ČUČNI LJUŠI(ĆU)

Milorad Vučelić / glavni urednik

Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim.“

„Pametnije je jednom kleknuti pred jačim pre poraza i suludog krvoprolića nego dugo, ponizno i bolno klečati posle poraza.“

„(Kleknuti) 1914, 1941. i 1999. godine.“            (Radoš Ljušić)

Polemika prosvetljava pa je i Radoša Ljušića prosvetlila te je shvatio ono što je opštepoznato a to je da je Milorad Ekmečić istoriograf a da je on, Ljušić, sasvim nešto drugo ili treće. Sam je osetio tu ogromnu razliku.

Što se mene tiče, shvatio sam da sam počinio krupnu logičku grešku u početnoj pretpostavci. Pošao sam od toga da se Radoš Ljušić mora iz stojećeg i uspravnog spustiti u klečeći položaj. Nisam shvatio da se u Ljušićevom slučaju radi o uspravljanju iz  osnovnog puzećeg položaja, tako da je u tom njegovom slučaju klečanje u stvari uspravljanje.

U tri svoja „tkanja“ (krampom) u „Novostima“, direktor „Službenog glasnika“, i po sopstvenim rečima „istorik“ i „povesnik“, Radoš Ljušić ponudio je Srbima sasvim novu i originalnu filozofsku misao koja se ogleda u klečanju nacije i države pred jačim. Osnovna originalnost Ljušićeve misli ogleda se u tome što se on zalaže da Srbija unapred klekne, a nikako ne post festum. Treba kleknuti samo i jedino pred jačim, a pred slabijim nikako. Sve u svemu, Ljušić je svoju novu i radikalnu filozofiju klečanja omeđio sa ove dve premise.

Doduše, u prvom „tkanju“ izrekao je da Srbija treba da klekne pred Nemačkom, što je nadalje potpuno ispustio. U drugom „tkanju“ ponovio je i dopunio stav o klečanju usredsređujući glavninu teksta na mene. U „Novostima“ od 13. januara, u trećem „tkanju“, gotovo zaboravlja i potpuno zanemaruje svoju filozofiju klečanja osim polurečenice da se klečanje odnosi na 1914, 1941. i 1999. godinu. Ljušić tu, uzgred budi rečeno, demonstrira kako nema veze sa istoriografijom i „utemeljenim činjenicama“ i godinu pobeda, 1914, proglašava godinom „teških poraza“.

Ljušić se sa velikom žestinom obrušava na moju rečenicu „da smo po svojoj tradiciji veliki narod“ i to naziva „strahovitom zabludom“ i mojom i mojih „sledbenika“. Teško je da se, recimo, Milan Kašanin mogao svrstati u red mojih zaluđenih sledbenika kada je napisao: „U prve dve decenije 20. veka, sa Srbijom se ponovila istorija iz antičkih vremena – da jedna mala država može biti velika zemlja.“

Umesto da pojasni klečanje kao novi fenomen, Ljušić se bezglavo bacio da objasni ko sam ja. Tako je ostala nedorečena filozofija klečanja. Ostalo je nepoznato kako on zamišlja da Srbija unapred klekne pred Nemačkom. Budući da je on još uvek u pretpojmovnoj fazi mišljenja, njemu se sve pokazuje u slikama, te mu se, a to i nama nameće, javljaju brojne nedoumice. Da li da, recimo, na nekom trgu klekne milion Srba? Ili je dovoljno da klekne predsednik ili premijer Srbije? Možda da cela vlada klekne pred strašnim kancelarom? Ili da se na kolena baci cela Narodna skupština?

Da se sada pozabavimo i ostalim temama iz poslednjeg Ljušićevog „tkanja“. Pošto mu nije više prijalo da razmatra klečanje kao nacionalnu vrlinu on se poslužio golim lažima. Tako on kaže: „Milošević je sa Tobom i ostalim poslušnicima proglasio da smo 1999. godine dobili rat.“

Po bar formalnoj struci „istorik“, Ljušić bi morao da zna da nisam bio na bilo kakvoj državnoj ili stranačkoj funkciji za vreme zločinačke agresije njegovih prijatelja iz NATO. Na moju žalost, samim tim nisam u sastavu režima mogao da branim zemlju niti da proglasim pobedu. Zašto onda ovo radi Ljušić? Pošto je dobio dobre batine i stekao veliku i neizbrisivu sramotu za besramnu ideju klečanja, on mora da izmisli neku laž ne bi li tako podmetnuo kukavičje jaje umesto jadne ideje o klečanju.

