Vladika Irinej Bulović Episkop bački – Hrišćanstvo je istorija spasenja, a ne mitologija i fantazija

Razgovarao Milorad Vučelić

Pamteći užase Prvog, pa zatim i Drugog svetskog rata, čovečanstvo bi trebalo da kaže sebi: ratu kao metodu politike stop zauvek! Umesto toga imamo novi hladni rat i sa zebnjom se molimo Bogu da se on ne izvrgne u totalni vrući rat

U susret velikom hrišćanskom prazniku Božiću, o složenim i teškim prilikama ne samo u Srbiji već i u duboko uznemirenom svetu, koji se nalazi usred ratnih pretnji, političkih, verskih, bezbednosnih i mnogih drugih ozbiljnih protivrečja, razgovaramo sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom novosadskim i bačkim dr Irinejom Bulovićem.

Uvaženi Vladiko, zahvaljujem Vam na odzivu za razgovor u „Pečatu“. Naši razgovori uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika − Božića, postali su svojevrsna tradicija, dragocena za novine koje uređujem. Kaže se da u životu nema slučajnosti, da je sve predodređeno, pa želim da verujem, i verujem, da su ovi susreti neminovni, odnosno da su (pred)određeni uređivačkom politikom „Pečata“, kao lista koji teži ne samo slobodnom izražavanju uverenja i ideja već i punoj nacionalnoj afirmaciji, a to pak znači i iskrenom uvažavanju stavova SPC. U medijima, odnosno u javnom životu, ako izuzmemo prigodne − zvanične povode, i poznate nemile orkestrirane napade, Crkva je nedovoljno prisutna. Zbog čega je tako, ima li tu „slučajnosti“ ili pre nekakve „zakonitosti“?

I ja Vama, uvaženi gospodine Vučeliću, zahvaljujem na pozivu za razgovor. Potpuno je tačno da u životu nema slučajnosti. Ali prejaka je reč ako kažemo da je sve predodređeno. Nema apsolutne predodređenosti (predestinacije) jer bi ona značila poricanje čovekove slobodne volje i sposobnosti za moralnu odgovornost, te bi vodila u prevaziđena i pogrešna učenja nekih religijsko
-filosofskih pravaca o usudu (sudbina, fatum, kismet). Ideja apsolutne predestinacije bila je veliko iskušenje za misao Blaženog Avgustina na hrišćanskom Zapadu (4. vek) a pod njegovim uticajem još veće za misao osnivačâ protestantizma Lutera, Kalvina i Cvinglija (16. vek) sa vrhuncem u ličnosti Jansena (17. vek).

U Pravoslavlju je prisutna biblijska uravnotežena vera u relativnu predodređenost, koja ne ukida slobodu i odgovornost. Strogo predodređeno je samo ono što je od Boga, a za cilj ima život i spasenje čoveka i sveta u Hristu (vidi Luk. 22, 22; Dela ap. 2, 23; 10, 42; 17, 26 i 31; Rimlj. 1, 4; Jevr. 4, 7 i drugde). Klasični novozavetni tekstovi na ovu temu jesu oni iz Poslanicâ Rimljanima i Efescima, gde se predodređenje vidi kao Božja namera iz ljubavi i blagonaklonosti, utemeljena na Njegovom predznanju, izbranju i prizivu ljudima, da ljudi budu usinovljeni Bogu, saobrazni liku Sina Njegova, Isusa Hrista, opravdani, spaseni, proslavljeni (Rimlj. 8, 28 – 30 i Ef. 1, 5). Ukratko, Božje jeste da nama pomaže na putu dobra, a naše je da Ga ljubimo (Rimlj. 8, 28). Ako zaboravimo dobro i ljubav, sami smo sebi predodredili pogibao i pakao, a ne Bog Koji nas je izabrao, prizvao i na taj način načelno predodredio za nešto sasvim suprotno tome – za večni život i večno radovanje.

U ovom kontekstu, dakle, bolja je formulacija da je sve po spasonosnom i čovekoljubivom Promislu Božjem. To bih, slažući se sa Vama, rekao i za naše redovne, božićne i druge razgovore na stranicama „Pečata“, jer su zaista zasnovani na obostranoj dobroj volji i želji da se služi opštem dobru. Koliko uspevamo, neka sude njegovi čitaoci, kao i naši bližnji uopšte, i neka sudi Bog!

