жалосним односом према северноафричким имигрантима у предграђима Париза, где су нападачи на Шарли ебдо постали џихадисти? Када је бравурозни лист Шарли ебдо отпустио карикатуристу Синеа због тога што је процењено да његов коментар има антисемитске конотације? Вероватно ће се појавити и многа друга питања.

Свако ко има отворене очи брзо ће приметити и друге врло упечатљиве пропусте. Тако се, међу онима који се суочавају са „огромном претњом“ бруталног насиља, истичу Палестинци – мета опаког израелског напада на Газу у лето 2014, у којем је, поред хиљада других, убијен велики број новинара, понекад чак у добро обележеним возилима, док је израелски затвор на отвореном поново сведен на рушевине, под изговором који се, суочен са преиспитивањем, одмах урушава.

Игнорисано је и убиство још троје новинара у Латинској Америци у децембру, чиме је број за ову годину повећан на 31. Више од десетине новинара убијено је само у Хондурасу од државног удара 2009, који су практично признале САД (али и неколицина других) што је вероватно рекорд у убијању новинара по глави становника. Али, поново то није напад на слободу штампе у оквиру памћења.

Ово није тешко разрадити.  Неколико наведених примера илуструје врло општи принцип, који се спроводи са импресивном посвећеношћу и истрајношћу: што више можемо своје непријатеље оптужити за неке злочине, то веће згражавање; што је већа наша одговорност за злочине – и самим тим можемо више учинити да их прекинемо – то нас је мање брига и тежимо забораву или чак порицању.

Супротно речитим изјавама, није истинито да је „тероризам – тероризам“ и да „нема разлике“. Дефинитивно постоје разлике: наш против њиховог. И то не само тероризам.

 

Аутор, амерички професор и један од најчувенијих антиглобалиста,

овај текст је написао за америчку информативну мрежу Си-Ен-Ен

[/restrictedarea]