Turski gambit

Izgradnja gasovoda preko Turske i nova podela energetskih karata

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Izgradnja gasovoda preko Turske osmišljena je odavno, ali su u Kremlju čekali da vide kako će Erdogan proći na izborima i da li će uspeti da učvrsti kontrolu posle demonstracija dirigovanih sa Zapada

Nema nikakve dileme da će gasovod „Južni tok“ biti izgrađen. Za Rusiju nije od presudne važnosti da li će se zvati južni, turski ili morski, jer ovaj gasovod već postoji – ne samo u nacrtima već na terenu. U njegovu izgradnju na teritoriji Rusije „Gazprom“ je već uložio skoro pet milijardi dolara, obezbedivši više nego dovoljnu količinu energenta iz Sibira. Ono što se menja jeste geografija njegove maršrute − tranzitne zemlje kroz koje će prolaziti, kao i sama filozofija distribucije i prodaje gasa. U novoj podeli energetskih karata, izvesno je, više neće biti mesta za nepouzdane i slabe partnere, podložne pritiscima sa strane, kakvim se pokazala Bugarska – koji najpre potpišu dokument o izgradnji, a onda na sve načine opstruiraju realizaciju. Izbegavanje problematičnih tranzitnih država poput Ukrajine, a sada i Bugarske bio je i biće osnovni motiv svih ruskih ulaganja u naftno-gasni sektor Evrope. U borbi za profit, a u energetici prihodi nisu mali, mogu opstati samo najjači i najizdržljiviji. Plašljivi otpadaju.

 

PRAVI ZAPLET Svojom prošlonedeljnom izjavom u Ankari o nemogućnosti izvođenja radova na gasovodu „Južni tok“ kroz Bugarsku, predsednik Rusije Vladimir Putin nije saopštio ništa novo, već samo konstatovao realnost. A ta realnost glasi: „Južni tok“ preko Bugarske i Srbije nije moguće izgraditi, zbog odbijanja prve, i nedovoljne spremnosti druge, da se toga posla late i odupru se pritiscima Brisela i Vašingtona. Ovo ponavljaju i zvaničnici u Rusiji, kao i analitičari. Jedina zemlja koja je bila dovoljno uporna u odbrani „Južnog toka“ jeste Mađarska na čelu sa premijerom Viktorom Orbanom, a u poslednje vreme pridružila se i Austrija. Pored njih, jedino je Italija pokazivala u vezi sa ovim pitanjem kakve-takve znake otpora američkom diktatu. I to je sve. U takvim okolnostima, Rusija se mirno i bez imalo histerije okrenula drugom partneru, Turskoj. I tu počinje pravi zaplet!

Pokazalo se da Putinov izbor Ankare i predsednika Tajipa Redžepa Erdogana nije došao nimalo slučajno niti iznenada. Najednom se ispostavilo da je reč o davno skovanom planu, gde se čekao pravi trenutak za realizaciju. Nedavna pobeda Erdogana na predsedničkim izborima, kao i uporno odbijanje Evropske komisije i Bugarske da daju „zeleno svetlo“ za „Južni tok“ poslužili su Putinu kao idealna prilika da ostvari po ruske interese izuzetno korisnu i produktivnu zamisao. Osim što će veoma brzo biti izgrađen gasovod, po kapacitetu identičan prvobitnom projektu (63 milijarde kubnih metara godišnje) koji će snabdevati iste kupce kao i „Južni tok“ angažujući Turke u svojim strateškim planovima – pod uslovima koje Erdogan naprosto ne može da odbije – Putin istovremeno podriva jedinstvo vojne alijanse NATO, čiji je Turska veoma važan član. Pa i više od toga: posle pristupanja ruskom projektu megagasovoda, svi ostali alternativni gasni projekti iza kojih stoji Vašington u velikoj meri gube na atraktivnosti.

