Ko štiti zaštitnika?

Piše Nikola Vrzić

Zašto zaštitnik građana Saša Janković napada Vojsku Srbije? Da li su njegovi napadi opravdani, ili je pak reč o kampanji koja sa zaštitom građana ove zemlje nema nikakve veze, osim što ih, udarima na ono što im (nam) je od vojske ostalo, čini još nezaštićenijima?

Zaštitniku građana Saši Jankoviću i njegovoj kancelariji građani Srbije su iz svog budžeta 2014. godine platili 175.676.000 dinara. Ove godine ćemo mu dati tek nešto manje, 171.415.000 dinara. S tim novcem su, štiteći građane Srbije, Saša Janković i njegova kancelarija sproveli i sprovode više značajnih projekata kao što su Tvining, Praćenje sprovođenja preporuka zaštitnika građana i akcionih planova Vlade RS na unapređenju položaja Roma, Uvođenje rodne ravnopravnosti u praksu lokalnih ombudsmana, Održanje mira i inkluzivni lokalni razvoj (PBILD) Jačanje kapaciteta zaštitnika građana za efikasno praćenje sprovođenja deinstitucionalizacije, Promocija ljudskih i manjinskih prava kroz intenzivniji kontakt zaštitnika građana sa građanima… a sada je Saša Janković krenuo na Vojsku Srbije. Civilna kontrola vojske, ili kampanja protiv naše vojske?

BIOGRAFIJA Pre nego što razmotrimo ovo pitanje, razmotrimo ko je Saša Janković, zaštitnik građana Srbije iliti ombudsman. Saša Janković je karijeru započeo kao novinar agencije „Beta“, iz koje 1997. godine prelazi u Ministarstvo za omladinu i sport u vladama koje su činili funkcioneri Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Srpske radikalne stranke; 2000. godine prelazi na savezni nivo, u Savezno ministarstvo za sport i omladinu, u kojem ostaje do 2003. godine, kada doživljava ličnu tranziciju i, pod okolnostima koje javnosti nisu poznate mada javnosti u to vreme i nisu imale razloga da budu interesantne, postaje nacionalni pravni savetnik u Odeljenju za demokratizaciju misije OEBS-a u Beogradu. Tada, međutim, dolazi i do zanimljivog – i za ovu priču zanimljivog – pomeranja fokusa njegovih interesovanja, jer diplomirani pravnik koji je veći deo dotadašnje karijere proveo po ministarstvima za omladinu i za sport, s prelaskom u OEBS, počinje da se interesuje za pitanja državne bezbednosti, i 2005. godine na Fakultetu političkih nauka završava specijalističke studije za nacionalnu i globalnu bezbednost. 2007. godine će, kao takav specijalista, objaviti stručni rad „Status reformi obaveštajnog sektora u Srbiji i izazovi“, u okviru publikacije („Reforma sektora bezbednosti u jugoistočnoj Evropi – od neophodnog leka do globalnog koncepta“) čiji je jedan od izdavača i „PfP konzorcijum akademija odbrane i instituta za bezbednosne studije“, pri čemu je PfP skraćenica za NATO program Partnerstvo za mir (Partnership for Peace) a i sam je taj konzorcijum osnovan na NATO samitu 1998. godine i funkcioniše pod okriljem zapadnog vojnog pakta. U ovom svom radu, u kojem govori i o nedostatku civilne kontrole nad službama bezbednosti, Janković piše i da je reforma službi bezbednosti – koje su „tokom proteklih decenija (…) bile ključno oruđe autokratskih vlada, pomažući im da opstanu na vlasti po svaku cenu“ –  otpočela tek kada je, kako konstatuje s primetnim negodovanjem, „srpska vlada shvatila da nije znala da je njen potpredsednik (Momčilo Perišić – prim. N. V.) bio pod prismotrom sve dok ga savezna, vojna kontraobaveštajna služba nije uhapsila zbog špijunaže!“, iz čega pak ne sledi pohvala toj službi bezbednosti, već fantastičan zaključak da je njoj potreban civilni nadzor. Elem, te 2007. godine ovaj stručnjak za bezbednosna pitanja iz OEBS-a, sa vezama sa NATO-om, pod krajnje netransparentnim okolnostima (ko ga je predložio? zašto baš njega? da li su na to imenovanje uticali njegova pozicija u OEBS-u, interesovanja za osetljivi sektor bezbednosti i veze sa NATO-om?) postaje zaštitnik srpskih građana. Da bi, još netransparentnije sa stanovišta motivacije, na tu funkciju bio i reizabran 4. avgusta 2012. godine, posle smene vlasti, i to na predlog Demokratske stranke, Socijalističke partije Srbije i Liberalno-demokratske partije.

