Слободан Коматина – Дуго путовање до победе

Разговарала Наташа Јовановић

О чему сведочи случај Контрол банке, прве банке која се нашла на мети демократских реформи 2001. и прве која је изашла из стечаја

Печат је почетком 2011. године покренуо озбиљан серијал поводом десетогодишњице, како је то својевремено названо, реформе банкарства у Србији. Уводни – редакцијски чланак, објављен марта 2011, подсетио је „пословично заборавну јавност Србије да су апсолутисти, који заговарају безакоње, гашењем банака 2001. и 2002. године ударили темељ нашој пропасти“.

Чланак је изнео бројне болне истине о разлозима, начину и посебно о последицама те „кампање убијања банкарског сектора у Србији“, упитавши се на крају „да ли је епилог највећих српских банака морао бити чин убиства?“ Четири године касније, 17. октобра 2014, Привредни суд у Београду донео је решење о закључењу стечаја Контрол банке Београд. То је, до сада, први закључени стечај над једном од банака које су угашене у „акцији“ Народне банке СРЈ 2001. и 2002. У разговору за „Печат“, бивши генерални директор банке Слободан Коматина истиче да је овим решењем стечај завршен тако што су претходно намирене, увећане за камату, све обавезе према депонентима и осталим субјектима и издвојене огромне суме за трошкове, награде, порезе и доприносе током 14 година вођеног стечаја. Остатак капитала, разна потраживања и имовина, враћен је акционарима.

Ако је Контрол банка успела да после 14 година изађе из стечаја са забележеним суфицитом, шта оправдава њено гашење 2001, или ако јој је већ била намењена та улога жртве, зашто ово пребијање дуговања и потраживања није одмах извршено?

Контрол банка није била из реда највећих српских банака, али јесте била прва која је „убијена“, и прва банка, од њих 15 колико је бачено у стечај 2001. и 2002, која је изашла из стечаја. Сама ликвидација била је, нашта је све ове године указивао менаџмент банке, насилни удар, спроведен под изговором „демократских реформи“, а истински са циљем да се крвоток националних банака преусмери у руке странаца. Сада, из ове перспективе, оно што је било у том тренутку јасно тек економским експертима данас је очигледно свеукупној српској јавности. Ликвидацијом и наметањем стечаја већини банака у државном власништву Србија се нашла у неоколонијалистичкој замци. Банке које су пре распада Југославије држале најмање 80 одсто штедње у Србији, преко ноћи су бачене у стечај. Статус тих банака, што је јединствен случај у Европи, иако је одлука донета без финансијског и правног основа, годинама није мењан. Коначно решење које је Контролбанка добила после оволико година отвара питање зашто и коме је била потребна ликвидација, и ако је већ та одлука донета зашто одмах нису дали рок у коме исплаћени повериоци, него се са тим чекало 14 година.

[restrictedarea]

Да вас подсетим на „Печатово“ писање од пре четири године када сте отворили тему последица једног драматичног потеза монетарних структура према својој бази – српском банкарству. Било је природно очекивати да се прозвани „реформатори“ тада огласе, те да или аргументовано оповргну изречене оцене, или пак признају све слабости које је та „епохална“ реформа проузроковала. Наравно, било је нешто треће – они су све то оћутали и оставили да ствари иду својим током, док се они удобно осећају на својим високим државним позицијама, у новом амбијенту, створеном на рушевинама српског банкарства.

Било је још природније да се огласе банке које су биле жртве овог процеса, а пре свих оне највеће од којих су неке врло аргументовано могле доказати драстичну неоснованост њиховог гашења. Но, изостала је и та реакција. Тек након четири године Контрол банка излази из стечаја са стечајним остатком, средствима на рачуну, потраживањима која нису наплаћена, имовином која  још није распродата и предметима у спору у корист банке који обећавају. Са овим решењем ми нисмо добили и објашњење зашто се то десило.

Колико је ова „немарност“ коштала Контрол банку?

У протеклих 14 година Контрол банка је издржавала велику, гломазну администрацију, поверенике, ликвидационе и стечајне управнике, Агенцију за осигурање депозита… Реч је о значајним трошковима, посебно ако се зна да су сви они уживали то право да сами себи одређују висину награде за учинак током године. После свих ових година и завршних књижења, исплаћених камата повериоцима, плаћених пореза, дажбина и награда стечајној комисији, што је оквирно износило између три и пет милиона евра, намирени су и приоритетни акционари који су новац дали ради профита. Они су исплаћени у целости.