Nemam šta da dodam Vašem opisu statusa naše Crkve u domaćim medijima. Potpuno sam uveren da tu nema slučajnosti, a ima „zakonitosti“. Za širu analizu ovoga fenomena bile bi mi potrebne desetine stranica, a da imam kad, mogao bih napisati i čitavu knjigu. Ovde ću reći, samo u nekoliko naznaka, da je stanje stvari predodređeno ateističko-marksističkim predrasudama, kojima su, još uvek, zadojeni mnogi medijski poslenici u nas; u drugim slučajevima izmećarskim dodvoravanjem duhu zapadnoevropske verske ravnodušnosti, a u ime našeg „puta u integracije“ kojem, navodno, nema alternative; zatim direktnim služenjem eksponentima onih sila i krugova koji nepogrešivo znaju da nema ni planirane i odavno nametane „promene svesti“ našeg naroda ni njegovog uterivanja u antirusku koaliciju bez neutralisanja ili bar značajnog slabljenja vrednosnog sistema izniklog na tlu Pravoslavlja, pa, najzad, zastrašujućom atrofijom svesti o tome da saborno telo (narod, društvo, država, institucije…) ne može biti zdravo ukoliko nema zdrav saborni duh (veru, duhovnost, etiku, vrednosti, ideale…) čiji je nosilac upravo Crkva.

Najsmešnija mi je – ujedno i najtužnija – višegodišnja utakmica među medijskim ispitivačima javnoga mnjenja (naravno, po zadatku ili po porudžbini) ko će prvi trijumfalno objaviti da su vojska i vlada najzad prestigle Crkvu po ugledu, autoritetu, uticaju, popularnosti i poverenju građana (ili, prosto, „moderno srpski“ kazano, po rejtingu!) što može biti krunski dokaz naše slavodobitne pripadnosti Evropi, Zapadu, svetu…

Zabeleženo je nedavno da ste se povodom jednog za Crkvu i za zemlju važnog događaja − posete ruskog patrijarha Kirila Srbiji, novinarima obratili apelom: Nadam se da ćete dati dobronamerne komentare, naši odnosi to zaslužuju. Najpre se potom moglo zaključiti da Vas je iskustvo upozoravalo da se mogu očekivati i zlonamerni komentari. Kako razumeti ovakvu situaciju i pretnju medijske zlovolje?

Odgovor na ovo pitanje dao sam Vam implicitno u odgovoru na prethodno pitanje. Moram da dodam da sam se prijatno iznenadio i obradovao kada sam ustanovio da je ovaj moj apel možda bio nepotreban jer se najveći deo naših medija tim povodom oglašavao pozitivno i korektno. Posebno ističem primer RTS-a, zatim velikih dnevnih listova, u prvom redu „Politike“ i „Večernjih novosti“, a od periodike − „Pečat“ je bez premca. To je, bez sumnje, zasluga harizmatične ličnosti patrijarha Kirila.

Vreme i prilike u kojima živimo pred Crkvu ispostavljaju visoke zahteve i traže potpuni angažman, ne samo u moralnom, prosvetiteljskom i psihološkoterapeutskom smislu! Crkva bi, naime, u skladu sa najplemenitijim određenjem svoje misije, danas trebalo da odlučno utiče i na vrednosno i saznajno snalaženje i pozicioniranje čitavog društva, na orijentaciju u svetu neverovatno teških izazova. Mislite li da SPC, i druge hrišćanske Crkve, uspevaju da odgovore ovim složenim zahtevima i stanju dezorijentisanog i bezmalo uplašenog čovečanstva?

Uspevaju, ali ne u dovoljnoj meri, rekao bih. Razlozi za to jesu, koliko razumem, spoljašnji i unutrašnji. Od prvih mogu da imenujem pojavu ubrzane dehristijanizacije Zapadne Evrope, pa i Zapada uopšte, i stradanje i ugroženost hrišćanstva u njegovoj kolevci (na Bliskom i Srednjem istoku) a od drugih – nedovoljnu otvorenost za izazove i probleme savremenog sveta, nedovoljnu revnost i doslednost, veće ili manje odsustvo misionarskog žara, saradnje, uzajamne podrške.