Naravno, to što nisam bio neposredni Miloševićev saradnik u vreme agresije od strane NATO-ovaca, i što nisam mogao da proglasim pobedu, ne znači da se ne divim borbi za slobodu koju je Slobodan Milošević vodio. Nasuprot njemu kleče beznačajne figurice poput nesrećnog Ljušića. On sada, kao drugosrbijanski lider, priziva i Helsinški odbor i Haški tribunal i njihovo shvatanje odgovornosti.

Ljušić na dirljiv način uvažava drugosrbijansku majku Latinku Perović. Otvoreno hvali njenu doslednost! Ako je Latinka nekada ispovedala komunistička, a sada ispoveda neoliberalistička uverenja, što su nespojive stvari, onda je ona u svemu nedosledna osim u borbi protiv srpskih interesa. Tu jedinu doslednost Ljušić hvali i preporučuje se u prebrojavanju nesrbijanskih krvnih i političkih zrnaca među Srbima. Tako da Kolinda Grabar Kitarović dođe kao najdoslednija kada traži odvajanje Vojvodine od Srbije. Ona pri tome ne oglašava srbijansku nego hrvatsku politiku. A sve je to, kao što vidimo, isto. I Ljušić i Kitarovićka i Latinka…

Perovićeva je dosledna u opakoj nameri prema Srbiji. Te vrednosti dele i Ljušić i Perovićeva. Samo što njoj kućno vaspitanje ne dozvoljava da saopšti naciji da treba da klekne. Tu prljavu ulogu u direktnom obznanjivanju ovakve poruke ona je prepustila Ljušiću.

Ljušić nikako ne može da sakrije svoj bes prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U najboljem slučaju on bi da je „reformiše“ i „transformiše“. Najpre je bezumno poput pomahnitalog jakobinca napadao Carstvo nebesko i zalagao se za carstvo zemaljsko predvođeno Nemačkom. Sada SPC optužuje kako je odbacila rimokatolike i muslimane. Ljušić bi, verovatno, bio srećan i umiren kada bi mesto patrijarha zauzeo neki srpski katolički biskup a mesto vladike neki srpski hodža. Bilo bi i lakše sa klečanjem.

Ovaj istorik i važan državni direktor iznosi javnosti svoju presudu o meni rečima: „prevrtljivi srbijanski Crnogorče“. Ne ulazeći, ovoga puta, u to kome se sve u Srbiji može ili treba reći „Crnogorče“, počev od Karađorđa ili Miloša, i koliko je nesrećni Ljušić opterećen ljudima i prezimenima poreklom iz Crne Gore, te koliko je ta vrsta srbijanstva opaka i koliko suprotna Srpstvu, primoran sam da se zadržim na nivou koji je on, klečeći, već ponudio.

Poznato je da je Ljušić jedna od starih i važnih šiptarskih porodica sa srpskog Kosova. Šiptari iz ove velike porodice su prelazili u Srbe i postajali Srbi pripisujući svom prezimenu nastavak -ić. Isto tako, vraćali su se u Šiptare brišući iz svog prezimena ovaj dodatak. Ne znam da li je to slučaj i sa istorikom Ljušićem. Kao što ne znam ni da li će on u pogodnom trenutku izbrisati dodatak -ić. Ali znam da po duhu klečanja i tome primerenim karakternim osobinama to njemu više nego i priliči.

Naš cilj je bio da razobličimo filozofiju klečanja i pokažemo svu sramotu koju ona nosi u sebi. Cenimo da smo u tome i uspeli. Usput smo se nehotice dotakli i samog autora ideje o klečanju. To nije bilo moguće sasvim izbeći već i zbog visoke državne funkcije koju dotični zauzima. Klečanje je neodvojivo od onog koji kleči. Osim toga, u srpskom jeziku ne postoji sramna imenica za ovaj glagol. To nije slučajno. Moja dužnost kao urednika „Pečata“ bila je da ne dopustim da ova „izatkana“ i perfidna podlost i brutalna demonstracija samoporicanja i samookrivljavanja ostane bez dostojnog odgovora. Jer to bi značilo da smo se svi složili sa ovom nedostojnom idejom. Nije naodmet da Ljušić nastavi da kleči kako bi svima pokazao da to nije dostojno ni saglasno sa srpskim nacionalnim duhom ni sa našom kulturom i tradicijom.

I ne „kleči cela Srbija“, Ljušiću, kao što ti tvrdiš i uopštavaš, klečiš ti!

Ostavljam Ljušića u klečećem položaju. Nek bude živi primer sramote filozofije klečanja. Ipak, konstruktivno i dobronamerno nudim jedno jednostavno rešenje. Reč je o onom „ć“ na kraju njegovog prezimena. Šta je jedno ć kad se već kleči? Ako ga Ljušić izbaci problem  je otklonjen i Ljuši može da nastavi da kleči ili da slobodno – čučne.