Da se i ne govori o tome da Rusija može izgraditi preko Turske ne jedan, već dva cevovoda, u zavisnosti od toga kakvi budu dalji koraci evropskih partnera. Ukoliko se budu i dalje inatili sa Moskvom i igrali otvoreno antiruske igre po taktovima Amerike, cena i uslovi pod kojima će nadalje nabavljati ruski gas biće sve viši i komplikovaniji. Ali, uvek bar malo lakši i jeftiniji nego za američki tečni gas iz tankera. Kako se ovih dana slikovito izrazio prvi čovek „Gazproma“ Aleksej Miler, ako neko ne želi da mu roba bude isporučena komforno i jeftino na kućnu adresu, onda će morati da se obuče i ode do prodavnice da je kupi. U ovom slučaju, prodavnica će se zvati Turska, jer će se centralni gasni terminal nalaziti na evropskoj teritoriji ove zemlje, nedaleko od Istanbula.

 

[restrictedarea]

 

Želeći da ponize Moskvu i Putina, Amerikanci, a pogotovo Evropljani, sami su se našli u problemu. Poniženi će tek biti, kada budu konačno shvatili da ključ njihove energetske bezbednosti i ekonomskog prosperiteta – od sada drže Turci, večiti kandidati za prijem u EU. Nadalje, Ankara će određivati ko može i pod kojim uslovima da se na njenoj teritoriji nakači na gasnu cev. Nema nikakve sumnje da će Evropljani i na to pristati, samo da bi se dokopali jeftinog i dostupnog energenta. Ne treba zaboraviti da od cene energije direktno zavisi konkurentnost svakog proizvoda na svetskom tržištu. Ovu lekciju je dobro savladao Japan, kao zemlja velikih proizvodnih mogućnosti, ali katastrofalnog energetskog bilansa. Ista sudbina sada očekuje i Evropu. Rusija je nudila fer izlaz, energetsko partnerstvo za 21. vek, ali su Evropljani poklekli pod pritiscima iz Vašingtona.

 

IGRA MAČKE I MIŠA Putin je Briselu ostavio odškrinuta vrata za nastavak saradnje, dva puta naglašeno ponovivši u svojoj nedavnoj poslanici parlamentu da Moskva i dalje želi dobre odnose sa Evropom, ali od sada će uglavnom Kremlj diktirati uslove. Obezbedivši strateškim energetskim sporazumima sa Kinom i Turskom sigurnost isporuka za narednih nekoliko decenija, Rusija je sada u poziciji da se sa Briselom igra mačke i miša. Tačno je da zapadne sankcije, u kombinaciji sa urušenom cenom nafte, pričinjavaju bol Moskvi. Ali, isto tako je tačno da Rusija ove probleme može da izdrži. Kurs rublje prati pad cene nafte, pa je Putin već objasnio da Moskva od prodatog petroleja i dalje dobija istu sumu izraženu u domaćoj valuti, što je važno za balansiranje budžeta. Kako je radio sa suficitom, ruski budžet nastaviće tako i dalje. Očigledno je da se Kremlj dugo i temeljno pripremao za najgori scenario. Ali, koliko dugo će prepolovljene cene nafte moći da izdrže Amerikanci i njihovi saveznici iz OPEK-a? Treba očekivati da će pritisak arapskog sveta na Vašington svakim danom da raste, dok je domaća američka proizvodnja iz škriljaca, pri sadašnjim cenama od 70 dolara po barelu, praktično nemoguća.

Posle Putinovog saopštenja iz Ankare o nemogućnosti nastavka projekta „Južni tok“, u zapadnim medijima ocene ovog poteza uglavnom su se svodile na dve osnovne. Prvo, da je reč o Putinovom porazu u nadmetanju sa Amerikom. Ova ocena bi bila tačna da nije gasnih aranžmana sa Kinom i Turskom, pa ruski predsednik sada može biti prilično spokojan i u „porazu“. Međutim, ukoliko uspe da istrgne Erdogana i Tursku iz američkog i NATO zagrljaja, taj poraz pretvoriće se u apsolutnu pobedu. Upravo na ovom terenu vodiće se glavna bitka narednih meseci i godina.