Kada govorimo posebno o Pravoslavnim Crkvama, u tom broju i o našoj, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, i pored svega nabrojanoga ja sam optimista – kako je bilo, opet je dobro. Najviše sam, pritom, impresioniran munjevitom i sveobuhvatnom obnovom crkvenog života i crkvene misije u savremenoj Rusiji, i to posle sedamdesetogodišnjeg gonjenja i uništavanja Crkve i vere kakvoga svet nije nikada ranije video. Naravno, ni tamo, i pored desetinâ hiljada zlatnih kupola na obnovljenim hramovima, nije sve zlato niti sve blista, ali je Rusija ipak ponovo postala – zajedno, naravno, sa ostalim zemljama „ruskoga sveta“, Ukrajinom i Belorusijom – pravoslavna zemlja i luča hrišćanske vere i kulture u svetskim razmerama.

Ovo ne govorim trijumfalistički nego doksologijski (slaveći Boga) a pogotovu ne govorim sa svesnom ili podsvesnom zluradošću zbog duhovne krize u drugim delovima hrišćanske vaseljene. Nju ćemo teško izbeći i mi pravoslavni. Slutim da nam je već pred vratima, a delimično i u kući, odnosno u nama samima. Zato treba pažljivo da osluškujemo glas koji opominje: „Ko misli da stoji, neka pazi da ne padne!“ (I Kor. 10, 12).

 

[restrictedarea]

Pomalo neuobičajena bila je Vaša najava upravo povodom nedavnog susreta poglavara RPC i SPC. Patrijarsi Kiril i Irinej će razgovarati ne samo o najvažnijim pitanjima hrišćanskog sveta već sveta uopšte, otkrili ste javnosti uoči ove visoke posete! Bilo bi značajno i zanimljivo da sada kažete koja su to najvažnija pitanja „sveta uopšte“?

O problemima hrišćanskog sveta i sveta „uopšte“ ne može se govoriti odvojeno. Svet je stvoren kao Crkva, što će reći kao zajednica ljubavi između Tvorca i tvorevine preko čoveka, a to je i bio sve do ulaska greha i zla u njega. Crkva u svetu i postoji da bi se to stanje vratilo u mnogo savršenijem obliku, u Bogočoveku Hristu, Duhom Svetim, na putu ka konačnom, savršenom ostvarenju sveta kao Carstva Božjeg, Carstva spasene i preobražene tvorevine na čelu sa čovekom saobraženim bogočovečanskom Liku Hristovom. Zato je Crkva srce sveta, znao on to ili ne. Stari hrišćani su govorili da je ona „kosmos kosmosa“, a to je divna igra reči jer se izraz može jednako tačno prevesti i kao „svet sveta“ i kao „ukras sveta“, koji je inače i sâm po svojoj prirodi „dobar veoma“, bogodana lepota. Crkva je, jednom rečju, u svetu sveta radi, a ne sebe radi.

Bez razumevanja procesâ u svetu danas – a oni su mahom protivrečni i opasni, daleki od duha Crkve – i bez pokušaja da se kroz služenje opštem dobru i kroz dijalog sa svetskim strukturama utiče na kvalitet i pravac tih procesa nije moguća plodotvorna misija Crkve u svetu. Kakav je da je, to je naš jedini svet. A što je takav kakav jeste, „zaslužni“ smo mi ljudi, ponajpre mi hrišćani, zato što smo takvi kakvi jesmo. Nema reformi, nema napretka, nema „svetle budućnosti“ sveta ukoliko ne niknu u nama ili bar u „svetom ostatku“, u manjini duhovno probuđenih, za podvig spremnih ljudi, Božjih ljudi.

Danas kao da su civilizacija i varvarstvo zamenili mesta: najrazvijenije zemlje istupaju sa pozicija razobručene sile i gotovo divljačkog, ogoljenog otimanja i zaštite svojih sebičnih i vazda nezajažljivih interesa. Događaji u Ukrajini pobuđuju najdublji nespokoj u svesti ne samo Evropljana. Kada se kaže da se nazire poodmakla dehristijanizacija evropskih zemalja (dakle, onog civilizacijskog kruga kojem, inače, mi Srbi, navodno, bezuslovno težimo) jesmo li upravo tim upozorenjem na tragu prepoznatom uzroku, ili jednom od uzroka, pomenutom varvarstvu i bolesti savremenog sveta?

