Buđenje Medveda

Piše Filip Rodić

Ruska vojska se vraća na velika vrata

Milion ljudi pod oružjem, hiljade novih tenkova, aviona i helikoptera, stotine novih satelita, oružje nove generacije, Putinov plan da obnovi moć ruske armije i modernizuje je donosi rezultate, a upotpunjuje ga upravo usvojena vojna doktrina koja kao glavnu pretnju navodi – NATO

Pošto su dugo Rusiju smatrali „Gornjom Voltom sa raketama“ – državom koja ima značajan strateški nuklearni potencijal, ali čije konvencionalne snage ne mogu baš da se pohvale nekim uspesima – njeni planovi za vojnu reformu i modernizaciju oružja izazvali su ozbiljnu zabrinutost u Vašingtonu, pre svega u bezbednosnom aparatu, jer se mislilo da još dugo neće biti u situaciji da upotrebi ozbiljniju silu van svojih granica. Kruna ove reforme i pripreme Rusije za sve neizbežnije suočavanje sa zapadnom vojnom silom jeste usvajanje nove vojne doktrine koju je predsednik Vladimir Putin potpisao svega nekoliko dana pred početak 2015.

Nova verzija ruske vojne doktrine ne razlikuje se umnogome od stare, ali sadrži nekoliko krucijalnih izmena koje odražavaju rađanje novih pretnji po nacionalnu bezbednost, među koje, sada, zbog jačanja prisustva u ruskom dvorištu, spada i nekadašnji „partner“, NATO, kao i američki koncept mogućnosti da bilo gde u svetu u roku od jednog časa izvedu konvencionalni vojni napad. U doktrini se ističe da Rusija širenje i jačanje NATO sada vidi kao pretnju, posebno zbog toga što Alijansa na sebe preuzima ulogu koja predstavlja „kršenje međunarodnog prava“.

I pre nego što je ova doktrina usvojena, postojale su jasne naznake o tome da NATO planira da poveća svoje prisustvo na samoj ruskoj granici, ali koliko je ta pretnja stvarna, dokazala je odluka Vašingtona objavljena nekoliko dana posle prihvatanja novog vojnog plana, 31. decembra, o postavljanju oko 150 tenkova i oklopnih vozila u Istočnoj Evropi, najverovatnije u Poljskoj, Rumuniji i baltičkim državama. Kako je naglasio komandant američke armije u Evropi, general Ben Hodžis, ova odluka bila je doneta i pre izbijanja krize u Ukrajini, dve godine ranije, što dovoljno govori i o uzrocima ukrajinske krize i o dugoročnim američkim planovima.

U doktrini su nepromenjene stavke o tome da ruska vojska ostaje defanzivno oruđe koje će država upotrebiti samo kao „poslednje moguće sredstvo“, kao i princip da je primarni zadatak nuklearnog arsenala odvraćanje potencijalnih neprijatelja, ali da će oni biti upotrebljeni da bi se Rusija zaštitila od napada koji bi ugrozio njeno postojanje, bilo da je on konvencionalan, ili nuklearni.

 

Dug politički put do reforme Reforma, odnosno modernizacija Vojske Ruske Federacije bila je visoko na listi prioriteta Vladimira Putina odmah po dolasku na vlast 2000. godine, kada je preuzeo funkciju predsednika od Borisa Jeljcina. O tome najbolje govori činjenica da se tada požalio da „armija ima 1,4 miliona ljudi, ali nijednog koji bi mogao da ratuje“, što je posvedočio  Putinov načelnik Generalštaba od 2008. do 2012, Nikolaj Makarov, u jednom intervjuu.

