Obnavlja li se u Hrvatskoj antifašizam Stipe Šuvara

Piše Ratko Dmitrović

Da li se nešto menja i šta se menja u percepciji dela, delova ili delića hrvatske intelektualne javnosti prema hrvatskoj novijoj istoriji i srpsko-hrvatskim odnosima u njoj

Poslednjih meseci u Hrvatskoj je nekoliko pojedinaca, iz kruga mlađe hrvatske inteligencije, javno izašlo sa stavovima koji su pre samo desetak godina u toj državi bili nezamislivi i opasni po život, a njihova suština počiva na izvornom antifašizmu i, što je posebno važno, istini.

DNEVNOPOLITIČKA NEOPHODNOST Kako vreme odmiče, a odmiče brzo, odnosi Srbije i Hrvatske ulaze u kolotečinu koja vodi ka davno zacrtanom cilju: nestanku Srba iz Hrvatske. I godina iza nas, 2014, donela je nove dokaze za iznetu tvrdnju. Tih dokaza je najviše u sferi javne politike Hrvatske gde Srbe više i ne spominju, osim kad neko proceni da je rezervna guma s antisrpskim nabojem malo popustila. E, onda se to dopumpa, uglanca stara, poznata retorika, ali sada sa žaokama okrenutim samo prema Srbiji. Srbi u samoj Hrvatskoj nikoga više ne interesuju. Čak ni kao ostatak ostataka „remetilačkog faktora“.

Za ovu tvrdnju nema boljeg primera od slučaja Šešelj – Milanović. Predsednik vlade Hrvatske Zoran Milanović odbio je, znate već, da prisustvuje nedavno održanom Samitu šefova država i vlada Centralne i Jugoistočne Evrope, s premijerom Kine kao gostom, zato što se, kazao je Milanović, Vučić i Nikolić nisu ogradili od izjava Vojislava Šešelja datih po povratku u Srbiju. Naivno, budalasto, smešno… bili su komentari trezvenih ljudi, čak i u Hrvatskoj. Da li je tako?
Događaj je za nama, ne vredi trošiti reči i prostor, ali zbog gorespomenutih odnosa, nekih konstanti na koje Srbi stalno i uporno zaboravljaju, mora se reći sledeće: Milanović, ubeđen sam, nije sam od sebe doneo odluku o nedolasku u Beograd, on je operisan od šovinizma, to smo davno registrovali, ali dani koje živimo uvod su u izbore za predsednika Hrvatske na kojima se Ivo Josipović, Milanovićev čovek, kandidat SDP-a, bori za drugi mandat. Neko je iz Josipovićevog štaba zaključio da bi bilo korisno malčice zaigrati i na nacionalističku kartu – ta je uvek na vrhu srpsko-hrvatskog špila – i tako smo dobili odluku da Milanović ne ide u Beograd. Onaj ko je nagovorio Milanovića na ovakav potez pripada drugoj školi mišljenja hrvatske politike. Taj neko možda i jeste član SDP-a, ali nije na liniji hrvatske levice, koju samozvano predvodi Milanović, a svakako ne one koju je za života i do poslednjeg dana života predstavljao Stipe Šuvar, a danas nastavljaju neki mladi hrvatski intelektualci, o kojima ćemo kasnije u ovom tekstu napisati reč više.

Inicijativa novog uzburkavanja odnosa između Srbije i Hrvatske došla je iz kuhinje istih onih koji su srpsko pitanje u Hrvatskoj još od kraja osamdesetih eksploatisali u meri dovoljnoj da se izazove sukob sa JNA, koji su ga sve ove godine izvlačili na sto kad god im je trebalo i koji su baš ovih dana, znajući da će neko od njihovih u taboru SDP-a (a takvih je priličan broj) inerciju preneti u Milanovićeve uši, debelo je obrazložiti kao trenutnu, dnevnopolitičku neophodnost i dovesti Milanovića da se oglasi i otkaže odlazak u Beograd. Inače, Milanović je poznat kao čovek brzoplet u odlučivanju.