I na ovo pitanje sam, čini mi se, već odgovorio, ali ga, molim Vas, nemojte izostaviti iz zbira pitanjâ jer i sâmo Vaše pitanje podrazumeva – na određeni način, rekao bih, i sugeriše – odgovor. Osim toga, u našoj sredini se ovakva pitanja po pravilu ne postavljaju – nisu „politički korektna“. Izuzetak, srećom, postoji – to je „Pečat“.

Govoreći o evropskim državama koje se odriču svog hrišćanskog identiteta, gost SPC, patrijarh Kiril, u Beogradu je nedavno rekao dijagnozu – odricanje od biblijskih normi postalo je moguće zbog pretvaranja prava i sloboda čoveka u ideal i apsolutnu vrednost. Određenije: kako je moralnost postala relativna, sloboda se pretvorila u svedozvoljenost. Budući da najmoćniji deo planete insistira na apsolutnoj zaštiti ljudskih prava (ali tumačenih upravo u znaku „svedozvoljenosti“) kao svojoj najvrednijoj „moneti“ i dostignuću, jasno je da se došlo do tačke sa koje je povratak, u uslovima sadašnjeg globalnog poretka, gotovo nemoguć?

Mada gotovo nemoguć, povratak je kategorički imperativ. Ako ga ne bude, Zapad će uništiti civilizaciju. Glavni problem ne vidim u naopakom tumačenju ljudskih prava, tipičnom za najmoćniji deo planete – premda ono, već sâmo za sebe, predstavlja ogroman problem – nego ga vidim u svesnoj, beskrupuloznoj laži toga, najmoćnijega, dela planete da je on životno i iskreno zainteresovan za ljudska prava. Istina je sasvim suprotna: kada to zahteva njegov sebični interes, postaje slep i za najbrutalnije kršenje ljudskih prava u svom dvorištu i u dvorištu svojih saveznika, poslušnika, vazala (primer: SAD i Saudi-Arabija) a preuveličava i čak izmišlja kršenje ljudskih prava u dvorištu nepoćudnih zemalja (primer: SAD i Rusija). Po sebi plemenita, izrazito hrišćanska po poreklu i sadržaju, ideologija ljudskih prava skoro sasvim je, nažalost, obesmišljena i dovedena do apsurda.

Crkva, takođe, opominje i da se „problem slobode ne može posmatrati zasebno od odgovornosti čoveka pred Bogom, ljudima oko sebe i samim sobom“, kao i da prava „ne mogu postojati bez obaveza, uključujući moralne“! Najmoćniji krugovi zapadne civilizacije nastoje da ovakvo razumevanje etičkog poretka zamene poretkom koji ste Vi jednom ukratko ovako definisali: Zemaljska sreća postala je svojevrsna vrhunska religija, koja ima svoje kultove i radi koje se u ratovima podnose nebrojene žrtve. Čini se da smo pred nerazrešivim protivrečjem!?

Nijedno protivrečje nije nerazrešivo – pod uslovom da čovek shvati u kakvu je opasnost sâm sebe doveo. Nažalost, zapadna civilizacija (uslovno i „naša“) zasad ničim ne pokazuje da shvata gde je i šta sama sebi radi.

Hrišćanstvo je, na sreću, pored ostalog, i vera nade ili, ako hoćemo, i vera u nadu: ostaje nada da će shvatiti pre nego što bude prekasno.

Sudbina Pravoslavlja danas, kao, uostalom, i u prošlim vremenima, nije samo versko pitanje. Događanja na širem svetskom planu potvrđuju da je reč o jednom od važnijih i sudbonosnih pitanja u globalnoj duhovnoj, ideološkoj i političkoj sferi. Zbog čega je Pravoslavlje svojevrsni i neugasli izazov za moćne sile sveta u kojem živimo? Šta sve čini duhovni podvig, kvalitet i osobenost pravoslavne vere i kulture, koji su postali nesporna fascinacija i obuzetost kod onih koji bi da ih potčine i ovladaju njima?

