RAZBIJANJE SRPSKE KASICE PRASICE

Strani monopol nad državom i narodom

Piše Filip Rodić

Bivši američki državni sekretar i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Henri Kisindžer, rekao je da onaj ko kontroliše finansije kontroliše državu, a ko kontroliše snabdevanje hranom kontroliše narod. Kako stvari stoje u Srbiji od 2000, stranci su prvo počeli da preuzimaju kontrolu nad državom, a odnedavno preuzimaju i kontrolu nad narodom

Odmah posle „demokratskih promena“ oktobra 2000, nove vlasti među svoje prioritete stavile su reforme i privatizacije. Najvažnija među reformama bila je reforma bankarskog sektora, za koji se, ne baš neosnovano, smatralo da u vreme Miloševićeve vladavine nije najbolje funkcionisao. Najlakše u prvom trenutku bilo je osnivanje stranih banaka, odnosno banaka sa većinskim stranim kapitalom u Srbiji. Prvo Sosijete ženeral, koja tokom decembra 2001. godine otvara četiri ekspoziture u Beogradu, a druga je Rajfajzen banka – „prva domaća banka osnovana sa 100 odsto stranog kapitala“. Usledio je pravi „juriš“ stranih banaka na srpsko tržište i danas ovakvih banaka, koje su ili otvorile sopstvena predstavništva i mreže, ili kupile domaće banke, ima više nego autohtono srpskih banaka – doslovce vrste u izumiranju.

Privatizacija banaka u Srbiji zvanično je počela 28. oktobra 2003. imenovanjem francuske investicione banke BNP Paribas za savetnika u tom procesu za Ju banku, Novosadsku i Kontinental banku. Kako je tada saopšteno iz Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka Srbije, potpisani ugovor sa bankom BNP Paribas predviđa pružanje savetodavnih usluga, što predstavlja početak procesa privatizacije banaka u državnom vlasništvu. To je, nažalost, za srpski bankarski sistem bio samo početak. Potom je privatizovano sve što se privatizovati moglo. Privatizacija banaka ubrzana je tokom 2005. godine, kada je država prodala svoje većinske pakete u Ju banci, Kontinental banci, Novosadskoj banci, Niškoj banci i Panonskoj banci. Prva privatizacija jedne državne banke obavljena je 26. januara, kada je grčka Alfa banka kupila 88,64 procenata deonica Ju banke za 152 miliona evra. Te prodaje donele su Srbiji nešto manje od milijardu evra. Tada se, međutim, strancima nisu prodavale samo državne banke nego i one u privatnom vlasništvu srpskih državljana. Tako je 14. februara 2005. jedna od najvećih italijanskih banaka u smislu aktive, Banka inteza, kupila 75 procenata deonica beogradske Delta banke po kupoprodajnoj ceni od 278 miliona evra. Nešto kasnije (2006.) Banka inteza kupila je i Panonsku banku. U 2005. prodate su i Novosadska banka, Kontinental banka i Nacionalna štedionica. U 2006. prodata je i Niška banka, a Nacionalna banka Grčke (NBG) kupila je 12. septembra 2006. 99,44 procenta Vojvođanske banke za 385 miliona evra. Vojvođanska banka bila je u tom trenutku druga najveća banka u Srbiji sa oko 700.000 klijenata, a tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić slavodobitno je izjavio da je vlada „uspešno završila privatizaciju srpskih banaka“. Ova rasprodaja srpskog bankarskog sektora i prepuštanje finansija strancima, nažalost, daleko od toga da je okončano tada. To traje i danas, kada država, zbog obaveza preuzetih u odnosu na Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD) mora da proda i nesporno uspešnu i jaku – Komercijalnu banku. U ovom trenutku Komercijalna banka je jedina srpska banka u kojoj država ima većinski paket deonica.

U decembru 2009. godine, predstavnici EBRD, koja, inače, ima vlasnički udeo od 25 odsto u Komercijalnoj banci, potpisali su sa srpskim vlastima ugovor o dokapitalizaciji ove banke sa 120 miliona evra. Na ovaj, kako je procenio autor knjige „Pustošenje Srbije“, Ivan Ninić, „štetočinski ugovor“, potpis je u ime vlade Srbije stavila ministarka finansija Dijana Dragutinović. Njime se perfidno predviđa da Srbija može da zadrži svoj vlasnički udeo od 42,6 odsto u Komercijalnoj banci, ali uz uslov da u naredne tri godine takođe obezbedi novac za dokapitalizaciju, i to u istom procentu u odnosu na vlasnički udeo. Međutim, kako je nalog MMF-a da Srbija rasproda svoje vlasničke udele u bankama, a sem toga država neće biti u stanju da obezbedi realne izvore finansiranja za dokapitalizaciju Komercijalne banke, jasno je da definitivno ostajemo i bez nje. Ovo je u septembru tekuće godine potvrdio i predsednik Izvršnog odbora Komercijalne banke Ivica Smolić, koji je rekao da je „dogovor svih akcionara da se ta banka privatizuje do 2017. ili 2018. godine“, iako ona posluje više nego dobro. Po njegovim rečima, ukupna devizna štednja u Komercijalnoj banci premašila 1,5 milijardi evra, a od početka 2014. porast štednje veći je nego kod svih banaka u Srbiji zajedno. Za godinu dana učešće te banke u ukupnoj štednji u Srbiji, koja iznosi oko 8,2 milijarde evra, povećano je sa 17,05 na 18,65 odsto, čime je učvrstila lidersku poziciju po ovom kriterijumu.

 

[restrictedarea]

 

Privatizacija na zahtev međunarodnog faktora Zagovornici privatizacije srpskog bankarskog sektora i rasprodaje srpskih banaka strancima, u prvom redu bivši ministar finansija Mlađan Dinkić, tvrdili su sve vreme da je ovaj trend dobar, jer će se na taj način privući klijenti stranih banaka i ohrabriti se da posluju sa srpskim kompanijama, te će doći do povećanja trgovinske razmene sa zemljama iz kojih te banke potiču. Zvuči lepo, skoro kao onih hiljadu evra od akcija, a možda čak i lepše. Trend prodaje domaćih banaka strancima nastavljen je i kasnije. Tako je 2010. Grupa Nova KBM iz Maribora kupila Kredi banku Kragujevac. Zanimljiv je i slučaj Čačanske banke, u kojoj trenutno Srbija ima 28,48 odsto akcija, Evropska banka za obnovu i razvoj 24,99 odsto, a Međunarodna finansijska korporacija 19,99 odsto. U novembru prošle godine odlučeno je da i ova banka, koja je već dobrim delom u rukama stranaca, bude prodata i da se procedura okonča do kraja 2014. Od preostalih banaka u državnom vlasništvu tu su Agrobanka i Privredna banka Beograd, obe u stečaju, i Komercijalna banka, koja radi besprekorno, ali čiju privatizaciju zahteva „međunarodni faktor“.

Stručnjaci, međutim, čak i poklonici neoliberalnog kapitalizma i protivnici bilo kakve uloge države u privredi među njima, ne oslikavaju situaciju tako crno-belom i ukazuju da preterana uloga stranih banaka u jednoj državi može biti i ozbiljno problematična. Pitanje vlasničke strukture u bankarskom sektoru smatra se jednim od najviše diskutovanih problema u ovom segmentu ekonomske teorije, ekonomske politike, pa i same politike. Trend smanjenja državnog vlasništva u bankama proteklih godina i decenija (od rušenja Berlinskog zida) posebno je jasno uočljiv u državama u razvoju ili tranziciji. Ekonomisti smatraju da ovaj trend nastaje kao posledica otvaranja nacionalnog bankarskog tržišta za domaći i strani privatni kapital, zatim gašenja gubicima opterećenih banaka u državnom vlasništvu, ali i sprovođenja politike privatizacije, naveli su profesori Srđan Marinković i Isidora Ljumović u naučnom radu Efekti vlasničke transformacije bankarskog sektora Srbije.

Nemački naspram američkog koncepta Sada dolazimo do prve kontradiktornosti u teoriji da niko ne može bolje upravljati preduzećem ili bankom od privatnog vlasnika i da sve ono što nije privatno osuđeno je na propast. Naime, karakteristično visoko učešće banaka u državnom vlasništvu pokazuju neke razvijene države, na primer Nemačka. Prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u ovoj zemlji su 34 banke u državnom vlasništvu i raspolažu sa čak 40 odsto ukupne bankarske efektive, što je u 2010. godini iznosilo više od 880 milijardi evra. U ovom trenutku, važno je istaći da je Nemačka jedna od retkih evropskih, ali i svetskih država koje je kriza bankarskog sektora, i uopšte finansijska kriza od 2008. zaobišla. Sa druge strane, postoje razvijene zemlje koje se u celini oslanjaju na privatno vlasništvo u bankama, a među njima prednjače SAD i Španija. Treba li podsetiti da ove dve zemlje spadaju upravo u one koje je kriza najviše pogodila i da su američke privatne banke spasene upravo državnim uplivom kapitala, odnosno novcem američkih poreskih obveznika, dok je Španija i dalje u neviđenoj krizi. Da li je ovo valjan argument za tvrdnju da niko ne može toliko dobro rukovoditi bankama koliko privatni vlasnik?

Za razliku od „starih“ članica EU, poput Nemačke, danas se vidi da države koje su se naknadno priključile ovom bloku u svojim bankarskim sistemima imaju udeo stranog vlasništva u bankama koji značajno prevazilazi i polovinu ukupnog bankarskog sektora. U ovo, naravno, ne spadaju banke sa značajnim stranim kapitalom, odnosno akcionarima.

Neki ekonomisti ukazuju da se „povlačenjem države iz bankarskog sektora smanjuje prostor za političke intervencije, a otvara prostor za afirmaciju odgovornog i kompetentnog upravljanja, i jačanje konkurencije“. Iza ove mudrosti stoje ekonomisti Meri Širli i Patrik Volš, oboje službenici Svetske banke. Bez želje da njihov stav diskreditujemo zbog same činjenice gde i za koga rade, vratićemo se samo malo unazad i analizirati situaciju u Nemačkoj i SAD, gde je nedvosmisleno dokazano da ova teorija ne stoji. Ako ni zbog čega drugog, kriza nam je pokazala da privatno vlasništvo u nekoj banci nikako ne garantuje „afirmaciju odgovornog i kompetentnog upravljanja“, jer inače tim bankama ne bi bile potrebne milijarde dolara američkih građana.

Da li je bolje banke privatizovati prodajući ih stranim ili domaćim kupcima, na primeru Srbije nije moguće analizirati, jer su apsolutno sve privatizovane banke prodate strancima, odnosno nerezidentima.

Sada dolazimo do činjenice da je finansijski sistem u Srbiji u potpunosti okrenut bankama, koje imaju dominantnu ulogu na finansijskom tržištu. One alociraju najveći deo finansijskih tokova i drže u posedu gotovo devet desetina ukupne aktive finansijskog sektora. Ne samo da ovo dovodi do toga da su vlasničke promene u bankarskom sektoru u najvećoj meri istovremeno i vlasničke promene u čitavom sektoru finansijskih posrednika nego da te vlasničke promene direktno utiču na čitavu privredu i da de facto imaju apsolutnu kontrolu nad onim što se u Srbiji radi ili ne radi. Ovo posebno važi u situacijama kada inače dominantan bankarski sektor direktnom vlasničkom kontrolom prodire i u ostale sektore finansijskog posredovanja. Drugim rečima, privatizacijom banaka Srbija se dovela u situaciju da čitava njena privreda zavisi od volje privatnika, a pošto su banke prodate strancima, ta sudbina je, što je još gore, u rukama stranih privatnika. Da stvari budu i još gore, strani privrednici, koliko god deklarativno bili nezavisni od države, oni su tesno i direktno povezani sa svojim političkim elitama i neće se libiti da izvršavaju njihove naloge. Ovo je posebno očigledno u slučaju „privatnih“ američkih banaka, koje spasava država, ili u slučaju banke BNP Paribas, koja je bila toliko nezavisna da je zbog svog poslovanja u SAD osuđena da plati kaznu od više milijardi dolara. Da li će posle toga BNP Paribas i ostale međunarodne banke biti baš nezavisne u svom poslovanju?

Privatizacija mimo zakona U vezi sa privatizacijom srpskog bankarskog sektora zabrinjavajuća je i činjenica da se privatizacija banaka, za razliku od ostalih sektora privrede, nije odvijala prema tada važećem zakonskom okviru, nego prema posebnoj Uredbi o načinu i postupku prodaje akcija banaka u vlasništvu Republike Srbije. Na osnovu ove Uredbe, privatizovane su banke kod kojih je akcijski kapital u državnom vlasništvu prelazio jednu četvrtinu ukupnog akcijskog kapitala.

I dok sada već bivši ministar Mlađan Dinkić i mnogi drugi ekonomisti tvrde da je privatizacija banaka spasonosna, posebno ako se prodaju strancima, neki drugi ekonomisti imaju sasvim suprotno mišljenje. I to iz vrlo jednostavnih razloga. Prvo, oni navode da je ponuda kredita stranih banaka manje stabilna nego kod domaćih banaka, verovatno zbog toga što strane banke reaguju više prociklično, ili zato što su njihove odluke, u pogledu poslovanja, pod uticajem ekonomskih kretanja ne samo u zemlji u tranziciji nego i u matičnoj zemlji. Naime, kada postoji velika tražnja i privreda određene zemlje je u usponu, ovakve banke povećavaju ponudu kredita, ali kada privreda beleži smanjenje aktivnosti, onda nestaju i krediti. Sa druge strane, domaće ili državne banke mogu odobravati kredite, nezavisno od cikličnih kretanja privrede, što podrazumeva da ne smanjuju ponudu kredita u privremenim pogoršanim ekonomskim uslovima poslovanja privrede. Ovakva politika kreditiranja manje je osetljiva na ciklična kretanja privrede zemlje u tranziciji i može se zbog toga smatrati relativno stabilnom.

Monopolsko jačanje konkurencije Negativna strana prisustva stranih banaka u zemljama u tranziciji jeste i njihov uticaj na povećanje stepena koncentracije ukupne aktive bankarskog sistema u malom broju banaka, što je moguće samo u onima koje imaju preveliko učešće stranih banaka u ukupnoj aktivi. Iz svega što smo do sada videli, ne može se poreći da se Srbija nalazi upravo u ovakvoj situaciji. A zašto je ovo loše? Vrlo jednostavno. U zemljama u tranziciji male i srednje kompanije imaju glavnu ulogu s obzirom da učestvuju sa skoro 90 odsto u ukupnom broju kompanija i zapošljavaju više od 50 odsto ukupnog broja zaposlenih. Ove kompanije su, takođe, značajan izvor inovacija. Mogućnost dobijanja kredita za ovu vrstu kompanija od presudnog je značaja za opstanak, a glavni izvor kredita za njih su komercijalne banke. Imajući u vidu da strane banke uglavnom kreditiraju velike kompanije, krediti dati malim i srednjim kompanijama u zemljama u tranziciji ne predstavljaju značajan deo njihove ukupne aktivnosti, navodi Dušan Mešić iz Narodne banke Srbije u studiji Ulazak stranih banaka u zemlje u tranziciji.

Nemogućnost kontrole Dominacija, pa i samo prisustvo stranih banaka na određenom finansijskom prostoru postavlja ozbiljna pitanja i u domenu nadzora rada ovih institucija. Kao prvo, povećano prisustvo stranih banaka zahteva razvoj efikasne međudržavne prudencione kontrole. Konsolidovana supervizija je ključni elemenat efikasne kontrole banaka koje posluju u više zemalja. Ovo uključuje mogućnost izveštavanja o bankarskim i nebankarskim poslovima kako u domaćim, tako i u inostranim organizacionim delovima. Saradnja između država u cilju jačanja supervizije finansijskih konglomerata takođe je važna, zato što finansijske grupe mogu prouzrokovati značajne međunarodne probleme. E sada, da li možete da zamislite da Srbija, ovakva kakva jeste, ucenjena i ponižena sa svih strana, može da obezbedi sigurnost i na ovom polju? Da se interes ove države u sukobu sa interesima stranih banaka koje dolaze iz jakih država poštuje?

Jedan od prvih problema sa kojim se suočavaju nadzorne institucije gde posluje filijala inostrane banke jeste politika davanja dozvole za rad. U ovim zemljama, politika davanja dozvole stranim bankama može biti predmet političkih pritisaka. Političko uplitanje u proces davanja dozvole za rad stranoj banci u zemljama u tranziciji može biti deo šireg međudržavnog sporazuma, umesto da je on zasnovan isključivo na prudencionim kriterijumima. Procedure bi trebalo da budu uspostavljene tako da štite zemlje u tranziciji od političkog uticaja i uplitanja pri davanju dozvola stranim bankama. Kao što smo videli gore, pristalice privatizacije banaka i dovođenja stranih banaka na tržište Srbije upravo kao jednu od najvećih prednosti navode otklanjanje političkih pritisaka i uplitanja.

Drugi problem sa kojim se suočavaju zemlje u tranziciji u pogledu nadzora filijala inostranih banaka jeste pitanje kako da se vrši nadzor lokalne filijale velike međunarodne banke. Ovo zahteva od njih poznavanje finansijske pozicije ne samo lokalne filijale već i matične banke. Ovo je, nažalost, u slučaju Srbije, praktično nezamislivo.

Kao argument za privatizaciju i upliv stranih banaka navodi se i poboljšana konkurentnost na tržištu. Šta se sa ovim dešava u zbilji? U Srbiji je 2001. godine bilo 86 banaka, u novembru 2005. ih je bilo 40, a danas ih je, prema spisku Narodne banke Srbije 29. Toliko o povećanoj konkurentnosti.

Na kraju, najvažnija razlika između stranih i domaćih banaka, posebno onih u vlasništvu države, jeste u tome što su one prvenstveno zainteresovane za ostvarenje dobiti, sa nedovoljnom spremnošću da svoje poslovanje sagledavaju i iz ugla razvoja celokupne ekonomije.

Ko nam i šta prodaje

Slična stvar kao sa bankama dogodila nam se i u domenu distribucije hrane – u poslednjih nekoliko godina dovedeni smo u situaciju da najveći trgovinski lanci u Srbiji pripadaju strancima i da isključivo od njihove volje zavisi šta će se naći u rafovima prodavnica širom Srbije.

Od većih trgovinskih maloprodajnih lanaca u Srbiji trenutno su prisutni „Delez“, „Agrokor“, DIS, „Veropulos“, „Gomeks“ i „Univereksport“. Od ovde pobrojanih, domaći lanci su samo DIS, „Gomeks“ i „Univereksport“, a i ta tri lanca zauzimaju samo minorni deo srpskog tržišta. Naime, pošto je hrvatski „Agrokor“ kupio 53,12 odsto akcija slovenačkog „Merkatora“, pod kontrolom ove grupe našle su se prodavnice lanaca „Merkator“, „Roda“ i „Idea“. Belgijski „Delez“, koji poseduje lance „Maksi“ i „Tempo“, i hrvatski „Agrokor“, dakle, sada pokrivaju čak 73 odsto tržišta u Srbiji. Da bi se stekao bolji uvid u to koliko su ova dva trgovinska diva zaista jaka, pogledaćemo koliko prodavnica oni poseduju na teritoriji Srbije. „Delez“ sada poseduje ukupno 369 objekata u Srbiji, a „Agrokor“ ima više od 300 prodavnica. Sa druge strane, od domaćih lanaca, novosadski „Univereksport“ ima 40 maloprodajnih radnji, „Gomeks“ 120 i DIS 16 velikih prodajnih objekata. Manji strani igrač u Srbiji je „Veropulos“, koji ima šest prodavnica u Beogradu.

Dakle, dva najveća igrača na srpskom tržištu, sa pokrivenošću od 73 odsto trgovine, ostvariće zajedno gotovo sedam milijardi evra godišnjeg prihoda. Pored toga, oni će odlučivati i o tome šta će da se prodaje u njihovim prodavnicama, i tu će, naravno, favorizovati svoje „tradicionalne“ dobavljače, a ne brojne srpske, koji teško da mogu da izdrže zahteve velikih lanaca. Predstavnici organizacija za zaštitu potrošača tvrde da će domaći proizvođači sve teže nalaziti mesto u maloprodajnim objektima u vlasništvu „Agrokora“. Na rafovima hrvatskih trgovinskih lanaca u Srbiji nalazi se samo 30 odsto srpskih, a 70 odsto proizvoda iz Hrvatske, ističu udruženja domaćih potrošača. Oni naglašavaju da srpski proizvođači imaju velike probleme u plasiranju robe u ovim marketima.

Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS) Goran Papović rekao je za srpske medije da se „Agrokor“ nije proslavio po uslovima koje nudi domaćim kompanijama i precizirao da se od dobavljača prvo traži 3.000 evra samo da bi se ušlo na listu, zatim se plaća mesto na rafu i na kraju, ova firma znatno kasni u plaćanju isporučene robe. Stvari u praksi stoje ovako, a kad su ulazili na srpsko tržište, i „Agrokor“ i „Merkator“ su se obavezali da će imati barem 51 odsto srpske robe. Predstavlja li ovo kršenje ugovora i, eventualno, razlog za izricanje nekih sankcija? Vidi li u svemu ovome država razlog da zaštiti svoje proizvođače i trgovce, pa samim tim i narod, kojem se neće iz inostranstva diktirati koju robu da kupuje i po kojoj ceni?

[/restrictedarea]