 

KLJUČNI PREOKRET Druga preovlađujuća ocena zapadnih sredstava informisanja glasi da je Putin navodno izračunao da se evropska potrošnja gasa u narednim godinama „neće povećavati“ i da je procenio da ruska ekonomija ne može da iznese investiciju kakva je „Južni tok“. Ove tvrdnje, za razliku od onih iz prve grupe, nemaju nikakvog uporišta u realnosti. Pre svega, najvažniji ruski interes nije da „povećava“ isporuke Evropi – već da se konačno oslobodi Ukrajine kao tranzitne zemlje i njenog ucenjivačkog potencijala. Tek posle toga, Moskva će moći da ekonomski „zavrne šiju“ kijevskom antiruskom režimu i primora ga na potpunu kapitulaciju. Zato nikakvi troškovi ne mogu biti prepreka Kremlju za realizaciju ovog strateškog cilja, koji utiče na opstanak same Rusije. Da se i ne govori o tome da investicija od dvadesetak milijardi evra za zemlju kakva je Rusija ne predstavlja problem. Tim pre što Moskva u projekat „Južni tok“ ulazi sa brojnim evropskim partnerima, a od prodaje gasa ovi troškovi će se podmiriti već za nekoliko godina.

Znajući za ove kalkulacije, ne čudi što su Amerikanci preduzeli sve što je u njihovoj moći da spreče izgradnju alternativnog gasovoda koji zaobilazi Ukrajinu. Jer, onoga trenutka kada „Južni tok“ bude završen – bilo preko Bugarske, bilo preko Turske – istog časa okončaće se i rok trajanja vlasti Petra Porošenka i Arsenija Jacenjuka u Kijevu. Ukrajina će biti primorana da se povinuje zahtevima iz Moskve, pre svega kada je reč o nepristupanju NATO-u. Ovaj preokret značiće geostrateški prodor Rusije na Zapad i osiguranje njenih granica. Suštinski, biće to potpuni krah Amerikanaca u Evropi, početak kraja, a možda i sam kraj NATO-a. Vraćanjem Ukrajine pod kontrolu, Rusija će prelomiti ishod hladnog rata u Evropi i obezbediti novu ravnotežu snaga na kontinentu. Isto to dogodilo se i pred kraj Drugog svetskog rata, kada su nemačke trupe napustile Ukrajinu i posle toga, bilo je samo pitanje vremena kada će Rusi stići do Berlina, ili do Atlantika − da su hteli. A da bi se to ostvarilo, Moskvi je neophodno da izgradi „Južni tok“ koji zaobilazi Ukrajinu. Zato nema dileme da će on biti izgrađen.

 

ZAVRŠNICA EVROPSKE PARTIJE Očigledno je da se evropska partija na ovaj način približava svojoj završnici. Samo tri dana posle Putinove posete Ankari, Predstavnički dom američkog Kongresa usvojio je antirusku rezoluciju koju su eksperti ocenili kao zvaničnu objavu hladnog rata. Rezolucijom 758, usvojenom sa 410 glasova „za“ (i samo 10 „protiv“) poziva se predsednik SAD Barak Obama da preduzme čitav niz mera protiv Rusije u vezi sa situacijom u Ukrajini. Poziva se da uvede nove sankcije Moskvi, da spreči rad ruskih medija u Evropi, a traži se i jačanje američkog propagandnog mehanizma, pre svega u zemljama sa ruskojezičnim stanovništvom. „EU, Evropa i drugi naši saveznici moraju da izvrše agresivan pritisak na gospodina Putina kako bi ga naterali na promenu ponašanja“, objasnio je senator Adam Kinzinger. Rezolucijom se predviđa i podrška Kijevu vojnim i obaveštajnim sredstvima, obustavljanje svake saradnje NATO-a i država članica sa Rusijom, kao i pritisak na zemlje koje se još uvek nisu pridružile antiruskim sankcijama.