Pravoslavlje opstaje, a u ponečem i napreduje, isključivo blagodareći blagodati i milosti Božjoj ili, posmatramo li iz drugog ugla, blagodareći svom unutrašnjem dinamizmu, životnom elanu ili životvornim sokovima, uprkos svim manjkavostima, lutanjima i, neretko, nedovoljnoj zrelosti i kompetentnosti svojih duhovnih vođa. Zato ono nije fascinacija samo kod onih koji bi da ga potčine ili da njime ovladaju nego, što je neuporedivo pretežnije, i kod onih koji, imajući probuđenu savest, iskrenu žeđ za Bogom i potrebu za drugim čovekom, osećaju duboko poštovanje prema Pravoslavlju, a u mnogim slučajevima svesnu ili podsvesnu nostalgiju za njim.

Ovo sam veoma, veoma često osetio kod duboko verujućih rimokatolika, kod jednog značajnog broja protestanata, a – nemojte se čuditi, molim Vas – i kod muslimana, u čijoj sredini, ne samo kod nas nego i u većinski muslimanskim zemljama Bliskog istoka, Severne Afrike i, naglašavam, tako daleke, a istovremeno tako bliske Indonezije, imam i bliskih, proverenih prijatelja, sa kojima lakše nalazim zajednički jezik po pitanjima osnovnog sadržaja ljudskosti, čojstva nego sa otuđenim i ostrašćenim pojedincima iz sopstvenog naroda, ponekad, iskreno govoreći, i sa istim takvim – pritom krajnje samouverenim i samozadovoljnim – „pravednicima“ i „sudijama vaseljene“ iz sopstvene Crkve. Sve to ne znači da su mi nepoznate akcije unijatskih ekstremista protiv Pravoslavlja u Ukrajini ili akcije islamističkih ili, tačnije, kvaziislamskih ekstremista protiv hrišćanstva na Istoku: oni prvi „pametniji“ su od pape, a ovi drugi od Muhameda.

Neki od najznačajnijih pravoslavnih teologa i duhovnika današnjice bili su nekad rimokatolici ili protestanti – primera radi, mitropolit Kalist Ver u Oksfordu, prota Džon Ber u Bostonu, otac Gavrilo Bunge u Švajcarskoj, otac Vasilije Grolimund u Nemačkoj, otac Plakida Dezej i profesor Žan-Klod Larše u Francuskoj i mnogi drugi. Ali tu je i veliki broj onih koji nisu prešli u Pravoslavlje, ali se, ostajući ono što jesu, neprekidno napajaju i iz riznicâ liturgijskog i asketskog iskustva Pravoslavne Crkve, kao i iz riznicâ njenog bogoslovlja. I mi, naravno, prepoznajemo kod njih sve ono što je iskonsko, starocrkveno, zajedničko – ukratko, ono što je naše, što je svih nas.

Sa naglašenim poštovanjem i ljubavlju govorite o bliskosti i izvrsnim odnosima Ruske i Srpske Crkve. Kako objasniti ovu plemenitu uzajamnost u svetu u kojem, kako i sami jednom rekoste, među autokefalnim Crkvama ne postoje uvek i obavezno harmonični odnosi?

Zajednička vera, sudbina (u smislu istorija) uzajamno poverenje… Nikada, do dana današnjeg, nismo jedni druge izneverili. Kao Crkve i narodi nećemo, uveren sam, ni u budućnosti. Verujem da će i države, ruska i srpska, ići svaka za svojom Crkvom i za svojim narodom.

Nije tajna da Vladimir Putin izuzetno uvažava i ponekad citira ruskog filozofa Ivana Iljina. Među omiljenim citatima je i upozorenje da je cela istorija Rusije „istorija dugotrajne nacionalno neophodne odbrane“. Paralele i sličnosti ruske i srpske istorije i u ovom smeru su ubedljive. U svetu, u Evropi i regionu, pa i ovde, mnogo je, međutim, onih koji, marljivo i budno, bde i nad samim pominjanjem „nacionalno neophodne odbrane“ srpskog interesa. Od strane ovih budnih posmatrača, ideje o nacionalnoj (samo)odbrani svrstavaju se i ubrajaju u sferu navodne pritajene agresije, imperijalnih ambicija, potom i u tradicionalnu srpsku mentalitetsku „nesposobnost za uklapanje u demokratsko društvo i uređeni svet“! Kako se tome suprotstaviti?