Putin je, kako gorenavedena izjava dokazuje, ruskoj vojsci pre svega zamerao doktrinu „mobilizacije“, koja je bila relikt prošlosti i sovjetske ideje da SSSR može voditi samo rat velikih razmera između supersila, a ne operacije niskog intenziteta. Koncept „velikog rata“ je za sovjetsku vojsku značio da bi do takvog sukoba moglo doći tek posle dugotrajnih tenzija koje bi pružile dovoljno vremena za mobilizaciju rezervista. Zbog toga ona, osim jedinica u Istočnoj Nemačkoj, nije imala nikakvu potrebu da bude u bilo kakvom stanju pripravnosti. Manjkavost ovakvog koncepta prvi put je uočena tokom rata u Avganistanu. Zanemarivanje „snaga za brzo reagovanje“ bilo je uočljivo još kada je sovjetska armija 1991. postala ruska i kada je vođen prvi rat u Čečeniji (decembar 1994. – avgust 1996). Putin je, međutim, shvatio da je potrebno imati vojsku za koju ne treba čekati da se okupe svi vojni obveznici, ili da se pribegava „sklapanju“ jedinica (kao što je činjeno u Avganistanu i Čečeniji) nego da je neophodno formirati profesionalne i efikasne snage. Prvi korak bio je stvaranje jezgra unutar ruske armije po uzoru na izraelski sistem, po kojem su profesionalne snage uvek u stanju pripravnosti, a samo po potrebi dobijaju podršku rezervista.

[restrictedarea]

Putinu je za ovo bilo potrebno mnogo vremena, pre svega zbog otpora konzervativaca u vojsci, kao i zbog nedovoljnih materijalnih sredstava, ali do 2008. on uspeva da postavi političke osnove za sprovođenje vojnih reformi, za čim slede i one materijalne. Poslednji dokaz ispravnosti nove Putinove doktrine bio je sukob u Gruziji (7–12 avgust 2008.) kada su desantne snage ruske vojske (koje su bile prve reformisane) uspele pre da se uključe u ratna dejstva, iako su na početku sukoba bile udaljene stotinama kilometara od Gruzije, od nereformisanih kopnenih snaga, koje su se nalazile na samoj granici dve zemlje. Predsednik Dmitrij Medvedev posle ovoga, u oktobru 2008, izdaje naređenje da sve vojne jedinice do 2012. moraju biti spremne da konstantno budu u nivou pune borbene gotovosti. Na ovaj način, ruska vojska praktično je prestala da bude čisto „mobilizaciona armija“, a osnovna organizaciona struktura jedinica spuštena je sa divizijskog na brigadni nivo (što su Amerikanci i Britanci uradili još devedesetih godina).

Posle svega ovoga, počelo se malim koracima, kao što je obnavljanje patrola strateških bombardera opremljenih nuklearnim oružjem nad Atlantikom i Pacifikom, potom je usledilo pokazivanje zuba u zaustavljanju gruzijske agresije na Abhaziju i Južnu Osetiju, za koju je Tbilisi nesumnjivo imao dozvolu Vašingtona, pa sve veće i sofisticiranije godišnje vojne vežbe sa kineskom vojskom… Da su planovi koje sprovodi Putinova administracija uspešni, dokazuje i to što su američki planeri u prethodnom periodu svoje kapacitete usmeravali na Kinu i strahovali od kineskog vojnog jačanja, a sada ponovo uzimaju u obzir i činjenicu da povećavanje troškova za vojsku vodi ka stvaranju ozbiljne ruske sile.

 

Povećanje vojnog budžeta Preko potrebne strukturalne reforme poslednjih godina praćene su i značajnim povećanjem vojnog budžeta. Vojni budžet Rusije je, inače, konstantno povećavan od 1998, kada je dostigao najniži nivo od oko 20 milijardi dolara, odnosno oko 10 odsto onoga što je bio deset godina ranije. Proizvodnja oružja 1993. bila je na nivou od 50 odsto one iz 1988. Već 2002, dve godine po Putinovom dolasku na vlast, međutim, za potrebe vojske izdvojeno je dvostruko više, odnosno oko 40 milijardi dolara. Nivo iz 1992. godine od 70 milijardi dolara dostignut je 2008. Prema Stokholmskom međunarodnom institutu za mir i istraživanje (SIPRI) vojni budžet Rusije 2011. iznosio je 72 milijarde dolara, dok je 2012. bio viši od 90 milijardi dolara. Predviđa se da će do 2016. biti povećan na 98 milijardi dolara. Ovako brzo povećavanje odbramenog budžeta obezbedilo je više novca za održavanje postojeće vojne opreme i intenzivniju obuku vojnika, pa vojne vežbe velikih razmera u Rusiji postaju stvar rutine. Štaviše,  manevri su pokazali da reforme imaju efekta i da je Rusija sposobna da iznedri efikasniju i pokretniju silu. Pored svega ovoga, 2010. je započet vrlo ambiciozan desetogodišnji plan modernizacije ruskog naoružanja, u okviru kojeg bi trebalo da se potroši čak 720 milijardi dolara. Cilj je da se od tadašnjih 10 odsto modernog oružja do 2020. postigne nivo od 70 odsto najmodernije borbene tehnike. Ako sve bude išlo po planu, ruska vojska će do 2020. ponovo imati milion aktivnih vojnika, koji će raspolagati sa 2.300 tenkova, oko 1.200 novih helikoptera i aviona, mornaricom koja ima pedeset novih brodova i 28 novih podmornica, kao i stotinu novih satelita što će poboljšati ruski sistem komunikacija, komandne i kontrolne mogućnosti, ali o tome ćemo detaljnije malo kasnije.

