Perom kao skalpelom: zasecanje u centar obolelosti

Piše Rajko Petrov Nogo

Najšire uzev, autor knjige „Ima li ovde Srba” piše – fenomenologiju svakodnevice. Svakog petka u sedmici, on mora biti javno pametan, duhovit, nadahnut, kritički izoštren, direktan, hrabar, ironičan kad i moralno osetljiv; čovek vanredne kondicije i načitanosti. On je već punih sedam godina hroničar našeg rasula, našeg pada u ropstvo, pod okupaciju i samookupaciju

O „Pečatu“, o Vučeliću

 

Kada je pre sedam godina Milorad Vučelić pokrenuo „Pečat“, niko, pa ni on, nije mogao znati u šta će taj list izrasti. Nakon 350 brojeva, i ovlašnim pogledom unazad, lako se uveriti da su „pečatovci“, i urednici i saradnici, na vreme „uvideli šta se dešava“. A to znači da su prepoznali meštre beščašća – i strane nalogodavce i domaće operativce – koji u udruženom zločinačkom poduhvatu kane da obezglave jedan mali ali slobodarski narod i da mu rasture kuću. A kada su ih prepoznali, smeli su se i umeli opirati. I onim žutim i ovim šarenim, kojima je, jamačno, isti gazda. Danas već pečatovci imaju široku akustiku, iako ih dobrano potapa mediokratska tišina. Neka se oni koji su naumili da nam promene DNK ne zavaravaju: ovi glasovi, i još poneki, slični, sve se jasnije i sve oštrije razaznaju. To je uvek tako kada su govornicama megafoni na ramenima predaka. Koji govore sa ramena najboljih predaka, ti nisu „bezbudućni“, jer se u borbi protiv zla rađaju kao ljudi. Nije li u zatvorsku porciju, i u našu svest, pre stotinu godina, onaj čije je prezime i ime sastavljeno od jednog načela i jednog arhangela, sa Njegoševih ramena, ali i iz Starog i Novog zaveta, daljinski ugravirao ovu pamtljivu lozinku: „Ko hoće da živi, nek mre – ko hoće da mre, nek živi!“ Jer uvek ima većih vrednosti od života.

 

Ko je Milorad Vučelić

Šezdesetosmaš, čizmaš, novinar, urednik, partijski radnik, šef najjače stranke u parlamentu, autor slobodarskih tekstova u zlatnom periodu „Književnih novina“, direktor televizije, direktor pozorišta, gubitnik u svojoj i neuspešni osnivač nove stranke, najzad, i na sreću, osnivač i glavni urednik „Pečata“, pisac ubojitih uvodnika. To su samo neka lica ove mnogolike, da ne kažem protejske ličnosti. Jogi i komesar istovremeno. Malo više komesar nego jogi, zacelo.

Šta piše M. V.

Najšire uzev – fenomenologiju svakodnevice. Svakog petka u sedmici, on mora biti javno pametan, duhovit, nadahnut, kritički izoštren, direktan, hrabar, ironičan kad i moralno osetljiv; čovek vanredne kondicije i načitanosti. On je već punih sedam godina hroničar našeg rasula, našeg pada u ropstvo, pod okupaciju i samookupaciju. On je onaj koji perom kao skalpelom zaseca u centar te obolelosti, sve u nadi da će posrnule postideti. On je u starinskom smislu moralist, čovek misije, iako ga iskustvo uči da je sumnja „carstvo uma“. Svaki je njegov tekst izložen riziku da ga već sledeći dan demantuje. Ili možda i nije: ako između raznih mogućnosti izabereš najgoru, možeš biti siguran da će se najgora i dogoditi – u Srbiji, brale. Da se u zrelim godinama ovaj jakobinac iz šezdeset osme upusti u ovakvo preduzeće kakvo je osnivanje i izdavanje nedeljnika i da, uz mnoge opstrukcije, sa svojim dobro izabranim saradnicima napravi tiražno i uticajno glasilo, to je ravno podvigu. Ovim podvigom se levičar iz mladosti skrasio u razboritom konzervativcu u zrelosti. I time osmislio svoju zrelost. Da će borbeni levičar u mladosti postati konzervativni branilac nacionalnih i kulturnih, a to znači i državnih vrednosti, stvar je odrastanja i zrenja, i to se moglo očekivati. Ali da će nas – kao baštinike Kosovskog zaveta – epskim desetercima, Njegošem ili Andrićem i bodriti i koriti, to ni on nije očekivao. A kori nas. Kako? Jednostavno: evo šta smo bili nekada, a gledaj kakvi smo sada. Vučelić u ovoj voluminoznoj knjizi od 1.140 strana svagda gađa u glavu, a ako ne pomaže, knjiga je dovoljno teška da može i po glavi.

 

[restrictedarea]

Kako piše M. V.