Rodoljublje se mora negovati kao hrišćanska vrlina i kao prirodna, normalna ljudska dužnost. Istinsko rodoljublje ne znači, kao što bi trebalo da svi znamo, mržnju prema drugima i drugačijima, nego ljubav prema svom narodu (otuda reč rodoljublje) i svojoj otadžbini (otud izraz patriotizam) uz uvažavanje svih drugih. Istina je da nema autentičnog kosmopolitskog osećanja osim kroz školu rodoljublja. Tako je i u životu pojedinca: kakav je to vajni „Evropejac“, altruista, humanista, građanin sveta, koji šikanira svoju ženu, ne mari za svoju decu, obmanjuje prijatelje, potkrada državu? Šta znači voleti čovečanstvo, a realno ne voleti nikog osim sebe?

Nažalost, naše apatride i autošoviniste, propagatore negdašnje austrougarske, a potom titovske teze o srpskom urođenom hegemonizmu, nećemo nikad ubediti u to da nema gotovo nijednog američkog filma u kome se bar jedanput ne vidi američka zastava ili ne čuje rečenica Bog da blagoslovi Ameriku! Treba ih nekako i razumeti: rodoljublje, osobito u srpskom i ruskom iskustvu, podrazumeva i samožrtveno stradanje, dok njihova priča nije drugo do pokriće za veoma unosnu profesiju kolaboracije sa svakim okupatorom, neposrednim ili posrednim, „tvrdim“ ili „mekim“.

Najsvežiji primer, već spominjan u „Pečatu“, jeste naš ugledni profesor koji priznaje našu krivicu za Prvi svetski rat (doduše, „podeljenu“ sa stvarnim krivcima) i savetuje nam gordo klečanje pred onima zbog kojih je Srbija u Prvom svetskom ratu ostala bez polovine svog odraslog, reproduktivnog stanovništva. Ne bi me to toliko bolelo da ne znam za njegov nesumnjivi doprinos istoriji srpske državnosti i da nije rodom iz raspete srpske Metohije, gde, sticajem okolnosti moga života, poznajem i ulicu u kojoj se rodio. Nisam tu da mu presuđujem, ali ne mogu ni da ćutke pređem preko njegove izjave, sve u nadi da to nije njegova poslednja reč u životu.

U godini koju ispratismo, u Srbiji nije bilo mnogo povoda za radost, a u nevoljama i razlozima za brigu nije se oskudevalo. Iz perspektive Crkve, ali i ličnog viđenja, šta biste izdvojili kao najznačajnije momente za pamćenje – po dobru kao i po zlu – u životu našeg naroda i države?

Po dobru – solidarnost mnogih, gotovo svih, sa postradalima u poplavama, a po zlu – nezaustavljeno opšte propadanje naroda i bezglavo bežanje mlade Srbije u hladni tuđi svet.

Od prvih dana svoje episkopske službe u Bačkoj pokušavao sam da nešto učinim za porodice, za decu, ali to, izuzmem li pokojnog Boška Peroševića koji nepravedno pogibe pre nego što mogaše išta da učini, nije zanimalo nikog od mojih sagovornika koji su tome mogli da doprinesu. Tako je, nažalost, do danas.

Godina 2014. bila je i vreme obeležavanja mnogih jubileja, a među njima najznačajniji bila je godišnjica početka Prvog svetskog rata – istorijski, politički i sudbinski značajna tema za Srbe. Neka sumorna predviđanja, koja smo i mi u razgovoru uoči Božića 2014. pominjali – ostvarila su se: srpska krivica, uprkos mnogim trezvenim i naučno i istorijski ubedljivim argumentima, nije baš energično demantovana. Učestvovali ste i na jednom važnom beogradskom međunarodnom skupu koji je poneo ime „Veliki rat i aktuelne poruke za čovečanstvo“. Koje su to, posle jednog veka, i dalje aktuelne poruke i koliko ih čovečanstvo stvarno pamti?