Ovakva budžetska politika i planovi, koje predvode ministar odbrane Sergej Šojgu i zamenik premijera zadužen za vojnu industriju Dmitrij Rogozin, svakako deluju impresivno. Ako je pre svega nekoliko godina ruski budžet za brodogradnju bio manji od 10 odsto onoga što su u iste svrhe izdvajale SAD, Rusi su sada uspeli da smanje jaz i, u pogledu budžeta, troše skoro polovinu sredstava koja se obezbeđuju američkoj mornarici za izgradnju novih brodova.

 

Primat dat nuklearnom arsenalu Zahvaljujući povećanom prilivu novca, modernizacija ruske armije pokrenuta je u svim važnim segmentima odbrane – od nuklearnih snaga, preko kopnenog naoružanja do ratnog vazduhoplovstva i mornarice.

Putin oduvek smatra da su nacionalne nuklearne snage „najvažniji faktor za očuvanje globalne ravnoteže“, koji „efikasno sprečava mogućnost agresije na Rusiju velikih razmera“. Dugogodišnji rad Putinove administracije na ovom polju konačno se isplatio ove godine, kada je, po priznanju Stejt departmenta, „Rusija ostvarila paritet sa SAD“ u nuklearnim snagama. Trenutna situacija je takva da, iako po broju raspoređenih interkontinentalnih balističkih raketa i raketa na podmornicama Rusija zaostaje za SAD (528/794) snage su u realnosti izjednačene, jer po broju nuklearnih bojevih glava raspoređenih na ovim nosačima, Rusija čak ima i minimalnu prednost – Vašington raspolaže sa 1.642 bojeve glave, a Rusija sa 1.643. Jednak je i odnos kada se u obzir uzme sveukupni nuklearni arsenal, odnosno i raspoređeno i neraspoređeno oruđe – SAD 912, Rusija 911.

Same brojke mogu biti varljive, jer kao i u svakoj statistici one ne daju pravu sliku o kvalitetu sredstava kojima se raspolaže. Tu dolazimo do onoga što izaziva realan strah kod ruskih „zapadnih partnera“. Ruske nuklearne snage se u poslednjih dvadesetak godina zasnivaju skoro isključivo na najmodernijim sredstvima koja po svojim karakteristikama nadmašuju svoje američke parnjake. Kičma ruskog nuklearnog arsenala do 1. januara 2014. bile su rakete sa jednom nuklearnom glavom snage 800 kilotona, tipa „Topolj“ i „Topolj-M“, dometa 10.500 kilometara, kojih trenutno ima 186. Kao podrška ovim raketama, od 2010. u upotrebu se uvode rakete „RS-24 jars“, koje nose deset nezavisno navodljivih nuklearnih glava jačine između 100 i 300 kilotona. Takvih raketa, dometa 12.000 kilometara, trenutno u ruskoj armiji ima šezdesetak. Tu su i rakete „R-36M2 vojvoda“, koje Amerikanci nazivaju „Satana“, čije je razmeštanje počelo 11. avgusta 1988. godine i za njih SAD smatraju da Rusiji daju prednost u slučaju prvog nuklearnog udara. Radi se o raketama dometa 11.000 kilometara, koje nose deset nuklearnih glava i u aktivnoj upotrebi ih ima šezdesetak. U stalnom borbenom dežurstvu su i nešto starije rakete „UR-100N UTTH stilet“, kojih ima 92, sa po šest nuklearnih glava, dometa 10.600 kilometara. Na borbenu dužnost do 2016. trebalo bi da stupi i najnovija generacija ruskih interkontinentalnih balističkih raketa „RS-26 rubež“. Kako su ove rakete još u razvojnoj fazi, detalji o njihovim mogućnostima su tajni, ali šta se od njih očekuje, najbolje govori izjava Dmitrija Rogozina, koji ih je nazvao „ubicama antibalističkih raketa“, jer ni najmoderniji američki sistem neće moći da ih spreči da pogode svoju metu.

