Kosovo za poglavlje?

Piše Nikola Vrzić

Da li se bliži vreme kada će nam i zvanično, napismeno, biti zatraženo da priznamo nezavisnost Kosova i nekadašnje Metohije? Džulijan Asanž i Tomislav Nikolić nagoveštavaju upravo takvu ponudu naših evropskih prijatelja

Bilo je to u vreme kada nam normalizacija odnosa sa Kosovom još nije bila zvanični uslov za nastavak evropskih integracija, već su nas, naprotiv, uveravali da „Evropska unija ostaje pri stavu da su evrointegracija Srbije i status Kosova dva odvojena pitanja“, kao što je to 2. aprila 2010. godine rekao doskorašnji EU komesar za proširenje Štefan File. Bilo je to u vreme kada još nismo imali dični status kandidata za člana Evropske unije – to smo postali 1. marta 2012. – i vreme kada nam još nije bilo rečeno da je normalizacija odnosa sa Kosovom „ključni uslov za dobijanje datuma pregovora“ (doskorašnji predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, 18. januar 2013). Dakle u to vreme, kada nam Kosovo na papiru nije bilo ni najmanji, a kamoli ključni uslov, u Briselu se vodio razgovor o momentu u kojem će od Srbije njeni zapadni prijatelji i zvanično zatražiti da prizna nezavisno Kosovo.

 

DEPEŠA IZ BRISELA 11. januara 2010. godine Zoltan Martinuš, odlazeći direktor Sekretarijata Evropskog saveta, i vršilac dužnosti direktora Jonas Jonson upriličili su u Briselu sastanak sa političkim direktorima ministarstava spoljnih poslova zemalja tzv. Kvinte (Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanija). Beleška o tom sastanku Martinuša i Jonsona sa Stjuartom Džonsom, Antje Lenderts, Rolanom Galaragom, Lukom Franketijem i Danijelom Fernom do javnosti je dospela zahvaljujući američkoj diplomatiji i „Vikiliksu“ Džulijana Asanža, kroz poverljivu (confidential) američku depešu 10BRUSSELS85.

Evo kako su američke diplomate prepričale tok sastanka: „Francuska je rekla da se bližimo trenutku kada će šansa Srbije za približavanje EU biti ugrožena njenim stavom prema Kosovu, dodajući da još nije odlučila kada ili kako će povezati ta dva pitanja. Prema Francuskoj, Srbija razmatra samo dve opcije za predstojeće pregovore sa Kosovarima; prva je direktna secesija severa, a druga ‚međunemački model‘ (misli se na sporazum Istočne i Zapadne Nemačke zaključen 21. decembra 1972. godine, koji je garantovao da će dve zemlje – obe članice Ujedinjenih nacija – ‚razvijati normalne dobrosusedske odnose na ravnopravnim osnovama‘, da će se rukovoditi ‚načelima suvereniteta i jednakosti država, poštovanja nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta‘, potvrđujući ‚nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće‘, uz načelo da je ‚vrhovna vlast svake od njih ograničena na sopstvenu državnu teritoriju‘, sve to, doduše, bez formalnog uzajamnog priznanja – prim. aut). Francuska je rekla da bi potonje“  – međunemački odnos za Srbiju i Kosovo – „moglo da bude samo privremeno i da Srbiji treba jasno da stavimo do znanja da ne može da uđe u EU bez priznanja Kosova. Velika Britanija je sugerisala da je od ključnog značaja da se uslovljenost ugradi rano u proces pristupanja EU. Džons (SAD) rekao je da je ohrabren diskusijom i izrazio je podršku ideji o koordinisanom pristupu i jasnom stavljanju do znanja šta želimo od Srbije i Kosova u bliskoj i nešto daljoj budućnosti. Odgovarajući na Džonsovo pitanje šta bi Srbija trebalo da radi, Francuska je rekla da je uzajamno priznanje cilj, i da vladu Kosova treba da posavetujemo da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj. Rekavši: ‚Ne želimo da ponovimo Kipar‘, Francuska je upitala želimo li da mišljenje o srpskom zahtevu za sticanje statusa kandidata za EU (zahtev je Srbija podnela dvadesetak dana pre ovog sastanka, 22. decembra 2009. godine) uslovimo uzajamnim priznanjem.“

[restrictedarea]

Kao što znamo, status kandidata dobili smo a da nismo bili uslovljeni priznanjem nezavisnosti Kosova. Čak smo i datum početka pregovora (21. januar 2014.) dobili bez tog uslova, dobivši ga – datum – zahvaljujući Prvom briselskom sporazumu kojim smo zapravo zakoračili u onaj privremeni režim međunemačkog modela za odnose Srbije i Kosova, uz blagu varijaciju u vidu činjenice da Kosovo nije postalo članica UN. Ali sve to jedino znači da smo sve bliži trenutku kada će se od nas zatražiti da i formalno priznamo nezavisnost Kosova, jer se onog 11. januara 2010. u Briselu nije razgovaralo o tome da li će Srbiji biti ispostavljen zahtev da prizna Kosovo, već, samo, kada će to biti učinjeno.