Poruka je samo jedna. Pamteći užase Prvog, pa zatim i Drugog svetskog rata, čovečanstvo bi trebalo da kaže sebi: ratu kao metodu politike stop zauvek! Umesto toga imamo novi hladni rat i sa zebnjom se molimo Bogu da se on ne izvrgne u totalni vrući rat. U poređenju sa njim, Prvi i Drugi svetski rat, sa svim svojim žrtvama i razornim posledicama, bili bi bezazlene video-igrice. Gospod da urazumi one koji odlučuju o ratu i miru i da spase svet Svoj!

Govoreći, marta 2014, povodom obeležavanja i druge − „mlađe“, a za srpski narod veoma važne godišnjice, na Konferenciji „NATO agresija – 15 godina kasnije“, kazali ste: Negovanje nezaborava, istorijskog pamćenja nije nikada poziv na revanšizam, nego je izraz i iskaz najdubljeg poštovanja prema žrtvama, a u ovom našem slučaju žrtve su bili bez izuzetka svi stanovnici naše države. Deo „paketa“ kojim se Srbima ispostavlja zahtev za promenu svesti i mentaliteta podrazumeva, međutim, upravo zaborav istorijskog pamćenja!

Ne dao Bog! Gubitak istorijskog pamćenja nije ništa drugo do duhovno samoubistvo, dobrovoljno poništavanje vlastitog bića, identiteta, samosvesti. Bez istorijskog pamćenja nismo narod, nego gomila, svetina, rulja, čak krdo, Bože me prosti!

Neretko, stranci, kao i zastupnici određenih političkih i ideoloških ubeđenja u našoj sredini, kažu nam da je u našem životu „mnogo istorije“ i da bi trebalo iz perspektive sadašnjice da se okrenemo budućnosti. Nije sporno da se živi i radi za budućnost, ali prošlost je ne samo neizbrisiva već je ona i dragoceni orijentir za budućnost. Šta je, prema Vašem viđenju, najvažniji momenat ovog nacionalnog nesporazuma sa drugima, pre svega sa onima koji su deo zapadnog sveta?

Mislim da nema nacionalnog nesporazuma sa drugima – niko od „drugih“ se ne odriče sebe i svoje istorije, uključujući, kod izvesnih, i onu sramnu, porobljivačku, kolonijalnu, eksploatatorsku – nego je posredi, samo i isključivo, nesporazum nekih, tačnije mnogih, u našoj sredini sa sopstvenim narodom, sa njegovom sabornom dušom i savešću, pa, samim tim, i sa njegovom budućnošću.

Posrednim putem, to je i sukob sa hrišćanskim nasleđem u nama. Jer, hrišćanstvo nije tek učenje, čak ni religija u tekućem značenju tog izraza, nego Ovaploćenje Boga, ulazak Boga u istoriju sveta, Otkrivenje Onostranog ovde i sada. Hrišćanstvo je istorija spasenja, a ne mitologija i fantazija. Ono je i prošlost i budućnost u sadašnjosti Crkve, spasonosno prisustvo Hrista, istog juče, danas i u vekove (Jevr. 13, 8).

Iskušenja za srpski narod kao da nikada nisu bila ni mogla biti mala i beznačajna. Da li je uopšte razumljivo, dopušteno i „normalno“ da jedna moćna evropska zemlja, reč je o Nemačkoj, danas otvoreno od Srbije zahteva promenu Ustava, da se tako jasno zalaže za ugrožavanje teritorijalnog integriteta zemlje, a da smo mi bezmalo primorani da ovu zemlju prihvatamo i da sa njom sarađujemo kao sa „prijateljem“? Kako se uopšte postaviti prema ovoj novoj „normalnosti“ (zapadnog) sveta? Kako tolerantno prihvatiti čudovišne pritiske oko pomenute „promene svesti“?

Zvanična Nemačka – ne nemački narod kao takav – „zaboravlja“ da je u toku 20. veka tri puta bila u Srbiji kao surovi osvajač, a poslednji put, na samom kraju toga, za nas tragičnoga veka, i po cenu gaženja sopstvenog ustava, dok Srbi nikada nisu vojevali na tlu Nemačke (koliko znam, ni naši imenjaci i rođaci, Lužički Srbi, prastanovnici Istočne Nemačke bar koliko i Nemci, nisu ratovali protiv Nemaca, ali se jesu branili od prinudne germanizacije). Nažalost, nemačka politika prema Srbiji u prvoj polovini 21. veka produžetak je pređašnje politike, samo na drugi način i drugim sredstvima.