U toku je i opsežan razvoj pomorske komponente strateških nuklearnih snaga za odvraćanje. U Rusiji je počela masovna izgradnja brodova nove generacije tipa „Borej“ iz Projekta 955. Oni treba da postanu osnova ovog dela nuklearne trijade Rusije. Shodno državnom programu naoružanja, Ratna mornarica treba do 2020. da dobije osam nuklearnih podmornica sa balističkim raketama iz Projekta 955. Svaka od njih nosiće 16 balističkih raketa „Bulava“. Ruska mornarica trenutno raspolaže sa tri ovakve podmornice, kao i sa šest podmornica tipa „Delta IV“ naoružanih sa po 12 balističkih raketa „R-29RMU2 lajner“. U službi je ostala i jedna podmornica klase „Tajfun“, koja nosi 20 nuklearnih raketa.

Istovremeno, značajna sredstva izdvajaju se i za modernizaciju strateške avijacije –nosača raketa „Tu-160“ i „Tu-95MS“. Svaki od 66 teških bombardera dobiće nove sisteme za upravljanje, navigaciju, kao i nišanske sisteme. To će omogućiti da se bombarderi ne koriste samo za rešavanje problema nuklearnog odvraćanja nego i za nanošenje raketnih i bombarderskih udara konvencionalnim sredstvima.

 

Jačanje konvencionalnih snaga Iako je u modernizaciji primat dat nuklearnim snagama, značajna pažnja posvećena je i razvoju i proizvodnji novog konvencionalnog oružja. Pomorske snage biće ojačane različitim sredstvima, od višenamenske nuklearne podmornice tipa „Jasen“, čiji je prvi primerak na dužnost stupio decembra 2013, a za kojim bi do 2020. trebalo da usledi još osam podmornica, preko konvencionalnih dizel-podmornica tipa „Lada“ (prva je isporučena ruskoj vojsci 2010, a trebalo bi da ih bude ukupno osam) do fregata klase „Admiral Gorškov“ (porinute su dve, a očekuje se isporuka još četiri u narednih nekoliko godina).

Još od Drugog svetskog rata, simbol ruske vojne moći je tenk. I to nije slučajno, od Staljina pa nadalje vojni rukovodioci u ovom oruđu videli su najvažniji segment oružanih snaga. Kičma današnjih tenkovskih jedinica ruske vojske je „T-90“, a najmodernija verzija je tip „T-90 AM“. Koliko je ovaj tenk dobar, svedoče i sami američki stručnjaci, koji ocenjuju da bi SAD mogle „mnogo da nauče od njega“. Kao osnovne prednosti, oni navode da je „T-90“ znatno manji od svog američkog konkurenta „M1A1 abramsa“ i lakši čak 20 tona, a to mu, pored niže cene i jednostavnosti proizvodnje, omogućava i „spektakularne manevarske mogućnosti“. Da ne ulazimo dublje u detalje, kao što je mogućnost „T-90“ da iz topovske cevi ispaljuje navođene antitenkovske rakete „Refleks“, navešćemo poređenje jednog američkog stručnjaka koji je rekao da ruski tenk, zahvaljujući automatskom sistemu za punjenje topa, „predstavlja poluautomatsku pušku“ u odnosu na ručno punjenog „Abramsa“ koji je kao „puška repetirka“.

