Arno Gujon – „Šarli ebdo” nije isto što i 11. septembar

Francuska ima dva izbora kako bi izbegla duboku destabilizaciju u skoroj budućnosti

Mnogi analitičari su označili atentat na satirični list „Šarli ebdo” kao evropski, ili makar francuski, 11. septembar. Naime, oba atentata su bila pod jakim emocijalnim naponom, i jedan i drugi su postali svetska vest, takođe, znamo da posle tih napada mnoge stvari više neće biti kao pre. Međutim, razlike između rušenja bliznakinja i zverskog ubijanja 12 ljudi u redakciji poznatog francuskog lista su ogromne. Ogromne jer uzroci napada nisu isti, a posledice će biti potpuno suprotne.

Dok je Amerika kažnjena spolja, zbog svoje inostrane politike, u dobro pripremljenom atentatu kojeg su isplanirali stranci, Francusku su napali iznutra francuski državljani rodom iz Pariza. Francuska, za razliku od SAD, ima između pet i 15 odsto građana muslimanske veroispovesti (tačan broj je nepoznat jer je svako brojanje stanovnika na verskoj ili etničkoj bazi u Francuskoj zabranjeno) iz druge ili treće generacije, mahom iz Magreba. Oni žive u predgrađima velikih gradova gde policija, vatrogasci i drugi predstavnici „javnog i državnog reda” ulaze retko i veoma oprezno, zbog bojazni od napada. Ove četvrti gde su pomešani nezaposlenost, kriminalitet, nasilje i religija su plodno tle za razvoj fundamentalizma i terorizma. Atentat u Parizu je više posledica ovakvog stanja stvari nego reakcija na spoljnu politiku vođenu u Ke d’Orseju. Sećamo se da su prvi džihadisti u istoriji Francuske bili „klan iz Rubea”, francuski konvertiti koji su živeli u takvoj četvrti i koji su jednog dana 1994. odlučili da ratuju u Bosni protiv Srba. Po povratku u Francusku, organizovali su više atentata u ime verskog rata, iako je Francuska u to vreme snažno podržala muslimane iz BiH. Prošlonedeljni napad u Parizu je repriza ovog fenomena i mnogi se boje da će njegov intenzitet biti neuporedivo veći s obzirom na to da je 1994 godine „samo” nekoliko Francuza otišlo u džihad, a da je njihov broj za 2014. veći od 1.000!

Posledice napada na Njujork su bile trenutne, snažne i ogromne: rat u Avganistanu, rat u Iraku itd. Amerika je sa još više intenziteta nastavila agresivnu spoljnu politiku kojom je na neki način prouzrokovala teroristički čin na svojoj teritoriji, preuzimajući formulu „zlo se zlom leči”. Da li će Francuska ići istim stopama? Što se tiče spoljne politike sigurno neće, jer kao što smo videli radi se o problemu unutrašnje politike. Pitanje je da li će Francuska nastaviti da brani svoj republikanski model u kome je pravo na bogohuljenje jednako prvom američkom amandmanu ili će, suprotno tome, kliziti prema multikulturnom modelu društva, gde je sloboda izražavanja ograničena radi suživota u miru svih zajednica?

Podsećam da Francuska ne priznaje manjine ni zajednice nego smatra da je svaki građanin Francuz sa istim pravima i dužnostima bez obzira na svoje poreklo, lična osećanja ili verovanja. Lična karta se naziva „karta identiteta” i krajnje je politički nekorektno reći da neki francuski državljanin, poreklom iz neke druge države, nije Francuz. Ovaj koncept državljanstva je suprotan srpskom modelu gde bi se manjine osećale ugrožene ukoliko biste rekli da su oni „Srbi”, a ne Bošnjaci, Mađari, Albanci itd.

Neki bi mi odgovorili da politički model države nema uticaja na terorizam jer teroristi neće stati dok šarija ne bude usvojena. Da, to je tačno. Ali, takođe, je tačno da nijedna zemlja ne može da bude destabilizovana terorizmom ukoliko teroristi ne uživaju podršku unutar samog društva. Tu se nameće pitanje političkog modela države. Ako je jedna zajednica nezadovoljna, ona će biti više sklona tome da podrži ekstremiste koji se navodno bore za njih. Činjenica je da je muslimanska zajednica, za razliku od jevrejske, kineske, protestantske itd., nezadovoljna i nije integrisana u Francuskoj. Bili smo svedoci u prethodnih nekoliko dana scena radosti u nekim školama i zonama u predgrađu Pariza povodom ovih stravičnih ubistava. Ove reakcije su bile toliko rasprostranjene da su postale stvarno zabrinjavajuće. Da li su svi ovi ljudi potencijalni teroristi? Verovatno nisu. Ali se oni ipak solidarišu s teroristima, a ne sa žrtvama terora. Uzimajući te činjenice u obzir, Francuska ima dva izbora kako bi izbegla duboku destabilizaciju u skoroj budućnosti:

Prvi je da pokušava da integriše muslimansku zajednicu s ciljem da se oni smatraju Francuzima muslimanske vere, jednaki Francuzima katoličke ili jevrejske vere, i da trpe karikiranje Muhameda kao što oni trpe karikiranje Isusa ili Mojsija.

Drugi je da Francuska uvaži činjenicu da je republikanski univerzalizam mrtav i da treba da smisli novi društveni ugovor koji bi odgovarao multikulturalnom društvu današnje Francuske, za koje su se sve vlasti levice i desnice zalagale u prethodnih 40 godina.

Ukoliko bi se Francuska odlučila za taj drugi izbor, političke posledice bi bile na nivou Evrope, u nekoj vrsti nove (političke) francuske revolucije. Za razliku od 1789. Francuska može da nađe inspiraciju u drugim zemljama, prateći primer Srbije koja ima već sličan model multikulturalizma, sa vrlinama, ali i manama koje poznajemo.

Direktor francuske humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo”