RAĐANJE GLOBALNOG PUTINIZMA

PATRIK BJUKENEN

Ako je Amerika stvarno bolja nego što je ikad bila, zašto i Istok i Zapad beži od onog što im SAD nude?

„Abe učvršćuje vlast na japanskim izborima“, bio je naslov u Fajnenšl Tajmsu, koji je preneo vest o pobedi Šinza Abea na izborima u nedelju. Abe je najnacionalističkiji premijer posleratnog Japana. Prkosi nuklearnoj moći i jača vojsku kako bi ravnao račune sa Kinom i Korejom oko teritorijalnih sporova. Abe je samo jedan je od šefova zemalja u razvoju koji se smatra nacionalističkom figurom.

Si Đinping je drugi primer. Uzimajući pod svoje sva ostrva u Južnom i Istočnom kineskom moru, on takođe seli Han Kineze na Tibet i ujgurske teritorije kako bi suzbio starosedeoce, zatim čisti stare kadrove od korupcije. Tako jakog vođu kao što je Si Kina nije videla decenijama.

On već sad vodi najjaču privredu na svetu i uspostavlja sopstvenu Monroovu doktrinu. Honkonški protesti za demokratiju tolerisali su se samo dok se Siju nisu smučili. Onda su zbrisani sa ulica.

Nazovimo to putinizmom, koji se izgleda širi, čineći da Novi svetski poredak Buša Prvog, krstaški ratovi njegovog sina i „globalna hegemonija“ neokonzervativaca postaju prošlost.

MODI, ERDOGAN, AL SISI, ORBAN…

Narendra Modi, lider nacionalističke Hindu partije, kome je više od decenije bio zabranjen ulazak u SAD zbog saučesništva ili favorizovanja masakra nad muslimanima, danas je premijer Indije. „Članovi desničarske partije zauzimaju ključna mesta u vladi i institucijama“, piše Fajnenšel Tajms. „Nacionalisti se protive ‘zapadnjačkim’ običajima, poput nošenja bikinija na plažama, stavljanja rođendanskih sveća na torte i uvođenja engleskog u škole samo kako bi se napakostilo liberalima“.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je još jedan takav lider. Nekada posmatran kao svetao primer koji je mešao svoju islamsku veru i sekularnu državu, težeći prijateljstvu sa komšijama, sada pomaže Islamsku državu u Siriji, objavljuje rat Izraelu, obnavlja rat sa Kurdima, čak beži od NATO saveznika Putinu i Rusiji. Turska još od Ataturka nije imala ovakvog nacionalističkog lidera.

Demonstranti za demokratiju u Hongkongu su bili usmeravani, baš kao i njihove kolege na trgu Tahrir u Egiptu, jednoj od četiri zemlje u kojima se dogodilo Arapsko proleće. Zbacivanjem Hosnija Mubaraka Muslimansko bratstvo je došlo na vlast slobodnim izborima, ali je onda i njih svrgnula egipatska vojska.

General Abdul Fatah al-Sisi je sada predsednik i vlada autokratski, isto kao i njegov prethodnik Mubarak i Naser pre njega. Hiljade članova Muslimanskog bratstva su u zatvoru, stotine njih treba da se suoče sa smrtnom kaznom. Ipak, uprkos usponu Sisija i njegovoj represiji, američka pomoć Egiptu nastavlja da dolazi.

Šta svi ovi lideri imaju zajedničko?

Svi su jaki ljudi. Svi su nacionalisti. Skoro svi teže socijalnom konzervativizmu, od kojeg zapadne demokratije beže. Skoro niko od njih ne zagovara demokratske vrednosti onako kako ih mi zagovaramo. I skoro niko ne prihvata Ameriku u statusu „nezamenjive nacije“ i jedine supersile.

NOVI EVROPSKI PARTNERI RUSIJE

Farid Zakarija kao ključne elemente putinizma navodi „nacionalizam, religiju, socijalni konzervativizam, državni kapitalizam i kontrolu nad medijima. Svi oni su, manje ili više, imuni ili neprijateljski nastrojeni prema zapadnim vrednostima kao što su ljudska prava, tolerancija, kosmopolitizam i multikulturalizam“.

Ipak, ne voli svaki Amerikanac našu popularnu kulturu. Ne veruje svaki Amerikanac da svoju demokratsku ideologiju treba da namećemo drugim narodima. Niti veruje da su Holivud i veliki mediji iznad svega. Patriotizam, religija i socijalni konzervativizam su ono što oblikuje misli većine Amerikanaca danas.

Kako AP prenosi, putinizam se može pronaći i u Istočnoj i Centralnoj Evropi. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da Rusiju vidi kao model za svoju „neliberalnu zemlju“. Marin le Pen iz Nacionalnog fronta Francuske vidi novu degolističku Evropu, koja će se prostirati „od Atlantika do Urala“, gde bi se Francuska izdvajala kao superdržava.

„Od 24 desničarskih i populističkih stranaka u Evropskom parlamentu koje su zauzela mesta posle majskih izbora, 15 njih je „za Rusiju“. Ove desničarske partije u usponu su „partneri“ Rusije zbog zajedničkih pogleda na „tradicionalne porodične vrednosti, nepoverenje u SAD, veru autoritarno vođstvo, kao i podršku vladavini prava.“

Budući da je finansijski kolaps Orbana naterao da okrene leđa Zapadu, on na liberalne vrednosti gleda kao na oličenje „seksa, kriminala i korupcije“, tvrdi Zakarija, a na Zapadnu Evropu kao na „ilegalce koji žive na grbači socijalnog sistema.“

Ako je Amerika stvarno bolja nego što je to ikad bila, zašto i Istok i Zapad beži od onoga što im SAD nude?

Autor je bivši predsednički kandidat u SAD i savetnik Ronalda Regana

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Blog Patrika Bjukenena

http://standard.rs/svet/30721-rađanje-globalnog-putinizma