Tako da predsednik Srbije Tomislav Nikolić očigledno ništa nije preuveličao kada je, pre neki dan u intervjuu „Novostima“, rekao: „Apsolutno znam da ćemo se naći pred izborom: ili Kosovo ili Evropa. Brisel će nas suočiti sa priznavanjem Kosova i na to moramo da budemo spremni.“

Jedno je pitanje kada će nas Brisel suočiti sa tom ponudom. Drugo, zašto je predsednik Nikolić baš sada – inače, kao prvi srpski zvaničnik još od Vojislava Koštunice koji je to učinio – javno izgovorio ovo kosovsko upozorenje? I treće, šta će srpske vlasti s tim u vezi da učine?

 

TAJNA POGLAVLJA 35 Pa krenimo tim redom. Kada će nas, dakle, Brisel obradovati svojom ponudom? Budući da je potpuno jasno da nas u Evropsku uniju neće primiti – ako nas uopšte prime – pre nego što priznamo Kosovo, jasno je i da ćemo Kosovo imati da priznamo najkasnije dan pre prijema u Evropsku uniju. Ali to je neka daleka i neizvesna budućnost. Može li nam se, međutim, dogoditi da taj zahtev pred nas izruče i mnogo ranije, to jest, sasvim uskoro? Odgovor na ovo pitanje morao bi da bude sadržan u Poglavlju 35 pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, koje je za sve ostale bilo ostavljeno za „ostala pitanja“, dok je u našem slučaju rezervisano za pitanje Kosova i Metohije. Međutim, iako je još 22. januara ove godine započeo skrining (razmatranje sadržaja) Poglavlja 35, Izveštaj o skriningu za Poglavlje 35 – gde će nam taksativno biti nabrojano šta sve imamo sebi da uradimo u našoj južnoj pokrajini – još nije obelodanjen. Pri čemu treba imati u vidu, poređenja radi, da su skrininzi za najobimnija i najzahtevnija poglavlja 23 i 24 („Pravosuđe i osnovna prava“, „Pravda, sloboda i bezbednost“) započeli samo mesec dana ranije, a izveštaji su završeni i obelodanjeni još 15. maja.

I tu već leži ozbiljan razlog za zabrinutost, jer nema valjanog razloga, a time ni objašnjenja za ovoliko otezanje, osim ako se ne oteže upravo zbog tempiranja iznošenja zahteva za priznanjem Kosova, zahteva koji bi, u nekom pojavnom obliku, morao da se nađe u Izveštaju o skriningu Poglavlja 35. Može li nam se dogoditi da od nas zatraže da Kosovo priznamo na početku, umesto na kraju pregovaračkog procesa? Podsećamo, iako je datum početka pregovora došao i prošao pre skoro godinu dana, još nijedno pregovaračko poglavlje mi nismo otvorili. Hoće li nam Evropska unija Kosovo zatražiti samo za pregovaračko poglavlje, umesto za EU članstvo? Takva mogućnost postoji utoliko što nije nezamislivo da će naši zapadni prijatelji poželeti da situaciju na Zapadnom Balkanu raščiste u skladu sa svojim interesom i pre završetka naših pristupnih pregovora, jer se ionako ne zna koliko će godina oni trajati, a zna se da će trajati najmanje pet-šest godina; moguće je i da će, zbog sukoba sa Rusijom kojem se kraj ne nazire, pomisliti i da je za te njihove interese bolje da se situacija raščisti što pre, tim pre što važimo za jedine preostale male Ruse na ovom strateški važnom prostoru. U svakom slučaju, imajući u vidu da su – kako je pokazala citirana američka depeša 10BRUSSELS85 – razmišljali da nam Kosovo zatraže još kad su nam davali status kandidata za člana, nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako zahtev za priznanjem nezavisnog Kosova pred nas izruče već u neugodno bliskoj budućnosti.

