Izlivi egzibicionizma u obliku knjige

Piše Vesna Trijić

Savremeni srpski roman, pardon! roman napisan na srpskom jeziku, sve je manje umetnički, a sve više ideološki fenomen

Fascinacija romanom jedno je od glavnih obeležja naše epohe; čuvena maksima da će poeziju svi pisati sada se, mirne duše, može primeniti i na njega: olako ga se dohvataju početnici, kao da je u pitanju jedini postojeći oblik književnog stvaralaštva ili, možda, prečica do slave i uspeha, ljudi koji sami ne čitaju ni tuđe, a izgleda ni svoje knjige, pa stil i jezik drže za trice i kučine, a poetiku najverovatnije za neki svemirski program! Od bezmalo dve stotine romana koliko ih je tokom prošle godine objavljeno na srpskom jeziku, ni dvadeset ih se ne može smatrati umetničkim delima; sve ostalo su besramni izlivi egzibicionizma i kiča koji samo uzurpiraju oblik knjige.

Problem literarne hiperprodukcije, dakle, nije u višku, nego u manjku: porast popularnosti romana praćen je opadanjem njegovog kvaliteta, ali i kulturnog nivoa čitave javnosti.

Kome takvo stanje ide na ruku? Ko kolapsom srpske kulture dobija?

Nagrađivanje romana ozbiljniji je posao nego što bi se na prvi pogled moglo učiniti: to je proces tokom kojeg se vrše tematska, žanrovska i poetička razvrstavanja godišnje literarne produkcije, utvrđuju vrednosne hijerarhije i mainstream ne samo u književnosti nego i u kritici; to je, u stvari, početna faza oblikovanja književnog kanona i elementarni način promovisanja poželjnog, odnosno prihvatljivog kulturnog modela; odluke koje se tako donesu kasnije se odražavaju na obrazovne programe u školama i na univerzitetima.

Mediji su, međutim, roman uzeli pod svoje okrilje, a da „narodu“ stvar ne bi bila dosadna, uradili su jedino što znaju – pokušali da od svega naprave spektakl što je, uz skandal, danas jedini preostali oblik postojanja na kulturnoj sceni (i drugde!) Povezali su, dakle, nagrađivanje romana sa sportskim događajem i jednoglasno ga nazvali – trkom, i ne dosećajući se da na taj način umetnička dela ili njihove autore (ne zna se tačno koga, granice identiteta su o, jada! nepostojane i mutne!) posredno porede sa maratoncima, ako ne sa trkačkim automobilima ili – daleko bilo! – konjima; manje-više uredno, i bez ikakvog razumevanja, oni jedni od drugih prepisuju spiskove „takmičara“ koji su, kako vreme odmiče, sve kraći, i podgrevanjem ili izneveravanjem očekivanja (jer, sreća je lepa samo dok se čeka!) nastoje da zainteresuju kulture i informisanosti gladne „mase“…

Ni književna čaršija ne zaostaje: licitira se o favoritima i autsajderima, o mogućoj avansnoj diskvalifikaciji kandidata (koji je onomad „ljubavno“ pismo glavnom sudiji ravno u srce nacentrirao!) neštedimice isprobavaju scenarija korupcionaških i doping-afera (pa se nagađa o zemljačkim, rodbinskim, prijateljskim ili „čisto poslovnim“ vezama između „čela trke“ i članova žirija i šire glasine da su pojedina „trkačka grla“ jedino za to nadmetanje rođena, da drugog razloga za život uopšte i nemaju!) a prorokovani pobednik se unapred gadljivo omalovažava (iako mu knjigu još niko nije ni video, a kamoli pročitao!)

Jedan od najozbiljnijih simptoma našeg kulturnog trenutka jeste da autori u svoje biografije gorljivo beleže da su svojevremeno bili na „čelu trke“, iako to ne znači ništa drugo do da su je izgubili.

DIDAKTIKA I PROPAGANDA Ali, dok nas to vašarište, može biti, i zasmejava, nimalo smešni događaji iz drugog plana uzimaju maha: epohalna promena ukusa već se dogodila, ideali su se „prozaizovali“, osrednjost je postala reper, a model nacionalne kulture izvitoperen je i zdrobljen, gotovo neprepoznatljiv.

