Slobodan Komatina – Dugo putovanje do pobede

Razgovarala Nataša Jovanović

O čemu svedoči slučaj Kontrol banke, prve banke koja se našla na meti demokratskih reformi 2001. i prve koja je izašla iz stečaja

Pečat je početkom 2011. godine pokrenuo ozbiljan serijal povodom desetogodišnjice, kako je to svojevremeno nazvano, reforme bankarstva u Srbiji. Uvodni – redakcijski članak, objavljen marta 2011, podsetio je „poslovično zaboravnu javnost Srbije da su apsolutisti, koji zagovaraju bezakonje, gašenjem banaka 2001. i 2002. godine udarili temelj našoj propasti“.

Članak je izneo brojne bolne istine o razlozima, načinu i posebno o posledicama te „kampanje ubijanja bankarskog sektora u Srbiji“, upitavši se na kraju „da li je epilog najvećih srpskih banaka morao biti čin ubistva?“ Četiri godine kasnije, 17. oktobra 2014, Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje o zaključenju stečaja Kontrol banke Beograd. To je, do sada, prvi zaključeni stečaj nad jednom od banaka koje su ugašene u „akciji“ Narodne banke SRJ 2001. i 2002. U razgovoru za „Pečat“, bivši generalni direktor banke Slobodan Komatina ističe da je ovim rešenjem stečaj završen tako što su prethodno namirene, uvećane za kamatu, sve obaveze prema deponentima i ostalim subjektima i izdvojene ogromne sume za troškove, nagrade, poreze i doprinose tokom 14 godina vođenog stečaja. Ostatak kapitala, razna potraživanja i imovina, vraćen je akcionarima.

Ako je Kontrol banka uspela da posle 14 godina izađe iz stečaja sa zabeleženim suficitom, šta opravdava njeno gašenje 2001, ili ako joj je već bila namenjena ta uloga žrtve, zašto ovo prebijanje dugovanja i potraživanja nije odmah izvršeno?

Kontrol banka nije bila iz reda najvećih srpskih banaka, ali jeste bila prva koja je „ubijena“, i prva banka, od njih 15 koliko je bačeno u stečaj 2001. i 2002, koja je izašla iz stečaja. Sama likvidacija bila je, našta je sve ove godine ukazivao menadžment banke, nasilni udar, sproveden pod izgovorom „demokratskih reformi“, a istinski sa ciljem da se krvotok nacionalnih banaka preusmeri u ruke stranaca. Sada, iz ove perspektive, ono što je bilo u tom trenutku jasno tek ekonomskim ekspertima danas je očigledno sveukupnoj srpskoj javnosti. Likvidacijom i nametanjem stečaja većini banaka u državnom vlasništvu Srbija se našla u neokolonijalističkoj zamci. Banke koje su pre raspada Jugoslavije držale najmanje 80 odsto štednje u Srbiji, preko noći su bačene u stečaj. Status tih banaka, što je jedinstven slučaj u Evropi, iako je odluka doneta bez finansijskog i pravnog osnova, godinama nije menjan. Konačno rešenje koje je Kontrolbanka dobila posle ovoliko godina otvara pitanje zašto i kome je bila potrebna likvidacija, i ako je već ta odluka doneta zašto odmah nisu dali rok u kome isplaćeni poverioci, nego se sa tim čekalo 14 godina.

[restrictedarea]

Da vas podsetim na „Pečatovo“ pisanje od pre četiri godine kada ste otvorili temu posledica jednog dramatičnog poteza monetarnih struktura prema svojoj bazi – srpskom bankarstvu. Bilo je prirodno očekivati da se prozvani „reformatori“ tada oglase, te da ili argumentovano opovrgnu izrečene ocene, ili pak priznaju sve slabosti koje je ta „epohalna“ reforma prouzrokovala. Naravno, bilo je nešto treće – oni su sve to oćutali i ostavili da stvari idu svojim tokom, dok se oni udobno osećaju na svojim visokim državnim pozicijama, u novom ambijentu, stvorenom na ruševinama srpskog bankarstva.