Može li, kao najava baš takvog razvoja događaja, da se shvati i poruka novog EU komesara za pregovore o proširenju Johanesa Hana, koji je 2. decembra boravio u Beogradu? Predsednik Nikolić je posle svog susreta sa Hanom rekao da je od njega čuo jasnu poruku da Srbija neće biti deo Evropske unije dok ne reši pitanje Kosova i Metohije. „To podrazumeva, jer je većina priznala nezavisnost Kosova, da bi i mi trebalo da se složimo sa tim. Rekao je doslovno – mi vas sa nerešenim problemom nećemo“, kazao je Nikolić. Ukoliko je ovakvo Nikolićevo tumačenje Hanovih reči ispravno – a depeša iz Brisela nas uverava da jeste – Han bi bio prvi EU zvaničnik koji je našim zvaničnicima tako otvoreno najavio zahtev za priznanjem nezavisnosti Kosova, što pak znači da se na nekom od onakvih briselskih savetovanja iza zatvorenih vrata došlo na stanovište da je konačno stigao trenutak za iznošenje takvog zahteva, naravno, najpre usmeno…

Sve nas to dovodi do spomenutog, sporednog, ali donekle relevantnog pitanja tajminga Nikolićevog kosovskog upozorenja. Postoje mišljenja, koja ne treba odbaciti, da je reč o Nikolićevom pokušaju da se, već izvesno vreme donekle skrajnut, vrati u žižu političke javnosti; moguće je i da je reč o njegovom kudikamo ozbiljnijem pokušaju da, kako se na američkom Radiju „Slobodna Evropa“ pribojava kolumnista „Vremena“ Teofil Pančić, „dovede u pitanje stratešku orijentaciju zemlje“. Ipak, imajući u vidu da je, nalik predsedniku Nikoliću, i ministar Aleksandar Vulin nedavno rekao da je „možda trenutak da dobro razmislimo o svojim spoljnopolitičkim prioritetima“, ne treba odbaciti ni tumačenje po kojem su Nikolić i Vulin rekli ono što bi rekao i premijer Aleksandar Vučić, ali (trenutno?) ne može i/ili ne sme.

No mnogo je važnije, zato što je suštinsko, pitanje kako će srpske vlasti odreagovati kada zaista dobiju zahtev o kojem govorimo, sve i ako premijer Vučić ponavlja da „nigde ne piše da Srbija mora da prizna Kosovo“. Strogo uzev, njegov sukob sa Nikolićem kao da tvrdi suprotno – sukob u koji bi njihovi mediji na našem jeziku žarko želeli da poverujemo, što, doduše, ne znači i da ga sasvim nema, makar u njihovom okruženju, ali nije to sad tema – dakle, taj je sukob oko (ne)postojanja EU zahteva da priznamo Kosovo samo prividan. Vučić jeste u pravu kada kaže da nigde nije napisano da EU od nas traži da priznamo Kosovo, ali pritom on nije demantovao Nikolića jer Nikolić nije ni rekao da to negde piše, već da je izgovoreno a da će tek biti i napisano. Njihovi iskazi otuda nisu suprotstavljeni, već komplementarni. Tek, na talasu onoga što nije napisano, sve i ako jeste izgovoreno, premijer Vučić nastavlja da ponavlja, ponovio je i ovog utorka, da je „naša politika da ostanemo na evropskom putu i sačuvamo integritet“. Ali jedno od ta dva će neminovno morati da nastrada. Koje? Možemo, sa više ili manje dobrih argumenata, da priželjkujemo jedno, a da se pribojavamo drugoga, ali jedini siguran zaključak koji danas može da se izvuče jeste da Vučić – pogotovo otkako je Srbija postala još nesigurnija kada smo zahvaljujući našim briselskim prijateljima ostali bez „Južnog toka“ – u ovom trenutku ne želi sebi da otvara još jedan front i da ovakvim izjavama, očigledno neodrživim na duži rok, sebi samo kupuje vreme iako ga je – vremena – nesumnjivo sve manje. Ali kojeg se fronta Vučić, zapravo, plaši? Da li se plaši „rezervne vojske“ unutar SNS, koja je „nacionalistička, antievropska, proruska“ i „antievropske pobune u Srbiji“, o čemu govori Teofil Pančić, ili se pak plaši evropske pobune kakvu su pre godinu dana izazvali u Ukrajini, kada je Viktor Janukovič odlučio da skrene sa zacrtanog europskog puta Ukrajine? Sva je prilika da neće proteći previše vremena pre nego što i ova nedoumica bude razrešena, a do tada, pa, ostaje samo da se nadamo da Tomislav Nikolić ne greši kada kaže da bi, u slučaju otvorenog zahteva za priznanjem nezavisnog Kosova, vlada Srbije „pošla za svojim Ustavom, interesima i raspoloženjem građana Srbije, čašću, moralom… Ne sumnjam da bi vlada imala istu poziciju u tom slučaju. Među ljudima koji nešto znače u srpskoj politici ne vidim nijednog koji bi zbog bilo koje šargarepe priznao Kosovo i odrekao se svih žrtava koje su naši preci podneli zbog Kosova. Istovremeno bismo se odrekli svega onoga što nas čini Srbima.“

[/restrictedarea]