Filmsko nigde ili šta hoće raja

Piše Vladislav Panov

Evropska filmska akademija je 7. decembra u Berlinu po dvadeset šesti put odgovorila na pitanje šta je u protekloj filmskoj godini bilo vredno pažnje. Za ovu godinu, među mnoštvom nominovanih u čak dvadeset jednoj kategoriji, kao najbolji film odabrano je poljsko ostvarenje u takozvanim festivalskim i umetničkim filmskim krugovima već neko vreme prilično voljenog sineaste iz ove zemlje, Pavela Pavlikovskog – „Ida“, koje je pride dobilo nagradu i za scenario i režiju. Za članove Evropske filmske akademije ovo uglavnom dosadno, za istoriju filma svakako potpuno beznačajno ostvarenje o devojci koja bi da postane opatica, ali otkriva da je jevrejskog porekla i da su joj roditelji žrtve nacističkog pogroma (mada ne samo to) bilo je toliko fascinantno da su ga stavili ispred svih drugih koja je ponudila evropska filmska produkcija ove godine. Među pet nominovanih bio je i u svakom pogledu bolji ruski film „Levijatan“, nagrađen u Kanu za scenario, kontroverzno pornografski, ali ipak umetnički dovoljno istaknuti, danski, „Nimfomanka“, Larsa fon Trira, skandinavsko-francuska koprodukcija „Viša sila“ i turski „Zimski san“, koji je ove godine osvojio „Zlatnu palmu“ u Kanu. Ti su naslovi obeležili proteklu evropsku filmsku godinu pa su superiorno osvajali nagrade na prestižnim festivalima. Ipak, pomenuta crno-bela epopeja opatice koja traga za porodičnim tajnama u komunističkoj Poljskoj početkom šezdesetih godina prošlog veka jeste delo po kojem bi, prema članovima Evropske filmske akademije, ova godina trebalo da bude upamćena.

[restrictedarea]

Sivilo u filmskoj Evropi I skoro da su bili u pravu. Barem u onom delu u vezi sa bojama. Većina nominovanih za ovo priznanje, kao i dobar deo naslova koji se nisu domogli čak ni te pozicije, zaista je u sastavu dominantno preovlađujuće mase ovogodišnje evropske filmske produkcije, čiji se učinak, značaj i doprinos filmskom izrazu kreće isključivo u crno-belom koloritu. U stvari, u sivim zonama. Sivilo, kriza kreativnosti, snishodljivost, brutalna provokativnost koja povlađuje najnižim nagonima, dalje podrivanje moralnih kodova, politička neangažovanost (ili pogrešna angažovanost) vrlo skroman doprinos realističnim nastojanjima u filmskom komentarisanju društva, stereotipnost, dosadni i izveštačeni artizam – nije potpuni, ali je preovlađujući učinak evropskih autora u njihovim delima prikazanim ove godine. Nema novih ideja i trendova, ne naziru se originalne kreativne struje i obećavajuća autorska imena. Pomenuti filmovi, koji su nominovani za ovu nagradu kao elita ovogodišnje evropske ponude, jedva da bi mogli da opravdaju svoje postojanje u poređenju sa ijednim iole značajnim delom iz prethodnih decenija. Možda je, zapravo, najbolja ilustracija autorskog šlajfovanja ovogodišnje produkcije Starog kontinenta britanski film „Lok“, čiji je režiser Stiven Najt bio među nominovanim u kategoriji najboljeg režisera za Evropsku filmsku nagradu, a protagonista Tom Hardi za najboljeg glumca. U tom filmu, autor predstavlja sat i po života jednog građevinskog preduzimača, koji, vozeći kola, telefonskim razgovorima rešava tešku krizu na porodičnom i posledično na poslovnom planu. Njegova je klaustrofobičnost, odbojnost i brutalna svedenost metaforična za ovogodišnja evropska „umetnička“ filmska stremljenja većine. Hrabra i donekle provokativna, mada ni u čemu originalna odlučnost da se skrene pažnja angažovanim političkim i društvenim komentarom nazire se u takođe često za nagrade pominjanom ostrvskom filmu „‘71.“, koji se okrenuo drevnom političko-verskom konfliktu u Irskoj. Vreme radnje je naizgled bezbedno daleko, u 1971. godini, tako da izveštačena kanonizacija jednakosti verskih i političkih ideala savremene socijalne utopije Evropske unije na prvi pogled nije ugrožena. Ono što nedostaje ovom filmu da bi bio veliki jeste hrabrost i najpre sposobnost autora da se napadnu upravo ta neiskrena stremljenja savremenog evropskog nivelisanja političkih ideala i nacionalnih istorija koja su u provizorno unifikovanoj Uniji „naprednih naroda“ navodno prevaziđena. A nisu. No, to film „‘71“ ne uspeva da iskoristi i ostaje u pomenutom sivilu. Bezbedno nenapadan i neprovokativan, iako mu tema i njeno tehničko izvođenje i te kako idu naruku u osvajanju gledalaca.