Bilo je još prirodnije da se oglase banke koje su bile žrtve ovog procesa, a pre svih one najveće od kojih su neke vrlo argumentovano mogle dokazati drastičnu neosnovanost njihovog gašenja. No, izostala je i ta reakcija. Tek nakon četiri godine Kontrol banka izlazi iz stečaja sa stečajnim ostatkom, sredstvima na računu, potraživanjima koja nisu naplaćena, imovinom koja  još nije rasprodata i predmetima u sporu u korist banke koji obećavaju. Sa ovim rešenjem mi nismo dobili i objašnjenje zašto se to desilo.

Koliko je ova „nemarnost“ koštala Kontrol banku?

U proteklih 14 godina Kontrol banka je izdržavala veliku, glomaznu administraciju, poverenike, likvidacione i stečajne upravnike, Agenciju za osiguranje depozita… Reč je o značajnim troškovima, posebno ako se zna da su svi oni uživali to pravo da sami sebi određuju visinu nagrade za učinak tokom godine. Posle svih ovih godina i završnih knjiženja, isplaćenih kamata poveriocima, plaćenih poreza, dažbina i nagrada stečajnoj komisiji, što je okvirno iznosilo između tri i pet miliona evra, namireni su i prioritetni akcionari koji su novac dali radi profita. Oni su isplaćeni u celosti.

Na koliki gubitak upućuje činjenica da zakonski uslovi ne dopuštaju da banka koja je jednom pravosnažno ugašena povrati licencu?

Zakon kaže da banka koja je jednom pravosnažno ugašena ne može da povrati dozvolu za rad, zadrži status pravnog lica, odnosno status finansijske institucije za bankarsko poslovanje. Naravno, zakon je predvideo slučajeve u kojima je utvrđena neregularnost u radu. Iako to nije slučaj sa Kontrol bankom, mi nemamo pravo na povraćaj licence. A o kojoj vrednosti je reč, najbolje svedoči primer stranih banaka, koje su ulaskom na naše tržište posle 2000. morale istu takvu licencu da plate ne manje od 50 miliona… Da Kontrol banka nije likvidirana i da se vlasnik opredelio za dokapitalizaciju i prodaju dobit od licence iznosila bi istih 50 miliona evra. Primer je Depozitno-kreditna banka iz Novog Beograda, minorna i nevidljiva u sistemu banaka, koja je, recimo, sa nekih stotinak hiljada dolara kapitala umesto obaveznih pet miliona, prodata nemačkoj banci, koja je, opet,  zahvaljujući tome dobila licencu, verovatno po već rečenoj ceni. Kontrol banka je po strukturi, kadru, klijenteli i bilansima neuporedivo više vredela od pomenute banke.

Neke banke sa imidžom uspešnih ipak su uspele da prežive „seču banaka“ 2001/2002. da bi potom postale perjanice srpskog bankarstva. Čemu su mogle da zahvale?

Kontrol banka je formirana početkom 1992. kao mešovita banka sa većinskim stranim kapitalom firmi „Tapington“, „Dablin“, „Leneks“ i „Minhen“, i njihovih partnera u Srbiji – „Bambi“ Požarevac, „Rudnik“ Gornji Milanovac, „Todor“ Vrnjačka Banja, „Beogradšped“ i drugih. U vremenu kad su banke bile osnivane sa uglavnom spekulativnim kapitalom, koji je trajao samo jednu noć, osnivači Kontrol banke su, strogo poštujući zakonske propise, uplatili ceo iznos kapitalnog cenzusa, koji je u depozitu kod Narodne banke SRJ stajao mesecima, dok banka nije dobila tzv. Veliko ovlašćenje (za poslove sa inostranstvom). Banka je formirana sa ambicijom da prevashodno prati spoljnotrgovinsko poslovanje i da u tom smislu formira svoju klijentelu, a tako je i kadrovski bila strukturirana. Sve je, dakle, bilo postavljeno tako da bude vrlo operativna za ekonomske odnose sa inostranstvom. Nažalost, već u proleće 1992. međunarodne sankcije su skoro obesmislile koncept na kojem je bila zasnovana ideja o funkcionisanju banke. Ipak, činjenica da je banka većinske osnivače imala u inostranstvu otvarala je neke mogućnosti, kroz iglene uši, doduše, ali dobrodošle našoj klijenteli.