Ove ozbiljne i preteće mere bivši kongresmen iz Ohaja Denis Kusinič nazvao je – pripremama za rat protiv Rusije. Da bi se one pravdale pred domaćom i svetskom javnošću, neophodno je okriviti Rusiju za agresiju protiv „suverene“ Ukrajine. Korak u tom pravcu učinila je portparol Stejt departmenta Meri Harf: „To je direktna posledica delovanja Rusije, njene invazije na istok Ukrajine, uključujući i upad preko granice tenkovima, naoružanjem i živom silom.“ Problematičnost ovakvih izjava ogleda se u tome što niko i nikada nije ponudio nijedan verodostojan dokaz da su bilo koji ruski vojnik, tenk ili drugo naoružanje prebačeni iz Rusije u Ukrajinu. S druge strane, zemlje NATO-a, prvenstveno SAD i Kanada, već mesecima snabdevaju vojnim transportnim avionima režim u Kijevu svim mogućim ratnim materijalom i opremom.

Ali, ako direktnih dokaza ruske invazije nema – što, naravno, ne znači da Moskva ne podržava svoje sunarodnike u Ukrajini – postoji obilje materijala koji potkrepljuje tezu o kršenju međunarodnog prava i agresiji prema Rusiji iz redova ukrajinske vlasti. Poslednji u nizu takvih primera jesu istupi novih deputata Vrhovne rade, izabranih iz redova ratnih komandira vojnih i paravojnih formacija. Ovi ljudi, poput Jurija Berjoze, sada predstavnika partije „Narodni front“, javno govore o slanju diverzantskih grupa na teritoriju Rusije, sa ciljem vraćanja „prirodne granice“ Ukrajine iz 1917. godine koja se proteže preko čitavog Kavkaza sve do Čečenije. Berjoza i njegovi istomišljenici iz Rade izražavaju podršku čečenskim teroristima, koji su nedavno izvršili napad u Groznom i zalažu se za otvaranje „drugog fronta“ na Kavkazu.

Takođe, Radikalna partija, na čijem je čelu Oleg Jaško, priprema u Kijevu „Konferenciju antikremaljskog bloka naroda“, gde će učestvovati i Čečeni i Dagestanci, kao i „drugi narodi koji su pogođeni agresijom Ruske Federacije“. „Setite se da je teritorija Groznog do 1917. bila Ukrajina. Granice ukrajinske države bile su do Groznog. Na našim istočnim granicama naša braća se oslobađaju od vlasti Rusije. To je normalno. To su saveznici Ukrajine. Najpre ćemo uzeti istok, zatim jug, a onda krećemo na Kubanj i počinjemo da obnavljamo ukrajinski svet“, zapretio je Berjoza, koji je nekoliko dana ranije najavio formiranje diverzantskih grupa za upad u Rusiju. Naravno, niko se ni u Kijevu, ni u Vašingtonu, a ponajmanje u Briselu, nije ogradio od ovog eklatantnog govora mržnje, niti je od Porošenka traženo da osudi ove terorističke pretnje koje predstavljaju direktno pozivanje na zločin. Naprotiv, kijevski režim je miljenik zapadnih „demokrata“.

VELIKO RAŠČIŠĆAVANJE Suočen sa ovako agresivnim nasrtajima na Rusiju i njene interese, Putin će, očigledno, učiniti sve da odseče kijevske radikale od tako masnog zalogaja kakav je tranzitni gasovod. Ne samo što se iz njega može gotovo neograničeno zahvatati besplatni gas nego Moskva još mora Kijevu da uplaćuje milijarde za tranzit energenata. Na taj način, Rusija živim novcem i gasom pomaže opstanak režima koji direktno, vojnim sredstvima, radi protiv nje. Putin je bio potpuno jasan prošle nedelje u parlamentu, kada je rekao da je samo u poslednjih nekoliko godina Rusija finansirala Ukrajinu sa 32,5 milijardi dolara. Tome je sada došao kraj.