Komercijalna infantilnost Na sličan način nedorečeni su i američki naslovi. Ili nemušti, bolje rečeno. Uniformni, prazni i stereotipni do najsitnijeg detalja. Za one koji brojanjem para dolaze do odgovora na pitanje šta je bilo najbolje u protekloj godini lista američkih hitova pruža objašnjenje, i rešava dilemu, ako je uopšte više ima, o tome zašto je američki film, pritom neopravdano siledžijski utičući na sve druge, jednoobrazno infantilan, strateški prazan i na ratnoj nozi sa najmanjim procentom inteligencije prosečnog gledaoca kome se obraća. Sve je svedeno na pretpostavku o „najboljoj zabavi“, a ona se oslanja na i dalje rastuće moći tehnologije u filmskom stvaralaštvu Holivuda i na tehnički sve napredniju prikazivačku infrastrukturu koja je globalizovala svetsko distributivno tržište prilagodivši ga zahtevima takve produkcije. Zato među dvadeset filmova koji su ove godine prešli zaradu od sto miliona dolara na američkom tržištu (što ih čini takozvanim „blokbasterima“, odnosno jedino vrednima pomena i, razume se, daljeg nastavljanja) bitku za primat u srcima maloletne ili (i) maloumne, u svakom slučaju filmski potpuno neobrazovane publike vode junaci iz stripova, crtani heroji ili jednodimenzionalni likovi iz akcionih i romantičnih komedija. Uvredljivo sukobljen sa dobrim ukusom i gledaočevim potrebama da bar povremeno koristi zdrav razum dok se zabavlja u bioskopu jeste ubedljivo najgledaniji film godine, akciona avantura sa jadnim elementima SF-a, „Čuvari galaksije“, naravno, ekranizovano štivo Marvelove strip industrije. Tu su i slični naslovi: „Kapetan Amerika“, „Eks men“, „Lego film“, „Transformersi“, „Igre gladi“, „Grdana“, „Planeta majmuna“, „Spajdermen“, „Godzila“…

„Dečaštvo“ Ričarda Linklej-tera, s druge strane, deluje previše usamljeno da bi bio odgovarajući protivteg pomenutoj komercijali, ali su njegova snaga, značaj i originalnost svetli primer autorske posvećenosti filmskom radu i proširivanju horizonata. Priča o odrastanju dečaka iz naslova, koju je Linklejter marljivo snimao godinama (u realnom vremenu!) pokazujući nam kako odrastanje zaista izgleda, jedinstveni je primer uspelog filmskog eksperimenta i najbolji dokaz da su ideja, upornost da se ona ostvari i scenaristička pismenost suština dobrog filma. U društvu ostvarenja koja će sigurno dominirati u predstojećim borbama za nagrade jesu i „Interstelar“, „Ptičar“, „Selma“, „Igra imitacije“, „Teorija svega“, „Lovac na lisice“, „Noćno šunjalo“, „Nestala“, „Gospodin Tarner“, „Grand Budapest hotel“, „Dragi beli ljudi“ i „Američki snajper“. Neki od ovih filmova su već u igri za „Zlatni globus“ i ostale esnafske nagrade, a mediji sve pomenute vide kao sigurne favorite za nominacije za „Oskara“. Oni su, prevashodno tematski, uspeli da se najdalje odmaknu od pomenute komercijalne konkurencije, što ne znači da su manje konkurentni, da nisu stereotipni ili račundžijski okrenuti „sigurnim važnim temama“ koje možda ne pljačkaju bioskopske blagajne, ali donose nagrade. Zanimljivo je da je dobar deo ovih filmova okrenut biografskim dramama u kojima je ponegde oživljen život značajnih ljudi ili neki njegov deo, ali nikako ne oni koji ne bi bili u saglasju sa trenutnim novokomponovanim vrednostima politički korektnog jednoumlja zapadnog sveta.