Istovremeno, sprovodi se i značajno jačanje ruskih vazduhoplovnih snaga, koje bi do 2020, pored postojećih, trebalo da budu obogaćene sa više od 600 borbenih aviona, uključujući i letelice tipa „Mig-35S“ (72 komada do 2020) koje se zbog svojih manevarskih sposobnosti, borbenih karakteristika i odbrambenih sistema smatraju trenutno jednim od najboljih lovačkih aviona na svetu, po odnosu cene i kvaliteta prevazilazeći čak i američkog lovca pete generacije „JSF-35“, kao i „T50 PAK FA“, u razvojnoj fazi, kojih bi do 2020. trebalo da bude oko 50. Tu je i sjajni lovac „SU-35S“, koji po svim karakteristikama, osim po nedostatku stelt tehnologije, spada u avione pete generacije, i po nekim sposobnostima, kao što je radio-lokacioni sistem upravljanja „Ibris“, koji uočava neprijateljske avione na čak 400 kilometara, prevazilazi i previše hvaljeni američki „F22 raptor“ što raspolaže sistemom sa dometom od 300 kilometara. Do kraja ove godine, u sastavu ruskog Ratnog vazduhoplovstva biće 48 ovakvih aviona.

Pored jačanja lovačke avijacije, Rusija se ozbiljno posvetila i modernizaciji svoje flote taktičkih bombardera, pa je planirano da do 2020. bude isporučeno 140 aviona tipa „Su-34S“, a da se do 2025. njihov broj poveća na 200. Ovaj avion je u stanju da nosi 12 tona različitog oružja, a borbeni radijus mu je veći od 1.000 kilometara. Raspolaže i izvanrednim nišanskim sistemom, koji mu omogućava preciznost od pet do sedam metara od centra cilja.

Ruska vojska trebalo bi da dobije i skoro 1.000 helikoptera različite namene, među kojima su i borbeni „Mi-28HM noćni lovac“ i „Ka-52 aligator“ koji Ginisova knjiga rekorda priznaje za najbolji borbeni helikopter, bolji od američkog „AH-64 apač“. „Ka-52“ je naslednik već veoma cenjenog „Ka-50 crna ajkula“ i pored čitave palete visokotehnološkog naoružanja kojim raspolaže, u stanju je da izvede manevre nezamislive za bilo koji drugi helikopter svoje klase, kao što su, na primer, let sa repom napred ili „levak“, odnosno letenje oko jedne tačke nišanjenja sa konstantno usmerenim oružjem u nosnom delu helikoptera. Ruska vojska već raspolaže sa više od 80 „K-52“.

Svi ovi planovi jasno ukazuju da će Rusija, uprkos sankcijama i pokušajima Zapada da preko spuštanja cene energenata ošteti ruski budžet i samim tim ugrozi trend modernizacije ruske vojske, uspeti u svojim naporima i da se sa razlogom može očekivati da se u narednih nekoliko godina vrati na mesto prvorazredne svetske sile koja može bez problema da parira SAD kako u konvencionalnom, tako i u nuklearnom naoružanju.

T-99 Armata

Ruski inženjeri poslednjih godina aktivno rade na potpuno novom dizajnu oklopnih vozila poznatih kao „T-99 univerzalna borbena platforma“ ili pod nadimkom „Armata“. Plan je da se na osnovu jedinstvene univerzalne šasije napravi čitava porodica oklopnih borbenih vozila, uključujući i tenk, oklopni transporter, pešadijsko borbeno vozilo i slično. Ovakav pristup ima za cilj da se za rusku vojsku napravi logistički jednostavniji borbeni sistem nove generacije. Tenk „T-99“ ima neke sličnosti sa projektom „T-95“, koji je napušten u maju 2010. Novi tenk bi trebalo da ima top istog kalibra, kao i već oprobani 125-milimetarski top, sa mogućnošću ispaljivanja protivtenkovskih navođenih raketa, poput sadašnjeg tenka „T-90“. Dodatnu vatrenu moć trebalo bi da mu pruži koaksijalni automatski bacač granata kalibra 57 milimetara, kao i mitraljez kalibra 12,7 mm. Predviđeno je da kupola bude bez posade, što predstavlja potpuno nov pristup dizajnu tenkova i omogućava da imaju znatno niži profil. Skladište municije biće odvojeno od posade, što će znatno povećati njene šanse za preživljavanje u slučaju neprijateljskog pogotka. Prvi prototipovi napravljeni su u septembru 2013. Očekuje se da bi mogao da uđe u operativnu službu 2016, a da do 2020. postane osovina ruskih oklopnih snaga sa oko 2.300 proizvedenih primeraka. Javnosti će prvi put biti prikazan na paradi 9. maja 2015.

