Strah od razdora u zapadnoj familiji

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Turski „virus“ kao opomena: u zapadnim prestonicama se procenjuje da bi Putinovi potezi, poput„zagrljaja u Ankari“ i pohvala partneru koji „vodi računa o sopstvenim interesima a ne o tuđim političkim ambicijama“, mogli da naprave ozbiljnu „pukotinu“ u betonskom zidu sankcija i izolaciji Rusije

Zapad prati svaki novi potez i pokret nepredvidivog ruskog predsednika sa sve uočljivijom strepnjom i sve naglašenijom nervozom. Posle „beogradske groznice“, koja je protresla ne samo Berlin nego i druge zapadne prestonice, u ponedeljak su se ponovo, još snažnije, oglasila zvona na uzbunu: Vladimir Putin je samouvereno i ambiciozno ekonomski i politički (pratilo ga je deset ministara i veći broj poslovnih ljudi) kročio u istureno, ali strateški izuzetno važno NATO „dvorište“, započinjući, gotovo demonstrativno, očigledno dobro pripremljenu posetu Turskoj.

Događa se ono čega su se stratezi potpune izolacije i ekonomskog iznurivanja Rusije putem sankcija najviše plašili – veoma važan član političke i vojne zapadne porodice (turska vojska je druga po snazi i brojnosti u alijansi) otvara širom vrata Rusima i ruskom biznisu.

Žustri i žučni prekori i opomene generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga Ankari da ne „torpeduje“ režim sankcija uvedenih Moskvi „izbledeli“ su i ustuknuli pred Putinovim pohvalama domaćinu, koji „nije žrtvovao sopstvene interese zarad tuđih političkih ambicija“. A ti, obostrani interesi su „progovorili“ u impresivnim brojkama: sa 26 milijardi dolara u 2013. godini i blizu 40 u ovoj, razmena između dve zemlje će u narednoj godini skočiti na 100 milijardi.

Nije to licitiranje astronomskim brojkama bez pokrića: samo u prvih devet meseci ove godine, u vreme zapadnih sankcija kojima se Ankara nije pridružila, izvoz živine i hrane iz Turske u Rusiju povećao se za 447 odsto, uklonjene su poslednje smetnje za izgradnju turske nuklearke koju će graditi, dakako, Rusi (vrednost 20 milijardi evra) povećaće se isporuke ruskog gasa (Turska je, posle Nemačke, najveći kupac ruskog energenta) ruska raketa je već otpremila u kosmos jedan turski satelit, a sledi uskoro drugi i u planu je izgradnja ogromnog skladišta gasa u Turskoj za potrebe Južne Evrope.

Poražavajuća pobeda Loša vest za nas, ali i za Evropu: Putin je iz Ankare poručio da nema smisla trošiti stotine miliona dolara za polaganje cevi u Crnom moru ako se Bugarska ne izbori za dozvolu Evropske unije. Briselska birokratija je u preganjanju s Moskvom, u kontekstu ukrajinske krize, odnela (da li samo privremeno?) Pirovu pobedu. Radila je na sopstvenu štete i na radost Amerikanaca.

U evropskim prestonicama se, inače, strahuje da bi „turski virus“ i ovakvi Putinovi poduhvati mogli da izazovu ozbiljne „pukotine“ u betonskom zidu zapadnih sankcija i deobe u familiji, sa čim Putin, upozorava se na Zapadu, u svojoj strategiji i računa. Gotovo uspaničeno, na to je ukazala, još u onom oštrom govoru u Sidneju, nemačka kancelarka Angela Merkel: „Postoji velika opasnost da se podelimo.“

Nemački nedeljnik Špigl je dodao da je „ta opasnost u ovom trenutku najveća od izbijanja ukrajinske krize“. Ne samo kao potencijalna opasnost od podela u Evropskoj uniji nego i u samoj nemačkoj kući, jer su se prvi put čuli „disonantni“ tonovi unutar vladajuće koalicije.

Ko se igra vatrom Uprkos demantijima i tvrdnjama da u velikoj koaliciji vlada harmonija, bilo je očigledno da socijaldemokrate i konzervativci ne govore „jednoglasno“. Mediji su „pročitali“ da je ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer, iako je nije direktno spomenuo, opomenuo i Merkelovu da „spusti ton“. Zapad bi morao da pazi, upozorio je šef nemačke diplomatije, kakvim tonom govori kako ne bi ugrozio šanse za mogućnost okončanja sukoba sa Rusijom.