[restrictedarea]

OPTUŽBE Ovo je, dakle, Saša Janković, koji u tekući sukob sa Vojskom Srbije i Ministarstvom odbrane ulazi, bez očiglednog povoda, 14. januara ove godine, podnošenjem krivične prijave protiv „dvojice pripadnika Uprave Vojne policije (S. S. i S. J.) zbog napada na pripadnike Žandarmerije u vršenju službene dužnosti“, a istovremeno se pridružio i krivičnoj prijavi protiv sedmorice pripadnika Žandarmerije „zbog torture i zlostavljanja nakon sukoba“. Reč je, podsećanja radi, o sukobu tokom gej parade ponosa 28. septembra 2014, kada su pripadnici Žandarmerije – pred TV kamerom televizije N1 – pretukli Andreja Vučića i Predraga Malog, braću premijera Srbije Aleksandra Vučića i gradonačelnika Beograda Sinišu Malog, i dvojicu pripadnika Vojne policije koji su bili u društvu Vučića i Malog, S. S. i S. J, protiv kojih je Janković sada podneo krivičnu prijavu jer su se „fizički sukobili sa pripadnicima Žandarmerije na zadatku. Pri tome su se S. i J. gurali sa pripadnicima Žandarmerije, primali i zadavali udarce rukama i nogama, upućivali pripadnicima Žandarmerije psovke i pretnje…“ U svojoj krivičnoj prijavi od 14. januara Janković navodi i da su „pripadnici Vojno-bezbednosne agencije nakon događaja zaplenili snimke nadzornih kamera sa okolnih zgrada i lokala, uzimali izjave od civilnih lica“ iako im zakoni, tvrdi zaštitnik građana, to ne dozvoljavaju, i dalje tvrdi da su „Vojno-bezbednosna agencija i Ministarstvo odbrane izričito odbili da izvrše zakonom propisanu obavezu (…) da odgovore na sve zahteve ovog organa“ – Jankovićevog – „kao i da dostave sve tražene informacije i spise u roku koji on odredi… Zbog takvog kršenja Ustava i zakona od strane MO i VBA otežana je kontrola rada organa uprave i utvrđivanje propusta u zakonitosti i pravilnosti njihovog rada na štetu ljudskih prava“.

Prozvani ministar odbrane Bratislav Gašić stavlja do znanja šta misli o Jankovićevoj prijavi, ali pokušava da izbegne otvoreni sukob sa njim – sve što kaže je: „Sramota me je da izgovorim šta mislim o tome šta je zaštitnik građana dao kao informaciju novinarima“ – a nekoliko dana kasnije uslediće tvit poslanika SNS-a Vladimira Đukanovića: „Hoće li ova država zaštititi građane i institucije od zaštitnika građana?“ i njegova izjava „čini mi se da su ovde najviše njegovim delovanjem ugrožene institucije države, a i sami građani“. Đukanović je, preneli su mediji, „rekao da mu se čini da zaštitnik građana svojim delovanjem ponekad želi da naruši institucije države i da to radi tendenciozno. ‚To je moj lični stav. Najviše što primećujem, ako se njemu prigovori nešto na njegov rad, onda imamo ovde jednu lavinu optužbi da smo retrogradni, zato što je on ovde, izgleda, postavljen u rang nekog božanstva kome, izgleda, niko živ ne sme ništa da kaže, a mislim da je to nešto što je zaista loše.‘“