 

[restrictedarea]

 

BRANA JE POČELA DA PUCA Površnim posmatranjem dolazi se do zaključka da je hrvatski premijer nedolaskom u Beograd najviše štete naneo sopstvenoj vladi, da ne kažem Hrvatskoj. Nije tako. Hrvatska na spomenutom samitu ionako ne bi dobila bogzna šta, s obzirom da je ranije dogovorena brza pruga Beograd – Budimpešta, u izvedbi Kineza, izbacila Hrvatsku s puta Solun – Beograd – Beč, preusmeravajući se na pravac preko Mađarske. Time je, realno gledajući, Hrvatska na ovoj trasi postala slepo crevo, skupa sa Slovenijom. Drugo nešto krije u sebi opasnost.
Velika halabuka podignuta u Zagrebu nakon Šešeljevih izjava imala je samo jedan cilj: da uvede verbalni delikt za Srbiju, u odnosu na Hrvatsku, odnosno da se uspostavi praksa koja bi podrazumevala obaveznu reakciju vlade Srbije na svaku izjavu nekog od građana Srbije a koja se ne dopada službenom Zagrebu. Nikolić i Vučić nisu se, bogu hvala, upecali na tu udicu. Ali, da vidimo šta se krije iza naslova teksta koji čitate. Da li se nešto menja i šta se menja u percepciji dela, delova ili delića hrvatske intelektualne javnosti prema hrvatskoj novijoj istoriji i srpsko-hrvatskim odnosima u njoj?
Godinama je u toj državi vladalo unisono mišljenje u svim delovima društva: u politici, kod pozicije i opozicije, u intelektualnoj eliti, institucijama naučnog, kulturnog, čak i sportskog predznaka, kad je reč o uzrocima rata devedesetih, o agresoru i žrtvi. Tek pre nekoliko godina ta debela, armirana brana počela je da popušta i puca. Prvi je istinu izgovorio, verovatno se sećate, Igor Mandić, navlačeći na sebe bes celokupnog hrvatskog društva. Onda je neočekivano, na užas svojih saboraca iz ranih devedesetih, nedavno preminuli Josip Boljkovac, prvi ministar policije u osamostaljenoj, hadezeovskoj Hrvatskoj, rekao da Jugoslavija nije izvršila agresiju na Hrvatsku, već da je Hrvatska izvršila agresiju na Jugoslaviju. Boljkovac je to napisao i objavio u knjizi „Istina mora van“, koju ćete u Hrvatskoj, iako je objavljena uz solidnu promociju, teško naći u slobodnoj prodaji.
Ova dvojica Hrvata, Mandić i Boljkovac, ohrabrila su jedan deo mislećih ljudi u Hrvatskoj da javno iznesu istine za koje se, sve do početka dvehiljaditih, u Zagrebu i van njega gubio posao a dobijala etiketa izdajnika hrvatske stvari, jugonostalgičara, Jugoslovena, orjunaša.

 

PRST U OKO VEĆINSKOJ HRVATSKOJ Te prve istine, izvan Mandićeve i Boljkovčeve priče, odnosile su se na konstataciju da je rat u Hrvatskoj ipak imao sva obeležja građanskog rata – što potpuno ruši temelj oficijelnog, državnog, doskora neupitnog stava da je savremena Hrvatska rođena u domovinskom, odbrambenom ratu, a ako je neki rat građanski, onda znači da ne može biti priče o agresiji sa strane. Podrazumevala se priča o tome da Srbi vekovima tlače Hrvate, da bi Hrvati i ranije imali svoju državu da nije Srba i slično.
U godini za nama prvi je Tvrtko Jakovina, vodeći hrvatski istoričar, redovni profesor Zagrebačkog univerziteta, sasuo lavor hladne vode u zajapureno lice hrvatskog nacionalizma, a taj nacionalizam uvek je „oplemenjen“ mržnjom prema Srbima. Jakovina je bio krajnje otvoren i jasan, kazao je da Hrvati bez Srba ne bi imali državu, odnosno da je Srbija 1918. godine spasla Hrvate kao narod. Bez te srpske dobre volje da spasava „bratske narode“, stvarajući državu Južnih Slovena, iako su joj velike sile još 1915. godine nudile mogućnost stvaranja velike Srbije – sa zapadnom granicom na liniji Split – Centralna Bosna – Gradiška – Mađarska – danas bi Hrvatska bila provincija u sastavu Mađarske, i to mala oblast koja bi obuhvatala Zagreb i Hrvatsko Zagorje, kazao je Jakovina. Spomenuo je još nešto što do tada u Hrvatskoj čovek njegovog ugleda i društvene pozicije nije smeo ni da zausti: Srbe katolike. Taj njegov izlazak u javnost delovao je šokantno, ali se dogodilo očekivano. U nemogućnosti da se s Tvrtkovim argumentima polemiše, suprotna strana, ubedljivo većinska, primenila je princip ignorisanja.
Nekako u isto vreme, svoj pogled na raspad Jugoslavije, ponašanje Hrvatske u tom raspadu, ulogu Srbije i Srba, obnovu ustaštva, vraćanje duha NDH, izneo je još jedan istoričar, Hrvoje Klasić, takođe profesor Zagrebačkog univerziteta, sa Katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu. Da ne prepričavam šta čovek sve govori i piše, reći ću da svaku njegovu tvrdnju mogu da potpišem ili, još otvorenije, da se stavovi profesora Klasića tek u nijansama razlikuju od onoga što o navedenim temama već godinama, decenijama piše moja malenkost. Klasić u Zagrebu ima velikih neugodnosti; ne prođe ni sedam dana a da ga neko na ulici ili u restoranu, kafiću ne napadne i optuži za srbovanje, mada je to s njegovim imenom poprilično besmisleno.
Koliko ovaj čovek iznošenjem istina gura prst u oko većinskoj Hrvatskoj, govori podatak da je smogao hrabrost i u jednoj televizijskoj emisiji rekao da se Hrvati potpuno neosnovano diče pesmom „U boj, u boj za narod svoj“, jer to nije njihova, već srpska pesma, i da je njen autor Zmaj Jova Jovanović. Potom je, da ne bi bilo zabune, izvadio knjigu stihova čika Jove Zmaja, na ćirilici, i pročitao spomenutu pesmu, inače veoma omiljenu u neoustaškim krugovima.