Suhoj PAK FA T-50

„Suhoj PAK FA T-50“ je lovac-presretač pete generacije, koji bi trebalo da se nadmeće sa američkim „F-22 raptorom“ i „F-35 lajtningom“. Trenutno je u fazi razvoja i kao avion pete generacije trebalo bi da sadrži svu najmoderniju avionsku tehnologiju, uključujući materijale koji apsorbuju radarske zrake, oružje, performanse i agilnost. Pokreću ga dva motora „NPO Saturn AL-41F“, koji sa dodatnim sagorevanjem imaju potisak od po 176 kN i omogućavaju krstarenje pri supersoničnim brzinama (1,6 maha, odnosno 1.700 kilometara na sat) bez upotrebe dodatnog sagorevanja, koje ne samo da povećava potrošnju goriva nego i privlači pažnju neprijateljske odbrane. Maksimalna brzina mu iznosi 2,3 maha, odnosno 2.440 kilometara na sat. Radijus kretanja pri podzvučnim brzinama iznosi 3.500 kilometara, a najviša visina koju može da dostigne je 20.000 metara. Od naoružanja, ovaj avion će imati jedan top „GSh-301“ kalibra 30 milimetara i moći će da nosi sav spektar avionskog oružja, i koji je sada u upotrebi u ruskoj armiji, i koji je u fazi razvoja. Prvi prototip prikazan je javnosti u avgustu 2011, do 2013. napravljena su još četiri prototipa, testiranja su započeta ove godine, a serijska proizvodnja trebalo bi da počne u 2015. Pored ovoga, ruski konstruktori planiraju da uskoro započnu rad i na budućem lovcu šeste generacije.

S500

„S-500 samodržec“ (despot) je ruski protivvazdušni sistem nove generacije, dizajniran za presretanje interkontinentalnih balističkih raketa i aviona, koji trenutno razvija kompanija „Almaz-Antej“. Iako bi se na prvu loptu to moglo pomisliti, ovde se ne radi o poboljšanoj verziji sistema „S-400“, nego o potpuno novom raketnom oružju. Sa dometom od 600 kilometara, „S-500“ je u stanju da detektuje i istovremeno napadne 10 balističkih supersoničnih meta koje se kreću brzinom od čak sedam kilometara u sekundi, odnosno 25.200 kilometara na čas na visini do 40 kilometara. Vreme odgovora za ove rakete procenjuje se na manje od četiri sekunde, dok je, poređenja radi, kod sadašnjeg sistema „S-400“ to manje od 10 sekundi, a kod konkurentskog, američkog „Patriota“ vreme odgovora je čak 90 sekundi zbog neophodnosti da sistem komunicira sa satelitima. Posle testova sprovedenih 20. avgusta ove godine, komandant antiraketnih snaga ruske vojske, general-major Andrej Demin rekao je da bi trebalo da prve rakete ovog sistema, koje će štititi Moskvu i centralnu Rusiju, budu isporučene tokom 2016. godine, a da bi do 2020. u aktivnoj službi trebalo da bude pet od deset baterija, koliko ih je ukupno planirano.

PAK DA

Avio-konstruktorska korporacija „Tupoljev“ počinje sa izradom strateškog bombardera pete generacije, koji treba da zameni avione „Tu-95“ i „Tu-160“. Kako je ovaj program tek na samom početku razvojne faze (načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov saopštio je da je rad na ovom avionu započet 2014.) u vezi sa njim mogu se iznositi samo pretpostavke zasnovane na dosadašnjim podacima objavljenim u Rusiji. Pretpostavlja se da će nova mašina sa planerom na bazi „letećeg krila“ biti podzvučna (oko 900 kilometara na čas) i da će dobiti sistem minimiziranja demaskirajućih faktora. „PAK DA će biti opremljen svim perspektivnim vrstama oružja visoke preciznosti, uključujući i hipersonično“, s tim da je hipersonična raketa za ovaj bombarder već napravljena. Borbeni radijus ovog aviona trebalo bi da bude oko 11.700 kilometara i da  može da ponese 100 do 120 tona naoružanja na maksimalnu visinu od 15.300 metara. Pokretaće ga četiri motora „NK-32“, koji se nalaze i u sadašnjim ruskim strateškim bombarderima „Tu-160“. Prvi probni letovi trebalo bi da počnu 2019, prva serijska proizvodnja 2020, a u službu ruskih oružanih snaga trebalo bi da uđe do 2025.

[/restrictedarea]