Savremeni srpski roman, pardon! roman napisan na srpskom jeziku, sve je manje umetnički, a sve više ideološki fenomen. Puleova mudrost da je autoru roman potreban kako bi razumeo samoga sebe i shvatio šta je uopšte hteo da kaže, ili Borhesova, da dobar umetnik istine nesvesno otkriva, za našeg današnjeg pisca je passée: on tačno zna šta hoće da kaže i na koji bi način njegove knjige trebalo da budu čitane, pokušavajući da do kraja iskontroliše značenja svog teksta i da, ako je moguće, ukine neke od najbitnijih čitalačkih sloboda, pre svega slobodu mišljenja i interpretacije; on piše s didaktičko-propagandnim ambicijama, da čitaocu „napuni glavu“, a mogući estetski kvaliteti su sekundarni ili slučajni proizvodi, ponekad čak i „nužno zlo“ čitavog projekta.

Namerava li da bude „ozbiljno shvaćen“ ili da bar aplicira za žižu javnosti, sve što bi savremeni srpski romansijer trebalo da uradi jeste da svoje pisanje „posoli“ nekom kontroverzom koja se tiče događaja iz, na primer, bliže ili dalje istorijske prošlosti, i da pritom ideološki interveniše nemilice, preuzimajući na sebe ulogu i odgovornost profesionalnog istoričara. Ovaj trend koji teroriše srpski roman (a i istoriju!) još od osamdesetih godina prošlog veka u međuvremenu nimalo nije oslabio, već je samo promenio ideološki pravac – nekada je vukao ka netrpeljivosti prema drugim narodima, a danas jedino prema srpskom: „Kuća sećanja i zaborava“ Đorđa Davida utvrđuje srpsku komandnu odgovornost za stradanje Jevreja na Sajmištu, junak Albaharijevog „Životinjskog carstva“ je, još sedamdesetih godina, bio šikaniran jer je latinicom popunio neki ćirilicom odštampan formular, dok je topla i potresna priča romana Ota Horvata, „Sabo je stao“, upotpunjena anegdotom o dečaku koji se u prepunom novosadskom gradskom autobusu stidi svog maternjeg, mađarskog jezika, što je usput još određeno i kao posledica srpskog nesvesnog sadizma.

Za prozu koja se, nezavisno od tema kojima se bavi, obavezno poentira „određenim“ političkim porukama, odomaćio se naziv „stipendistička književnost“; kao kulturna pojava, sama po sebi, ona podseća na oblike duhovne kolonizovanosti koja mori narode iz bivših evropskih kolonija u Aziji i Africi: iako su se „gospodari“ zvanično povukli, njihov duh nad njima i dalje lebdi, a prividno oslobođeno roblje revnosno mu se dodvorava i klanja, prevazilazeći sva „vladarska“ očekivanja.

TAJ SJAJ JE – ILUZIJA Ako se iz takve perspektive razmotri, onda i nije neko čudo kada Horvatov pripovedač kaže da „pravi šetnju“ iako to, na srpskom jeziku, nije moguće, dok Albaharijev spominje „jedenje jogurta“, mada bi isti u Srbiji mogao da bude samo pijen.

Zanimljivo je i da u dosadašnjim interpretacijama „Kuće sećanja i zaborava“ Filipa Davida nije bilo ni pokušaja da se stvarna semantička težina mističkih učenja koja se u romanu često spominju ozbiljnije razmotri: njihovi nazivi funkcionišu kao zvučni element jezika da zadovolje pusto srpsko oduševljavanje svime što deluje drugačije, strano i egzotično.

Pretvarajući nekada lepu reč, „ostrašćeno“, u stalni epitet „nacionalizma“, romansijerska elita, iz predostrožnosti, misli, stvara i piše bez strasti, sem neprerađene frustracije, drugih osećanja kao da se stidi ili ih, možda, i nema; umesto da bude izraz ljudskog uzdizanja nad zlom i propašću, srpski roman je tako postao svedočanstvo posvemašnje nemoći i protokol odumiranja. David i Horvat će, koristeći naratore, krivicu svaliti na same reči: reči su, kažu, nedovoljne, nedostaje ih za suočavanje sa smrću. To je nonsens, izgovor, za koji je velika književnost, budući da postoji na nekoj sasvim drugoj frekvenciji, potpuno gluva; nemoć nije u rečima: ona može da bude jedino u čoveku koji tim rečima na pravi način ne uspeva da se služi.

I zato dok, može biti, uživamo u ovom spektaklu, radujući mu se ili podsmevajući, svejedno, prisetimo se misli velikog R. B. Markovića: sjaj savremenog romana samo je iluzija, svetlost sa zvezde koja se odavno ugasila i u čijoj orbiti više nema života.