Iz ovih dveju reakcija – a drugih u međuvremenu nije bilo – američki Radio „Slobodna Evropa“ konstatuje da se „Janković poslednjih dana našao na udaru žestokih osporavanja ljudi iz vlasti“ („Razbiti simbiozu tajnih službi i politike“). Kuća ljudskih prava i Nezavisno udruženje novinara Srbije – i jedni i drugi su klijenti američkih organizacija povezanih sa CIA, o čemu je „Pečat“ pisao prošle nedelje – saopštavaju da „pojedini predstavnici vlasti vode hajku protiv ombudsmana Saše Jankovića zbog podnošenja krivične prijave protiv pripadnika VBA“, a Saša Janković na sve to izjavljuje da se „ne oseća bezbedno zbog pretnji koje dobija“…

U međuvremenu, dva dana pošto je podneo krivičnu prijavu protiv S. S. i S. J, 16. januara izlazi Jankovićev intervju NIN-u, gde on lansira novu optužbu na račun VBA, na sasvim drugu temu. „Postoje saznanja da se VBA bavi radom nekih političkih partija, aktivnostima nekih sindikata, da je bilo zadiranja u sadržinu komunikacija bez odluke suda…“, optužuje Janković, tvrdeći i da je došao do podataka da se VBA bavi i „operativnom obradom nosilaca pravosudnih funkcija“, da štiti visoke vojne oficire umešane u korupciju koje, umesto u zatvor, šalje u penziju… I time izaziva srpski Votergejt u pokušaju, u koji se ubacuje i Demokratska stranka tražeći smenu ministra Gašića i direktora VBA Petra Cvetkovića, u sukob sa Jankovićem s druge strane ulazi ministar policije Nebojša Stefanović, ove srede održava se i sednica Odbora za kontrolu službi bezbednosti na kojoj zaštitnik Janković ponavlja svoje optužbe a Momir Stojanović iz SNS-a, predsednik Odbora i nekadašnji direktor VBA, ocenjuje da su „tvrdnje zaštitnika građana o kojima danas raspravljamo uznemirile javnost i nanele štetu ugledu VBA i vojsci u celini“…

 

DOKAZI I ČINJENICE Šteta ugledu VBA i vojsci, a dodajemo i aktuelnoj vlasti, načinjena je bez sumnje. Ali, ko je za tu štetu odgovoran? Vojska, VBA i aktuelna vlast, ili pak zaštitnik građana? Do pravog odgovora na to pitanje može se doći samo analizom Jankovićevih optužbi na račun VBA i vojske.

Pre svega, što se srpskog Votergejta tiče, neosporna je činjenica da Saša Janković svoju optužbu za nelegalno prisluškivanje nije potkrepio ni jednim jedinim dokazom. Činjenica je i da eventualne dokaze za svoju tvrdnju pre toga nije predao institucijama sistema s kojima inače sarađuje, od tužilaštva nadalje, što bi bilo normalno. Činjenica je, zapravo, da ne postoji ni jedan jedini dokaz da Janković ima ikakvih dokaza za svoju ozbiljnu optužbu. Drugim rečima, jedino što postoji jeste Jankovićeva gola i ničim potkrepljena tvrdnja, što čitavu stvar čini više nego klimavom. Zašto bismo, naime, Saši Jankoviću verovali na reč? Da ima dokaze, ako je već sa ovako teškom optužbom izašao u javnost, javnosti bi ih i predočio. On to nije učinio, što sumnju u valjanost njegove reči čini još snažnijom.