Najbolje je, kako se to inače kaže, da nasumično otvorim ovu knjižurinu i da pročitam kraći odlomak: „Razvalili smo srpsku državu, podržavali severnu srpsku pokrajinu, izručili Haškom tribunalu sve živo, priznali smo svo ono što nismo učinili, uništili proizvodnju i privredu, dotukli industriju, rušiteljski načeli Crkvu, propederčili smo se, svi smo spremni da odemo na gej paradu, počeli smo ponovo da se turčimo, pristajemo na sve što ajatolahu Zukorliću padne na pamet da izgovori ili učini, pristaćemo sutra i da se na teritoriji Sandžaka uvede vladavina šerijatskog prava, turske zastave ne razlikujemo od naših, daćemo teritoriju Preševske doline da bi umilostivili Šiptare da nas više ne mlate gde stignu, priznali smo da je uranijum kojim su nas bombardovali lekovit i zdrav…

Plan je da se Srbija upropasti i rasparča, i da se onda taj oglodani ogrizak uvali Evropi na brigu i oporavak… Ophrvana problemima koje danas ima, EU na današnju Srbiju gleda kao na nešto potpuno nepotrebno i beznačajno. Toliko beznačajno da se slobodno može prepustiti Turcima, Šiptarima, Mađarima, Vlasima, Bošnjacima. Dok je srpska država bila nalik rumenoj jabuci, moglo se o njoj govoriti kao o potencijalnoj ‚jabuci razdora‘ ili ‚jabuci iskušenja‘ na Balkanu i u Evropi. Kao ogrizak, ona nije nikome i ni za šta bilo kakvo iskušenje.“

A zna se šta se sa ogriskom radi.

Može li direktnije? Neko suptilan mogao bi da kaže da bi bilo bolje, ako već mora, da puca u noge. A Vučelić bi odgovorio da je sigurnije u glavu. Kada se ovaj fajter dočepa kakve političke bedastoće, on tera taj besmisao u beskraj, do apsurda. U svojoj persiflaži najčešće se koristi kakvom deseteračkom narodnom epskom, ili Njegoševom sentencom, kakvom Andrićevom mudrošću ili Šekspirovim stihom, svagda birajući iz tradicije ono što je većini koja srpskim jezikom govori dobro poznato. To rimovanje bede sadašnjosti sa uzvišenom prošlošću, to je Vučelićev omiljeni način suočavanja liliputanskih potomaka sa guliverovskim precima. Neko će reći da u tome preteruje. Ali šta je književnost nego veliko preterivanje, i to u svim pravcima, i kao utopija i kao distopija. Pamflet pogotovo. Pamflet je onaj književni žanr gde se ne relativizuje, ne nijansira, ne traži odmerenost, već hiperbola. U preterivanju se bolje, jer izoštrenije, čita opšta istorija beščašća i jasnije vide hulje. Vučelić ne cizelira, ne cinculira, on robusno udara; bije, bogme. Njegov stil je katkada rogobatan. Njemu nije do stila. Njemu je do učinka.

Do kakvog učinka? Da moćnom našom vertikalom, istorijom i kulturom, sameri savremenu izdaju, da je jasno kao izdaju imenuje. Da podseti na milionske žrtve koje su ugrađene u ono što ovi danas izdaju. Da je srpski narod slobodarski narod i da mu bez slobode i sopstvene države života nema. Da, najzad, savremenost osmotri sa srpskog stanovišta i razvidi šta nam je činiti kad i ako budemo videli leđa ovim koordinatorima haosa. Ako pak do otvorene okupacije dođe, i tu u prošlosti imamo uputstva šta Srbin pod okupacijom da radi: od pasivne rezistencije do delatne akcije kad za nju dođe vreme. Do prevrata na kojem valja poraditi. Za borbu za slobodu nisu spremni samo hrabri već i osvešćeni. Osvestiti osiroteli, raspamećeni i poniženi narod, probuditi Srbiju koju ubijaju i koja umire, a kojoj ne bi bilo prvi put da se digne iz pepela.

„Protiv tišine, protiv kukavičluka, protiv zaborava“, piše u pogovoru Želidrag Nikčević, i dodaje da Vučelić uvek govori iz neposredne blizine, srpski, Srbima. Ima li ovde Srba? Hoće li ih biti? Ili će se obistiniti oni inverzni deseterci: „Drumovi će poželjet Srbalja,/ A Srbalja nigdje biti neće.“

Da se to ne bi dogodilo, govorite što češće sa ramena predaka, jer ćete tako imati moćniju akustiku. Govorite – da i ja malo preteram – kao Vučelić, kao pečatovci.

Izgovoreno u Kulturnom centru Novog Sada
15. decembra 2014.

 

 

[/restrictedarea]

  zaйm onlaйn zaйm bezrabotnыmzaйm u častnogo licazaйm na kartu na dlitelьnый srok