Znanje je sila, znanje je moć

Dragomir Antonić 

Da su čitali, a svi tvrde da su silne univerzitete završili, ne bi naši političari suludo jurili ka evrounijaćenju kao jedinoj alternativi

Mora se čitati. Iz pametarnice učiti. Usmene i pisane. Biće nam bolje. Nije džabe čika Jova pevao:

„Znanje je sila, znanje je moć,

učite deco dan i noć!“

Da se uči i čita, ne bi se ovih dana stvarala halabuka oko napisa postavljenih na table u Beogradu gde se pozivaju ljudi da posete Zagreb u vreme praznika. Zaludne babe vode rasprave o tome smeju li se u Beogradu isticati napisi na „hrvatskom“ jeziku. Obrazovani ljudi koji žive na pet kontinenata znaju da „hrvatski“ jezik ili „hrvatsko“ pismo ne postoje. Što hrvatski „jezikoslovci“ pokušavaju da kvarenjem  srpskog jezika i izmišljanjem reči stvore svoj jezik, može samo zaseniti prostotu ili izazvati veštačke polemike. To je cilj Hrvatske obaveštajne službe. Izmisli slučaj, podmetni laž, a onda koristi kao dokaz za neke buduće akcije. Srbi upamtite, ako vas već mrzi da čitate, nema hrvatskog jezika niti pisma, kao što nema ni crnogorskog, bošnjačkog, bosanskog ili kako se sve već zovu. Što je „žaba videla kako se konj potkiva pa i ona digla nogu“ neće ništa promeniti. Braćo Srbi ne nasedajte na provokacije.

 

ISTOČNO PITANJE Danas su mnogi političari, naši i evrounijatski, iznenađeni što se predsednik Rusije sastao sa predsednikom Turske i dogovorio, šta se već dogovorio. Nastala je uzbuna među evrounijatama kako nije lepo što Turska ne usklađuje politiku sa evrounijatama čiji inače nije član. Neće evrounijate da je prime iako je ona podnela zahtev još u prošlom veku. Da su čitali „Istočno pitanje“, dr Vasilja Popovića, objavljeno 1928. godine pročitali bi rečenicu: „Glavni je dakle bio onaj elemenat kretanja i promena, diplomatske, ratne i reformne akcije, koji je pospešivao ili usporavao napredovanje ili nazadovanje osmanlijske carevine prema Evropi“. Da su ovo na vreme pročitale evrounijatske briselske protuve ne bi Tursku držale na kratkom štapu duže od petnaest godina. Autor citira i srpskog istoričara Stanoja Stanojevića koji je naglasio tesnu vezu „između Srpskog i Istočnog pitanja, smatrajući prvo kao bitni deo ovog drugog i ističući da se istorija srpskog naroda skoro poklapa sa istorijom istočnog pitanja“. Da su čitali, a svi tvrde da su silne univerzitete završili, ne bi naši političari suludo jurili ka evrounijaćenju kao jedinoj alternativi. Ministar inostranih poslova drži pridike običnom ali obrazovanom delu srpske javnosti, kako ona ne razume da se odnos snaga u svetu promenio i da se mora ići novim putem. Kad je pametniji od svih nas što ne osnuje univerzitet ili postane gostujući profesor i svoje ingeniozne zaključke promoviše širom planete na milozvučnom engleskom. Nas poštedi sopstvene pameti ostavi da živimo u neznanju. Ako propadnemo sami smo krivi.

[restrictedarea]

STIGLA BEDA Pominjao sam Sretenjski ustav. Dok u haškom kazamatu robuju kao najcrnji robovi, dr Radovan Karadžić, general Ratko Mladić, Zdravko Tolimir i drugi časni srpski generali – molite se za njihovo zdravlje – bilo bi svima od koristi čitati član 118 Ustava, „Kako rob stupi na Serbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju ili sam u nju pobegao. Srbinu je slobodno roba kupiti, no ne prodati“. Ko ne voli prozu može pročitati narodnu junačku pesmu „Knez Ivo od Semberije“. Držimo se proze. Imali nečeg humanijeg u bilo kom evrounijatskom zakonu od ovoga što je potpisao knjaz Miloš? Član bi trebalo pročitati onom prevarantu i lažovu Bramercu, kad se bude javno javljao i pokušavao nekom da pridikuje. Ne zna on ništa. Za njega je moral potpuna nepoznanica. Zašto je naša vlast snishodljiva i uplašena od ovakvih nikogovića nije mi jasno. Veruju da od takvih ništarija nešto zavisi u Srbiji. Ne zavisi. Zavisi od nas. Vlast ne sme biti slepa kod očiju. Mora da vidi  pobune, štrajkove, bedu u Americi, Grčkoj, Portugaliji, Italiji što traju mesecima i nedeljama. U Grčkoj se ljudi ubijaju, skaču kroz prozore, truju se, vešaju, jer su dovedeni merama MMF i belosvetskih bankara u bezizlazno stanje. Stigla ih beda. U narodnim pesmama i pričama Beda se prikazuje kao natprirodno biće koje putuje po svetu, posećuje ljude, napada ih i muči. Zar vam ovo ne liči na članove MMF. U grčkoj su ih zvali Trojka.

Naša vlada iste mere nam preporučuje kao spas. Nisu uspele u Grčkoj niti bilo gde u svetu, kako će uspeti u Srbiji? Nema odgovora samo obećanja. Ministar Dušan Vujović kad sve kredite potpiše i Srbiju u nove dugove uvede, protivno članu 104. Sretenjskog ustava, otići će na nov posao koji mu odredi poslodavac koji ga je i nama poslao. Bonus mu  pripada. Ko ne veruje neka se upita gde su danas Lazar Krstić, Božidar Đelić, Goran Svilanović, Radović, ili šta rade gospoda Labus, Dinkić, gospođe Milice – Delević i Lajon-Čubrilo ili Vlajko Senić, ili balerina Snežana Samardžić, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane.

Zatočeni vladika ohridski Jovan šalje pismo majci iz zatvora Idrizovo u BJR Makedoniji potpisano kao osuđenik broj 8603. Ruski patrijarh Kiril i Srpski patrijarh Irinej poslali su pismo glavešini tzv. Makedonske pravoslavne crkve. Odgovora nema. Može li država Srbija nešto učiniti?

[/restrictedarea]