A Jankovićeva optužba da su „pripadnici Vojno-bezbednosne agencije nakon događaja zaplenili snimke nadzornih kamera sa okolnih zgrada i lokala, uzimali izjave od civilnih lica“? Kako to podrobno i argumentovano u ovom broju „Pečata“ dokazuje dr Milan Škulić, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu (Katedra za krivično pravo) VBA je imala nesumnjivo zakonsko pravo da učini ovo za šta je Saša Janković optužuje, tako da ova njegova optužba na račun VBA zapravo predstavlja optužbu na račun njegove stručnosti i o njoj dalje ne treba trošiti reči.

Optužba pak da mu VBA i Ministarstvo odbrane nisu dostavili spise koje je od njih tražio predstavlja optužbu na račun njegovog poštenja. Zašto? Zato što je, optužujući VBA i MO za ovo nepočinstvo, propustio da izrekne čitavu istinu: da su ga VBA i MO zapravo uputili na nadležno tužilaštvo (Više javno tužilaštvo u Beogradu) da od njega zatraži spise, jer su tom tužilaštvu, koje čitav postupak i sprovodi nezavisno od Jankovića, ovi spisi i predati. Zašto je Saša Janković propustio da navede ovaj, značajan podatak, koji čitavoj situaciji daje sasvim drugačiju dimenziju? Već se u javnosti stvara atmosfera u kojoj dnevnik „Danas“ izlazi, preko čitave naslovne strane, sa tvrdnjom da „Bratislav Gašić odbija da preda Jankoviću neophodna dokumenta“.

I najzad, tu je i ono od čega je sve počelo, krivična prijava protiv dvojice pripadnika Vojne policije. Ne ulazeći u ono što se dogodilo ili nije dogodilo 28. septembra prošle godine – to će, uostalom, utvrditi sud – važna za ovu priču, a uz to i nepobitno utvrđena činjenica (čim se pročitaju beleške koje su objavili i sam zaštitnik građana i Ministarstvo unutrašnjih poslova) jeste da je svoju prijavu protiv pripadnika Vojne policije zaštitnik građana napisao na osnovu iskaza pripadnika Žandarmerije, i to onih pripadnika koji su osumnjičeni za prekomernu upotrebu sile te otuda imaju i prirodnu potrebu da pokušaju da se odbrane, zbog čega njihovim iskazima treba pristupiti sa ozbiljnom i jednako prirodnom dozom rezerve umesto da se na njima zasniva krivična prijava i afera koja će iz toga uslediti; naravno, ako nam je cilj da se dođe do istine…

Šta, dakle, iz svega ovoga možemo da zaključimo? Pre svega, da su optužbe Saše Jankovića na račun VBA, Ministarstva odbrane i Vojske Srbije činjenično neutemeljene, pravno neopravdane i moralno diskutabilne. Imajući u vidu i da je, paralelno sa ovakvim optužbama, Saša Janković u javnost lansirao i jednako kredibilnu optužbu na račun VBA, MO i vojske da nelegalno prisluškuju i zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja, ne može se izbeći ni zaključak da je ovde zapravo reč o kampanji koju je zaštitnik građana Srbije poveo protiv Vojske Srbije. Imajući pak u vidu njegovu pozadinu u OEBS-u i interesovanja koja je tamo razvio, kao i kontakte koje je tada stekao u organizacijama povezanim sa NATO-om, koji je protiv te iste vojske, naše, ratovao, te zabrinjavajuće netransparentan način na koji je dospeo u ulogu zaštitnika građana Srbije, ne može se izbeći ni sumnja da u ovaj poduhvat Saša Janković nije ušao vođen samo svojom savešću i željom da zaštiti građane Srbije. Već vođen nečijom tuđom rukom i stranim interesom. Uostalom, podvucimo još jednom: na sadašnju poziciju Saša Janković i nije dospeo voljom građana Srbije pa da njima (nama) bude odgovoran, već voljom nekoga ko je bio dovoljno sposoban da ga, izvukavši ga takoreći niotkuda, nametne i bivšoj i aktuelnoj vlasti. I kome, onda, on može da bude lojalan? Tako da pitanje, na kraju, i nije zašto Saša Janković radi to što radi, i u čijem to interesu radi, već, zašto baš sada?

[/restrictedarea]