Nakon skidanja sankcija, poslovna orijentacija banke prioritetno je bila podrška proizvodnji za izvoz, jer je ta podrška od strane države bila u tom periodu minorna. Tako su oživljeni proizvodnja i izvoz „Filipa Kljajića“ iz Kragujevca, stabilizovani izvozni programi firmi: „Bambi“ Požarevac, „Rudnik“ Gornji Milanovac, „Todor“ Vrnjačka Banja, „Ulpin“ Leskovac, „Kolzec“ Beograd…

Kao novi proizvodni kapaciteti isfinansirani su: Fabrika vode „Prohor“ Bujanovac, Fabrika kartonske ambalaže Šabac i u velikoj meri, pogon za digitalnu telefoniju u EI „Pupin“ Zemun. Dakle, na proizvodnju − posebno onu za izvoz, bila je usmerena prioritetna pažnja.

U Kontrol banci nikada nije provedena nijedna keš-šticung operacija, dok su se mnoge, pa i najveće banke, ponajviše time bavile. Mnoge su tom aktivnošću dobile imidž uspešnih banaka i zahvaljujući tome preživele 2001/2002. godinu. Kad smo ukazivali na naše uzdržavanje od ovakvog „sticanja dohotka“, s pravom su nam odgovarali sa „ko vam je kriv“.

To pitanje „ko nam je kriv“, ili da budem iskren, „ko mi je kriv“ postavio sam i ja sam sebi 15. juna 2001. kada sam došao na posao u banku, koja to više nije bila. U toku noći, banka je bila dekonektovana iz svih sistema, jedino nam nisu bile isključene struja i voda. To je bio desant u maniru sličnom onom koji smo prethodne jeseni odgledali u Narodnoj banci. Srećom, automata nije bilo, moderna su vremena – „ubijeni“ smo digitalno.

Istog jutra, na konferenciji za medije, guverner Mlađan Dinkić je trijumfalistički obavestio javnost da je ugasio sedam banaka. Pouzdano znam da je na pomen Kontrol banke (prva po abecedi) bila žestoka reakcija iznenađenja. Novinari ekonomskih redakcija vrlo dobro su znali kako funkcioniše naša banka pa je, skoro horski, prvo novinarsko pitanje bilo upravo „zašto Kontrol banka“.

 Da li ste mogli da im ponudite odgovor?

Sigurno ne mogu odgovoriti zašto, ali znam kako. Tu sam lekciju učio, skoro deceniju i po. Izneću je detaljno, koliko to prostor dopušta, tačno i argumentovano, našta me savest obavezuje. Devedesete godine prošlog veka učinile su sve sfere naših života potpuno neregularnim. Raspad države, ratovi, vrtoglavica deviznog kursa, ekonomske sankcije i bombardovanje poremetili su sve sisteme, pa i bankarski. Mnogi procesi su silom prilika bili improvizovani, mnogi kriterijumi izgubljeni. Savesni poslenici su bili u problemima, a crno tržište je cvetalo. Bilo je neophodno da se stvari sistemski regulišu i utvrde pravila i kriterijumi.

Ponadali smo se da je prvi pravi korak upozorenje guvernera Narodne banke od 29. decembra 2000, kojim je poslovnim bankama naloženo da do 30. juna 2001. visinu novčanog dela akcijskog kapitala dovedu u sklad sa članom 44 Zakona o bankama. Takođe, naloženo je da se dokazi da je taj uslov ispunjen podnesu Sektoru kontrole NBJ, najkasnije do 15. jula. 2001.