Ali ima u njoj i nečega za nas korisnog: Nemačka, u svom stilu, ne okoliši i ne dvoliči poput nekih drugih, a znamo koji su to, nego jasno i glasno, a može joj se, ispostavlja uslove ne na doze i u finom pakovanju nego odjedanput, direktno i đuture. Hvala zvaničnoj Nemačkoj što i nama i svima saopštava da slogan i Evropska unija i Kosovo nije drugo do prazna floskula i uzaludna mantra. Time je naša državna politika isterana na čistinu, a i mi kao narod moramo da polažemo istorijski ispit zrelosti. Zar to nije dovoljan razlog da se i mi, tiho i sramežljivo, pridružimo poznatoj pesmi iz susedstva Danke, Deutschland?

Veliku pažnju u svetu je pobudio nedavni susret pape Franciska i vaseljenskog patrijarha Vartolomeja. Čini se da su uočeni i neki novi momenti, pa moglo bi se reći i pritisci u pravcu rešavanja vekovnih otvorenih pitanja između Katoličke i Pravoslavne Crkve. Kako Vi komentarišete ovaj susret i saopštenja koja su potom usledila, kao i neke oštre kritičke komentare ovog događaja, konkretno iz redova Grčke Pravoslavne Crkve?

Mislim da je poruka sa susreta rimskoga pape i vaseljenskoga patrijarha suštinski pozitivna jer stvara klimu poverenja i saradnje. Ona ne rešava problem velikog raskola (i patrijarh i papa ističu ozbiljnost teološkog dijaloga među Crkvama i mnoge teškoće u njemu, što i lično mogu da potvrdim kao skromni učesnik u tom dijalogu) ali teško da će ubuduće neki nadobudni subotički župnik, za inat svome biskupu i većini svoje sabraće, moći da kleveta Pravoslavnu Crkvu, a da tako i poglavara vlastite Crkve ne proglasi za pravoslavca ili makar za sumnjivo lice. Nadam se da se niko osim toga župnika i zapadnoukrajinskih unijata ubuduće neće ponašati kao da toga susreta nije bilo.

Postoje, doduše, i kritike na račun korišćene retorike i pojedinih gestova. Neke od tih kritika su, po mom mišljenju, eklisiološki i kanonski opravdane, ali to ne menja suštinsko značenje susreta, pa, samim tim, ni njegov značaj.

 Da naš razgovor ne protekne samo u temama i tonovima sumornim i brižnim, pomenimo i jednu radosnu vest: u velike događaje koji su najavljeni u protekloj godini može se ubrojati i izvesnost ostvarenja i dovršenja živopisanja i oslikavanja Svetosavskog Hrama, za koje je ruska država izdvojila izuzetno ozbiljne donacije, ali i sve druge neophodne činioce, pre svega majstore i specijaliste za ovaj epohalni poduhvat. Da li je taj posao već počeo?

Najsvežija i najvažnija vest jeste vest da je predsednik Rusije potpisao odluku o ruskom učešću u unutrašnjem uređenju Hrama Svetog Save. Učestvovaće najbolji ruski i srpski mozaičari i živopisci, a dobrodošli su i drugi. Neće biti eksperimentisanja i lažnog modernizma. Dve Crkve su u stalnom kontaktu po ovoj stvari. Oba patrijarha neposredno prate sav proces, a komisije, na čelu sa mitropolitima, crnogorsko-primorskim Amfilohijem i volokolamskim Ilarionom, rade svoj posao.

 

[/restrictedarea]

 

 Božić je pred nama. Kojom nadom ćemo podstaći radost u svojim srcima, ili ohrabriti um da vedro, sa čvrstom verom u nadmoć i pobedu Dobra nad zlom provedemo ovaj veliki praznik?

Vest nad vestima glasi: Hristos se rodi! Njen nastavak glasi: s nama je Bog, a među nama treba da vlada mir Božji. Stoga nam Božić, uprkos svemu, donosi radost koju nam niko i ništa ne može oduzeti (sr. Jov. 16, 22). Radujmo se tom radošću!

Božićni pozdrav Vama i čitaocima „Pečata“: Mir Božji, Hristos se rodi!