Rusija, novim aranžmanom sa Turskom, započinje veliku igru u Evropi, sa ciljem da jednom zasvagda raščisti sa Amerikom i NATO-om. Ako Turska naruši savezničko jedinstvo i uputi otvoreni izazov anglo-američkoj dominaciji u Evropi, onda će to biti jak signal i drugim nezadovoljnim državama. A takvih nije malo. Recimo, mađarski lider Viktor Orban u poslednje vreme ne skriva svoj antiamerikanizam, a Vašington mu već mesecima pakuje „obojenu revoluciju“. Orban je do kraja ostao uz Ruse, iako je njegova zemlja član i EU i NATO-a. To bi, uslovno rečeno, mogao da bude model za budućnost i u državama poput Slovačke, pa čak i Češke i Grčke. Računi za energiju kako običnih građana, tako i privrede EU biće u budućnosti drastično uvećani, što će dovesti do porasta nezadovoljstva i dodatno zaljuljati evroatlantski brod. Očigledno da se EU i NATO nalaze na pragu sudbonosnih događaja.

Putin je tu da „pomogne“. Prema ocenama ruskih eksperata od autoriteta, prošlonedeljni „turski gambit“ osmišljen je još odavno, ali su u Kremlju čekali da vide kako će Erdogan proći na predsedničkim izborima i da li će uspeti da učvrsti kontrolu posle serije razornih demonstracija dirigovanih sa Zapada. Sada je kucnuo taj čas, a rusko „odustajanje“ od „Južnog toka“ bilo je samo predstava za javnost, jer se nikakav gasovod nije ni gradio – zbog zabrane iz Brisela. Putinu se, ipak, ne može ništa zameriti, jer je do poslednjeg časa pokušavao da pokrene ovaj projekat, o čemu svedoči i njegova poseta Austriji pre dva meseca, kada je i ovu zemlju uključio u njega.

Putin nije nikada krio da želi da u „Južnom toku“ obavezno uzme učešća i Srbija, tradicionalni ruski prijatelj, pa sada iz Moskve dolaze jaki signali da je Kremlj spreman sa Beogradom da napravi nove poslovne aranžmane koji bi kompenzovali gubitak magistralnog gasovoda. To kazuje, pre svega, o velikom značaju koji Srbija ima u ruskoj politici i zato su još uvek mogući razni obrti. Novi gasovod preko Turske, već nazvan „Morski gasovod“, prema poslednjim informacijama i mapi koju je objavila ruska državna televizija, mogao bi imati dve maršrute. Jednu već postojećim pravcem „Plavog toka“ i dalje turskim kopnom, pa preko Bosfora do grčke granice. Druga varijanta predviđa polaganje cevi po istoj trasi kao i za „Južni tok“, gde bi cev skrenula na jug neposredno pre ulaska u bugarske teritorijalne vode. Zato ne treba u potpunosti isključiti ni mogućnost da projekat „Južni tok“ jednog dana ipak bude obnovljen.

Na to ukazuje i prosta računica: preko Ukrajine se sada transportuje oko 120 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Da bi se ukrajinski tranzit u potpunosti isključio, neophodna su dva nova gasovoda kapaciteta 63 milijarde kubika. Jedan će biti „Morski gasovod“ preko Turske. Ukoliko Bugarska, Srbija, Mađarska i Austrija budu dovoljno uporne i snažno lobirale u Briselu – drugi će biti „Južni tok“. To će biti potpuno u skladu sa ruskim interesima, jer Putin nikad ne stavlja sva jaja u jednu korpu, ma čija ona bila.

[/restrictedarea]