Šta hoće raja Kada je reč o učinku domaće kinematografije u protekloj godini, ona je na ustaljenoj silaznoj putanji i nezaustavljivo ide sigurnim koracima u – nestanak. Većina autora koji su doskora, opravdano ili ne, nešto značili, ovde i van naših granica, na pauzi su od svog posla. Mladih ima previše za tako malo mogućnosti da na delu dokažu da ova kinematografija mora da odgaji svoje nove snage. Film, koji je najvažnije sredstvo za komunikaciju sa svetom i za uspostavljanje naših nazora, vrednosti i nas samih u svetu, ovde je i dalje potcenjen, i u tom svom bitnom svojstvu, i na svaki drugi način. Njegove uspehe, doduše, dele svi, ali ulaganje u njega – malo ko. Otuda je u godini koja je trebalo da bude zagušena delima o uspomenama na Prvi svetski rat naša kinematografija jedva uspela da ponudi jedan film koji se bavio, doduše, samo kontroverznim činom Gavrila Principa i idejama „Mlade Bosne“, zbog čega je u istoriji zabeleženo da je počeo Prvi svetski rat. Reč je o solidno urađenom ostvarenju Srđana Koljevića „Branio sam Mladu Bosnu“. Na samom izmaku 2014. dobili smo, ipak, i prvi srpski 3D film, „Peti leptir“. Dečji, potpuno beznačajan, osim što je, eto, prvi koji će se gledati kroz magiju trodimenzionalnih naočara. Višegodišnje kaskanje za svetom u tom segmentu je, eto, okončano. Trenutno je na evropskim festivalima primećen, ponegde čak i nagrađivan, film Ivana Ikića (srednje-mlađe generacije) „Varvari“, koji se bavi, razume se, turobno socijalnom slikom moderne Srbije u unutrašnjosti oko Beograda kroz priču o navijačkim bandama i jednom od njenih članova koji usred haosa što njegovi ortaci izazivaju na ulicama (radnja se dešava u vreme uličnih tuča i pljački pod plaštom revolta zbog proglašenja nezavisnosti Kosova februara 2008. godine) odlučuje da potraži oca za koga je mislio da je nestao na Kosovu. Sa manje brutalnom i važnom temom, ali autorski sličan, jeste omnibus mladih autora „Crveni makovi“, koji ipak nove snage neće predstaviti na dovoljno dobar način da bi na njegov račun opstali i dobili nove prilike. Kada se pomenu „Top je bio vreo“ Slobodana Skerlića i „Atomski zdesna“ Srđana Dragojevića, koji su obeležili prvi deo godine, makar time što su se uopšte pojavili u bioskopima, deluje kao da ih nije ni bilo. Slabašan utisak i odziv publike potpuno su ih bacili u zaborav iako im teme nisu bile za bacanje, još manje za zaborav. Očajno neuverljiv horor „Mamula“ i komedija „Mali Budo“ sigurno jesu za zaborav, ali se to potonjem neće desiti pošto je postao najkomercijalniji srpski film u 2014. Eto, dakle, poruke, šta hoće raja. Istorija joj je naporna i dosadna, suvoparna i teška do zla boga, mračne teme o turobnoj svakodnevici, koju moraju i sami da trpe iz dana u dan, još manje ih zanimaju. Ratovi i istorija, nemaština i depresivne novobeogradske betonske traginovele o razorenim ljudima i porodicama više nisu zanimljive čak ni dežurnim nagrađivačima njihovih autora, koji su se proteklih godina toliko ozbiljno prihvatili ovog miljea da su u žanr srpske filmske drame utkali novi pravac. Dakle, ostaju isprazne komedije i u narednoj godini bi najteži promašaj bio ako bar „Mali Budo“ ne bi dobio svoj nastavak, da i ne pominjemo brojne sledbenike i replikatore. Učimo se od Holivuda!

[/restrictedarea]