На колики губитак упућује чињеница да законски услови не допуштају да банка која је једном правоснажно угашена поврати лиценцу?

Закон каже да банка која је једном правоснажно угашена не може да поврати дозволу за рад, задржи статус правног лица, односно статус финансијске институције за банкарско пословање. Наравно, закон је предвидео случајеве у којима је утврђена нерегуларност у раду. Иако то није случај са Контрол банком, ми немамо право на повраћај лиценце. А о којој вредности је реч, најбоље сведочи пример страних банака, које су уласком на наше тржиште после 2000. морале исту такву лиценцу да плате не мање од 50 милиона… Да Контрол банка није ликвидирана и да се власник определио за докапитализацију и продају добит од лиценце износила би истих 50 милиона евра. Пример је Депозитно-кредитна банка из Новог Београда, минорна и невидљива у систему банака, која је, рецимо, са неких стотинак хиљада долара капитала уместо обавезних пет милиона, продата немачкој банци, која је, опет,  захваљујући томе добила лиценцу, вероватно по већ реченој цени. Контрол банка је по структури, кадру, клијентели и билансима неупоредиво више вредела од поменуте банке.

Неке банке са имиџом успешних ипак су успеле да преживе „сечу банака“ 2001/2002. да би потом постале перјанице српског банкарства. Чему су могле да захвале?

Контрол банка је формирана почетком 1992. као мешовита банка са већинским страним капиталом фирми „Тапингтон“, „Даблин“, „Ленекс“ и „Минхен“, и њихових партнера у Србији – „Бамби“ Пожаревац, „Рудник“ Горњи Милановац, „Тодор“ Врњачка Бања, „Београдшпед“ и других. У времену кад су банке биле осниване са углавном спекулативним капиталом, који је трајао само једну ноћ, оснивачи Контрол банке су, строго поштујући законске прописе, уплатили цео износ капиталног цензуса, који је у депозиту код Народне банке СРЈ стајао месецима, док банка није добила тзв. Велико овлашћење (за послове са иностранством). Банка је формирана са амбицијом да превасходно прати спољнотрговинско пословање и да у том смислу формира своју клијентелу, а тако је и кадровски била структурирана. Све је, дакле, било постављено тако да буде врло оперативна за економске односе са иностранством. Нажалост, већ у пролеће 1992. међународне санкције су скоро обесмислиле концепт на којем је била заснована идеја о функционисању банке. Ипак, чињеница да је банка већинске осниваче имала у иностранству отварала је неке могућности, кроз иглене уши, додуше, али добродошле нашој клијентели.

Након скидања санкција, пословна оријентација банке приоритетно је била подршка производњи за извоз, јер је та подршка од стране државе била у том периоду минорна. Тако су оживљени производња и извоз „Филипа Кљајића“ из Крагујевца, стабилизовани извозни програми фирми: „Бамби“ Пожаревац, „Рудник“ Горњи Милановац, „Тодор“ Врњачка Бања, „Улпин“ Лесковац, „Колзец“ Београд…

Као нови производни капацитети исфинансирани су: Фабрика воде „Прохор“ Бујановац, Фабрика картонске амбалаже Шабац и у великој мери, погон за дигиталну телефонију у ЕИ „Пупин“ Земун. Дакле, на производњу − посебно ону за извоз, била је усмерена приоритетна пажња.

У Контрол банци никада није проведена ниједна кеш-штицунг операција, док су се многе, па и највеће банке, понајвише тиме бавиле. Многе су том активношћу добиле имиџ успешних банака и захваљујући томе преживеле 2001/2002. годину. Кад смо указивали на наше уздржавање од оваквог „стицања дохотка“, с правом су нам одговарали са „ко вам је крив“.

То питање „ко нам је крив“, или да будем искрен, „ко ми је крив“ поставио сам и ја сам себи 15. јуна 2001. када сам дошао на посао у банку, која то више није била. У току ноћи, банка је била деконектована из свих система, једино нам нису биле искључене струја и вода. То је био десант у маниру сличном оном кoји смо претходне јесени одгледали у Народној банци. Срећом, аутомата није било, модерна су времена – „убијени“ смо дигитално.

Истог јутра, на конференцији за медије, гувернер Млађан Динкић је тријумфалистички обавестио јавност да је угасио седам банака. Поуздано знам да је на помен Контрол банке (прва по абецеди) била жестока реакција изненађења. Новинари економских редакција врло добро су знали како функционише наша банка па је, скоро хорски, прво новинарско питање било управо „зашто Контрол банка“.