[restrictedarea]

Mediji su graknuli: Putin baš to hoće. Da produbi „procep“ u koaliciji „bacanjem karata“ na socijaldemokrate i Štajnmajera. Tražili su i našli „potvrdu“ za to u rečima koje je gostu iz Berlina uputio njegov domaćin u Moskvi, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov: „Veoma je dobro, dragi Frank Valter, što ti, uprkos svemu što se govori ovih dana, čvrsto držiš do našeg ličnog kontakta.“ Usledio je uz to, za nemačke medije, „krunski dokaz“ – Štajnmajera je, sasvim neočekivano i neplanirano, na razgovor pozvao lično Putin!

Iza zatvorenih vrata, koalicioni partneri su morali da „glačaju“ nesporazume u vezi sa nekim temama oko kojih je poslednjih nedelja varničilo. Sasvim sigurno se „potegla“ i tema „Putin“, iako to u javnom saopštenju uopšte nije spomenuto. Brzo se, međutim, moglo videti da Merkelova nije „spustila ton“. Pred poslanicima Bundestaga još oštrije je optužila Putina za „aneksiju Krima“, koja se „ničim ne može opravdati“, tvrdeći da ruski predsednik u ukrajinskoj krizi „ugrožava evropski mirovni poredak“. Potrudila se, ipak, da demonstrira jedinstvo u koaliciji kad je reč o politici prema Moskvi i izrekla pohvale Štajnmajeru i „njegovim diplomatskim naporima“.

Usledila je žustra rasprava u kojoj je, kao prvi govornik, predstavnica levice (sadašnja životna saputnica Oskara Lafontena) Sara Vagenkneht, oštro napala Merkelovu, tvrdeći da je kancelarka pogrešnom politikom u ukrajinskoj krizi gurnula Nemačku u novi hladni rat s Rusijom, ugrožavajući mir u Evropi. „Vi upozoravate na opasnost od požara širih razmera, a upravo pripadate onima koji s upaljačem jure okolo. Uvođenjem sankcijama započeli ste jedan besmisleni ekonomski rat.“

Razumevanje za Putina Merkelova je mogla da ignoriše reči svoje oštre kritičarke – velika koalicija je svojom premoći učinila opoziciju (zeleni, levica) gotovo efemernom. Njoj, očigledno, zbog odjeka u javnom mnjenju, teže pada „razumevanje za Putina“ koje su javno izrekle ličnosti takvog formata kao što su tri bivša kancelara – Helmut Šmit, Helmut Kol i Gerhard Šreder) bivši ali večiti šef nemačke diplomatije Hans Ditrih Genšer, bivši premijer pokrajinske vlade Brandenburg i kratko vreme prvi čovek Socijaldemokratske partije Matijas Placek, siva eminencija američke spoljne politike Henri Kisindžer i na kraju, veliki „kum“ nemačkog ujedinjenja, poslednji lider Sovjetskog Saveza i, doskora, Putinov kritičar, Mihail Gorbačov.

Citiraćemo ovde samo neke delove Šmitovog intervjua nedeljniku Cajt, čiji je, inače, suizdavač i redovni saradnik čak i u 95. godini života.

Na pitanje da li je aneksija Krima kršenje međunarodnog prava, bivši kancelar odgovara:

„Nisam siguran, međunarodno pravo je veoma važno, ali se često krši… U slučaju Krima, mnogo je važnija istorija… Sve do devedesetih godina 20. veka Zapad nije ni sumnjao da Krim i Ukrajina pripadaju Rusiji.“

Šmit je dodao i da je Ukrajina „nezavisna država koja nije nacionalna država“ i da je „među istoričarima sporno da li ukrajinska nacija uopšte postoji“. „A i kakve su uopšte pravne posledice Hruščovljeve odluke iz 1954. (da Krim pokloni Ukrajini)“, upitao je on.

Upitan da li Putinove poteze smatra legitimnim, odgovorio je da ih „u potpunosti razume“, ali da je izraz legitiman „kategorija koja je ovde neprimenljiva, jer se celokupna situacija ne može posmatrati kao pravni problem“.

Šmit je upozorio da je sadašnja situacija izuzetno opasna, jer je „Zapad zastrašujuće uznemiren, što opet vodi ka sličnoj reakciji u ruskom javnom mnjenju“, te da su ekonomske sankcije koje je Zapad uveo Rusiji potpuno „besmislene“.

Bivši kancelar je apsolutno odbacio megalomaniju kao pokretač Vladimira Putina i ocenio da bi svako verovatno istovetno reagovao u vezi sa pitanjem Krima kada bi se našao u njegovoj poziciji.

Isključivanje Putina iz Grupe osam najrazvijenijih zemalja ocenio je kao „nesrećnu izjavu Angele Merkel“ i dodao da „ako ispred nekoga zalupite vrata, kad-tad ćete morati ponovo da ih otvorite“.