Tadašnji propis predviđao je da visina novčanog dela akcijskog kapitala ne može biti manja od 5.000.000 dolara. Zbog svega onog kroz šta smo prošli devedesetih, skoro da sam siguran da nije bilo banke koja je taj uslov tada ispunjavala. Stoga je ovaj potez bio razložan, vodio je u pravom smeru i korektno je dat rok od pola godine da se stvari dovedu u red.

Kako ni Kontrol banka nije ispunjavala taj cenzus, odmah smo preduzeli mere da ga dovedemo u red, kao i da sredimo ostale parametre koje Zakon predviđa (član 26 i 27 – plasmani prema akcionarima i povezanim licima).

Guverner je na ovu obavezu podsetio poslovne banke i pismom od 8. marta 2001, potvrđujući da rokovi 30. juna i 15. jula ostaju isti.

Već u januaru 2001, u Kontrol banci su započete aktivnosti za ispunjenje datih nam obaveza. Animirani su aktuelni i potencijalni novi akcionari, donete odluke Upravnog odbora, pokrenute sve propisane radnje kod Komisije za hartije od vrednosti, raspisan je prospekt za upis i uplatu akcija.

Već krajem marta, imali smo tačan plan i raspored koliko će deonica ići novim akcionarima, a koliko će inicijalni akcionari povećati svoj kapital. Rešenje o odobrenju emisije Komisija za hartije od vrednosti donela je 8. maja 2001. Dakle, postupljeno je u potpunosti saglasno instrukciji Narodne banke.

Ipak, pripreme koje ste preduzeli u cilju ispunjavanja donete uredbe nisu sprečile dalji, po vas i ostale banke, nepovoljni tok događaja.

Nažalost, sve ovo što je napred rečeno ispalo je uzaludno. „Džaba smo krečili“, kako se tada govorilo. Naime, i pored toga što je tekao zadati rok u kojem smo revnosno radili na realizaciji datih obaveza, početkom aprila došla je inspekcija Narodne banke i zatekla Kontrol banku u onom stanju u kojem su bile, kako već rekoh, verovatno sve banke – ispod cenzusa. Postavlja se pitanje koja je bila svrha pomenutog pisma i šta su uopšte značili dati rokovi. Zamka za naivne, ne znam šta bi drugo. Jer, dok je rok za postupanje po guvernerovoj naredbi još tekao, 15. jun 2001. banci je doneta zabrana rada od strane Narodne banke SR Jugoslavije. Pored ignorisanja činjenice da teče zadati rok, zabranom rada je ignorisana i odredba da je Zakonom predviđeno ukoliko se inspekcijskim putem konstatuju nepravilnosti: „…Narodna banka mora dati rok od mesec do godinu dana da se nepravilnosti u radu otklone. Tek ako se one u zadatom roku ne otklone, pristupa se kaznenim merama…“ Naravno da te mere ne znače imanentno likvidaciju.

I kako je već rečeno, 15. juna 2001. u jednom mahu je likvidirano sedam banaka. Čini mi se da su tih drugih šest prihvatile taj čin kao definitivnu činjenicu, jer se nisu čule neke reakcije u javnosti. Ispostavlja se da smo mi u Kontrol banci time što smo se usprotivili i pokrenuli sudski postupak protiv NBJ samo sebi zakomplikovali stvar.

Taj sudski postupak pokazao je svu nemoć ili pak nepostojanje pravne države kao takve. Imperija je uzvratila udarac, eks menadžment i akcionare medijski proglasila organizovanom kriminalnom grupom protiv koje su pokrenuti krivični postupci. Srećom i oni su okončani „odustajanjem od gonjenja“. Šta kažete kakve smo zverke!

[/restrictedarea]

Nastaviće se