Srpske pejzaže upisala u večnost

Piše Raško V. Jovanović

Potresna predstava u pravi čas, predstava koju treba videti ne samo da bi se bilo u toku sa obeležavanjem stogodišnjice Velikoga rata već da bi se sagledao rodoljubivi angažman velike srpske slikarke

Bila je umesna ideja Biljane Đurović da u vreme obeležavanja stogodišnjice izbijanja Velikoga rata pripremi i izvede monodramu posvećenu poznatoj srpskoj slikarki Nadeždi Petrović, i na taj način oživi sećanja na umetnicu koja je u drugoj godini rata, kao dobrovoljna vojna bolničarka, preminula pošto je obolela od pegavog tifusa. Tekst monodrame Biljana Đurović načinila je od autentičnih pisama Nadežde Petrović, zatim od fragmenata romana „Boje i barut“ Olgice Cice, kao i odabranih stihova Rastka Petrovića i Ljubomira Simovića. Umetnica koja je slikarsko obrazovanje počela da stiče još kao učenica beogradske Više ženske škole u ateljeu Đorđa Krstića, a nastavila u školi Kirila Kutlika, da bi potom prešla u Minhen na privatnu akademiju Antona Ažbea i posle u atelje Julijusa Ekstera. Njenu prvu samostalnu izložbu, koju je priredila 1900. godine, beogradska likovna kritika primila je sa nerazumevanjem i podsmehom i takav odnos je pratio do smrti. Po povratku u Srbiju 1903. godine, razvila je svoju umetničku delatnost, ne zanemarujući ni brojne društvene aktivnosti. Bila je saradnica srpskih i dopisnica više slovenskih listova i časopisa, a obavljala je i dobar deo organizacionih poslova oko priprema Prve jugoslovenske izložbe 1907. Godine. Bila je jedan od osnivača Društva srpskih umetnika „Lada“. Istakla se kao inicijator i agilni član Prve jugoslovenske umetničke kolonije, koja je okupila mlađe napredne umetnike. Bila je i aktivna članica tadašnjih patriotskih društava i za vreme Aneksione krize 1908. godine govorila je na protestnim zborovima i vodila prepisku ne samo sa umetnicima, nego i sa istaknutim političkim ličnostima u inostranstvu, zalažući se za pravedan stav Srbije. Kao umetnica, Nadežda Petrović je svojim slikarstvom u vreme nastanka naše moderne dala doprinos avangardnog karaktera, kako svojim temperamentom, tako i duhovnom obdarenošću asimilovala je napredne svetske umetničke tendencije, naročito francuskih fovista.

[restrictedarea]

Nije bilo lako monodramski prikazati jednu tako svestranu ličnost, koja je svoju umetnost, kao i čitavo svoje biće, podredila opštem interesu svoga naroda i afirmaciji njegovih osobina, pre svega, slobodarstva, baš kao što je, u svojstvu umetnice, umela da naslika ljude i predele svoje domovine. U tom smislu njeni brojni radovi u kojima najčešće prikazuje srpske ruralne predele, voćnjake, stara groblja, manastire, seoske plotove i ograde. radove u polju, likove seljana – slike kao što su „Žetva“, „Resnik“, „Dereglije na Savi“, „Čobanin“, „Prizren“, „Šedrvan u Prizrenu“, „Gračanica“ i dr. − predstavljaju antologijske vrednosti našega slikarstva 20. veka. Biljana Đurović prikazuje umetnicu u poslednjem razdoblju života, kada kao bolničarka, vidajući rane nebrojenih heroja ratnika u Valjevskoj bolnici, sagledava tragediju svoga naroda, ali i izražava veru u pobedu pa tako i u ispravnost njenoga angažmana, koji će je ipak odvesti u smrt.

Reditelj Božidar Đurović ostao je u strogo omeđenom kamernom okviru monodrame, što je, potpuno odgovaralo Biljani Đurović da ostvari ulogu koja je u suštini jedna meditacija o sudbini slikarke koja se identifikovala sa svojim narodom: glumica tananog nerva i sjajne dikcije, sposobna da emanira najdublje emocije, ona je lik velike umetnice na sceni ostvarila bez patetike, smireno, ali i sa fino doziranim izrazom prkosa, što je u ovom slučaju značilo i veru u pobedu. Upravo to je njenu kreaciju ozarilo humanim smislom i uznelo u uzvišene sfere umetničke vizije mogućne ratne pobede, što će reći i opstanka njenog naroda. Nadežda Petrović u interpretaciji Biljane Đurović živela je na sceni kao iskreni odraz njenog životnoga angažmana.

Potresna predstava u pravi čas, predstava što bi je trebalo videti ne samo da bi se bilo u toku sa obeležavanjem stogodišnjice Velikoga rata, već da bi se sagledao rodoljubivi angažman velike srpske slikarke i osetio duh vremena u kojem se ratno stradanje Srbije, po cenu velikih žrtava, pretvorilo u pobedu.

[/restrictedarea]