 

KORAK DALJE OD ŠUVARA Klasić i Jakovina pripadaju sloju hrvatske inteligencije srednjih godina, još nisu napunili pedeset, vrlo su cenjeni u stručnim, nacionalno neostrašćenim naučnim krugovima, ali ne pokazuju nameru da se politički angažuju, bez obzira što sve češće daju izjave i intervjue političkog karaktera.  Razlikuju se po tome od njih druga dvojica, po godinama i stavovima veoma bliski Jakovini i Klasiću, a zovu se Mate Kapović i Dragan Markovina. Prvi je lingvista, predaje na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a drugi istoričar, koji je nedavno dobio otkaz na fakultetu u Splitu. Cela Hrvatska zna da je taj otkaz kazna Markovini zbog njegovih političkih stavova, posebno zbog jednog nastupa u Lici, jula ove godine.
Kapović je s grupom istomišljenika letos osnovao pokret koji je nazvao „Radnička fronta“ i ima nameru da kao nezavisna politička lista izađe na sledeće parlamentarne izbore u Hrvatskoj. Po onome što izjavljuju, kako gledaju na kapitalizam, sadašnje hrvatsko društvo i hrvatsku državu uopšte, ovi momci iz „Radničke fronte“ u potpunosti nastavljaju ono što je sa svojom „Seljačko-radničkom partijom“ pokušavao pokojni Stipe Šuvar. Čak su otišli korak dalje u odnosu na „poslednjeg hrvatskog komunistu“, pa ne isključuju mogućnost da se stvari u Hrvatskoj izmene revolucionarnim sredstvima, ako drugačije ne bude moglo.
Markovina je takođe „šuvarovac“ u političkom, a čini se i ljudskom smislu. Ima vrlo radikalne antifašističke stavove, hrabar je, pojave i događaje (istorijske i savremene) naziva pravim imenom a u kojoj meri je spreman da se otvoreno bori protiv fašizma, pokazao je u julu ove godine, došavši u Srb, gde su Srbi i stariji Hrvati obeležavali nekada značajan datum, Dan ustanka naroda i narodnosti Hrvatske. Dolaskom Tuđmana na vlast, Srb i njegov datum ukinuti su a palica predata Prvom partizanskom odredu, koji je 1941. godine delovao u okolini Siska. Sve oko tih datuma je problematično, ali nije tema ovoga puta. Dakle, Markovina ne samo da je došao u Srb već se javio da govori, izašao za mikrofon i često prekidan aplauzima okupljenih, pozvao svoje sunarodnike, Hrvate, da zaštite Srbe u Hrvatskoj, iznoseći još nekoliko stavova koji su ga, rekoh, koštali posla u Splitu.
Mogu li ovi mladi ljudi da učine nešto kako bi u Hrvatskoj izvorna antifašistička, antiustaška ideja oživela i dobila društveno značajnu verifikaciju? Još je rano za potvrdan odgovor, ali ohrabruje činjenica da su goreizneti stavovi pre desetak godina u Hrvatskoj bili nezamislivi kao javna reč.

 

[/restrictedarea]