 Да ли сте могли да им понудите одговор?

Сигурно не могу одговорити зашто, али знам како. Ту сам лекцију учио, скоро деценију и по. Изнећу је детаљно, колико то простор допушта, тачно и аргументовано, нашта ме савест обавезује. Деведесете године прошлог века учиниле су све сфере наших живота потпуно нерегуларним. Распад државе, ратови, вртоглавица девизног курса, економске санкције и бомбардовање пореметили су све системе, па и банкарски. Многи процеси су силом прилика били импровизовани, многи критеријуми изгубљени. Савесни посленици су били у проблемима, а црно тржиште је цветало. Било је неопходно да се ствари системски регулишу и утврде правила и критеријуми.

Понадали смо се да је први прави корак упозорење гувернера Народне банке од 29. децембра 2000, којим је пословним банкама наложено да до 30. јуна 2001. висину новчаног дела акцијског капитала доведу у склад са чланом 44 Закона о банкама. Такође, наложено је да се докази да је тај услов испуњен поднесу Сектору контроле НБЈ, најкасније до 15. јула. 2001.

Тадашњи пропис предвиђао је да висина новчаног дела акцијског капитала не може бити мања од 5.000.000 долара. Због свега оног кроз шта смо прошли деведесетих, скоро да сам сигуран да није било банке која је тај услов тада испуњавала. Стога је овај потез био разложан, водио је у правом смеру и коректно је дат рок од пола године да се ствари доведу у ред.

Како ни Контрол банка није испуњавала тај цензус, одмах смо предузели мере да га доведемо у ред, као и да средимо остале параметре које Закон предвиђа (члан 26 и 27 – пласмани према акционарима и повезаним лицима).

Гувернер је на ову обавезу подсетио пословне банке и писмом од 8. марта 2001, потврђујући да рокови 30. јуна и 15. јула остају исти.

Већ у јануару 2001, у Контрол банци су започете активности за испуњење датих нам обавеза. Анимирани су актуелни и потенцијални нови акционари, донете одлуке Управног одбора, покренуте све прописане радње код Комисије за хартије од вредности, расписан је проспект за упис и уплату акција.

Већ крајем марта, имали смо тачан план и распоред колико ће деоница ићи новим акционарима, а колико ће иницијални акционари повећати свој капитал. Решење о одобрењу емисије Комисија за хартије од вредности донела је 8. маја 2001. Дакле, поступљено је у потпуности сагласно инструкцији Народне банке.

Ипак, припреме које сте предузели у циљу испуњавања донете уредбе нису спречиле даљи, по вас и остале банке, неповољни ток догађаја.

Нажалост, све ово што је напред речено испало је узалудно. „Џаба смо кречили“, како се тада говорило. Наиме, и поред тога што је текао задати рок у којем смо ревносно радили на реализацији датих обавеза, почетком априла дошла је инспекција Народне банке и затекла Контрол банку у оном стању у којем су биле, како већ рекох, вероватно све банке – испод цензуса. Поставља се питање која је била сврха поменутог писма и шта су уопште значили дати рокови. Замка за наивне, не знам шта би друго. Јер, док је рок за поступање по гувернеровој наредби још текао, 15. јун 2001. банци је донета забрана рада од стране Народне банке СР Југославије. Поред игнорисања чињенице да тече задати рок, забраном рада је игнорисана и одредба да је Законом предвиђено уколико се инспекцијским путем констатују неправилности: „…Народна банка мора дати рок од месец до годину дана да се неправилности у раду отклоне. Тек ако се оне у задатом року не отклоне, приступа се казненим мерама…“ Наравно да те мере не значе иманентно ликвидацију.

И како је већ речено, 15. јуна 2001. у једном маху је ликвидирано седам банака. Чини ми се да су тих других шест прихватиле тај чин као дефинитивну чињеницу, јер се нису чуле неке реакције у јавности. Испоставља се да смо ми у Контрол банци тиме што смо се успротивили и покренули судски поступак против НБЈ само себи закомпликовали ствар.

Тај судски поступак показао је сву немоћ или пак непостојање правне државе као такве. Империја је узвратила ударац, екс менаџмент и акционаре медијски прогласила организованом криминалном групом против које су покренути кривични поступци. Срећом и они су окончани „одустајањем од гоњења“. Шта кажете какве смо зверке!

[/restrictedarea]

Наставиће се