Šmit je odbacio tezu da u Nemačkoj trenutno ima ratnih huškača, ocenivši da je „nemački narod svestan velike sreće što je nestala mržnja prema Rusima i što zbog straha od njih nećemo izgubiti razum“.

Fatalno nerazumevanje A sada o „razumevanju za Putina“, što se na Zapadu, u sve usijanijoj atmosferi, smatra „smrtnim grehom“, od strane čoveka za koga se ne bi moglo reći da je bilo kada pokazivao simpatije prema Moskvi − Henrija Kisindžera.

Na opasku novinara Špigla da krivi i Zapad za eskalaciju ionako dramatične situacije u Ukrajini, Kisindžer kaže da Evropa i Amerika nisu shvatile značaj (tamošnjih) zbivanja koja su započela ekonomskim odnosima Ukrajine sa Evropskom unijom i potom kulminirala demonstracijama u Kijevu.

Otkud toliko razumevanje za Putina? Ukrajina je, kaže Kisindžer, uvek imala poseban značaj za Rusiju. Bilo je fatalno to ne shvatiti.

Postoji li opasnost od hladnog rata? Opasnost postoji i tu opasnost ne bismo smeli ignorisati. Obnavljanje Hladnog rata predstavljalo bi tragediju.

Kisindžer, inače, smatra da je Krim „poseban slučaj“. Ukrajina je dugo pripadala Rusiji. Može se prihvatiti stav da jedna država ne sme da prisvaja deo teritorije druge države, ali – aneksija Krima se ne može (kao što se čini) upoređivati sa Hitlerovim upadom u Čehoslovačku.

Bivši američki državni sekretar upozorava da je Rusija potrebna Zapadu u rešavanju kriza u svetu, kao što su „nuklearni konflikt“ sa Iranom i građanski rat u Siriji. To je važnije od eskalacije sukoba s Kremljom povodom Ukrajine. Ukrajina treba da ostane nezavisna država, bez prava da bude NATO članica.

Crvena linija Novu varnicu oko ove ionako zapaljive teme potpalio je ukrajinski predsednik Petro Porošenko. U intervjuu Drugom programu nemačke televizije, emitovanom u ponedeljak veče, neposredno pred NATO susret na ambasadorskom nivou, Porošenko je rekao da će se Ukrajinci na referendumu izjašnjavati o ulasku u NATO. Generalni sekretar zapadnog saveza, Stoltenberg, požurio je da ga principijelno podrži: svaka zemlja ima pravo da sama odlučuje o tome.

To je igranje vatrom, konstatovano je promptno u Berlinu. NATO je više puta saopštio da ne postoji vojno rešenje za ukrajinsku krizu i njegovim političkim i vojnim čelnicima bi sada bilo pametnije da ćute. Mediji primećuju da je Stoltenberga „izabrala“ i predložila upravo Merkelova, smatrajući ga uzdržanijim od njegovog prethodnika Andersa Fog Rasmusena. Isticanje ukrajinske NATO kandidature „ide samo na Putinovu vodenicu“, jer ruski predsednik je više puta energično ponovio da je to za njega „crvena linija“ koja se ne sme preći. To bi, upozorava se u Berlinu, izazvalo razdor u zapadnoj porodici: samo je manjina, koju čine Poljska i baltičke zemlje, za ulazak Ukrajine u NATO. Ostali se drže principa: svaki ulazak treba da bude koristan zapadnom savezu kao celini, a ne samo kandidatu. Šef nemačke diplomatije je presekao i rekao da Ukrajina i NATO mogu imati partnerske odnose, ali da ne može doći i do punopravnog članstva.

Između anateme i divljenja Ono što deluje zbunjujuće i iritirajuće za političku elitu na Zapadu jeste činjenica da medijska satanizacija ruskog predsednika gotovo pojačava naglašeno poštovanje prema njemu, koje ide do otvorenog divljenja. U traganju za osloncima „Putinovih apologeta“, komentator Frankfurter algemajne cajtunga 2. decembra spominje tri „izvorišta“. Prvo, što se prevashodno tiče Nemaca, to je kompleks krivice koji se proteže od Drugog svetskog rata do prevare s NATO proširenjem na Istok. Drugo, što ne počiva samo na političkom antiamerikanizmu i potrebi za protivtežom, jeste posledica uverenja da je u toku problematična amerikanizacija sveta, u politici, kulturi, tehnologiji. I treće jeste žudnja za socijalnim i političkim modelom drugačijim od „dekadentnog“ i „dezorijentisanog“ zapadnog društva i snažnim političkim i duhovnim vođstvom.

[/restrictedarea]