Igor Strelkov – Primirje u Novorusiji je bilo svesna sabotaža (2.deo)

EKSKLUZIVNO

Razgovarao Sergej Belous

U nastavku ekskluzivnog intervjua za „Pečat“, bivši ministar odbrane Donjecke Narodne Republike Igor Strelkov govori o borbama oko Slavjanska, političkim previranjima u Donjecku, Rusiji…

Kategorično se protivim onom kursu koji je bio određen. On vodi u propast. Ne smeš da se dogovaraš s onim ko se principijelno ne želi dogovarati. Kao rezultat imamo primirje koje je bilo u korist samo ukrajinskoj strani; bili su na ivici totalnog sloma. Primirje ih je praktično spasilo od totalnog raspada i možda čak od pada te njihove vlade

Kako ste uspeli da iznenada prebacite vaše snage iz Slavjanska u Donjeck sa minimalnim gubicima? Zašto Ukrajinci nisu koristili avijaciju protiv vaše kolone – to pitanje je pokrenulo čitavu histeriju na internetu, pojavile su se različite „teorije zavere“…

Stvar je u tome što su ukrajinski komandanti smatrali (iskreno verujem u to) da ćemo mi ostati u Slavjansku i tamo dočekati smrt. Ja sam namerno stvorio kod njih ovu iluziju, uključujući moje izjave i odbrambene manevre, a stalno sam radio na podizanju morala boraca i dovođenju dodatnih snaga u Slavjansk, iako se on nalazio u poluprstenu. Takođe, i time što su uspostavili značaj Slavjanska kao barjaka. Oni su smatrali da ćemo se mi tamo boriti do kraja, nepravilno su shvatali i moju ličnost. Imali su predstavu o meni kao o ne baš prisebnom belogardejcu, a njihova slika belogardejca je slika nekoga ko je sklon nesmotrenom izlaganju pogibelji… Ali ja nisam samo belogardejac, doduše, ne poričem svoju privrženost određenoj ideologiji i svoje duboko poštovanje prema ljudima koji su se borili u Građanskom ratu (1917–1921). Ali ja sam ipak koliko-toliko oficir, oficir FSB (ruska Federalna služba državne bezbednosti  – aut.) i čin pukovnika nisam dobio na lepe oči. Naravno, imao sam određene uspehe, iskustvo, što je omogućilo da radim u organima bezbednosti, štaviše, u borbi sa terorizmom. Zato, naravno, nisam želeo da ostavim najborbeniji deo vojske Novorusije – najbrojniji u tom trenutku – i ja sam kao vojni zapovednik svakako odgovarao za živote svojih ljudi. Za mene je bilo nedopustivo da uništim svoju brigadu. Ali oni su imali određenu sliku, i kada smo izašli, bili su šokirani.

A posle su, opet, postupali po različitoj logici. Uvek su hteli da se drže svega što osvoje. Recimo, zauzmu neku stratešku tačku, pa ih razbije naša artiljerija, a oni opet uvedu tuda svoje snage. I tako svaki put. Izgleda da je to osobina nacionalne psihologije, izražena u vojsci – ne dati ništa, probati sve zadržati. Iako, kao što znamo, postoji izreka još iz antičkih vremena: „Ko hoće da ima sve, na kraju neće imati ništa.“ Pa su oni, tako, posle, kad smo ostavili Slavjansk, mislili da moramo da se borimo za Kramatorsk, iako je i Kramatorsk tada mogao biti okružen, jer su zauzeli Artemovsk. Ja sam shvatio da nećemo zadržati Kramatorsk i doneo odluku da brzo pređemo u Donjeck. Za njih je to bilo neočekivano. Ap-so-lut-no! Nikako nisu očekivali da ćemo, posle tako odlučne odbrane Slavjanska, preći u Donjeck. Za mene je to bila, u vojnom pogledu, jedina moguća pravilna odluka. Jer sam razumeo – nema smisla držati Kramatorsk, ako će protivnik skoro zauzeti Donjeck, a u njemu je situacija bila očajna: protivnik je zauzeo Amvrosijevku, i u stvari, samo lenjost i apsolutna nekompetentnost ukrajinskih komandira nisu dozvolili da zatvore Donjeck. Jer gradovi poput Šahtjorska, Toreza, delimično Snežnog, uopšte nisu bili pokriveni. Tačnije, bile su tamo neke mizerne jedinice, koje ne bi mogle da se suprotstave ukrajinskim vojnicima.

Ocenio sam da je Donjeck glavni stub odbrane i da, pre svega, moramo zadržati njega, a da bismo to uradili, morali smo obezbediti vezu sa granicom (ruskom). Poveo sam vojsku tuda i počeo da spremam odbranu Donjecka, a oni to nisu očekivali. Zato nisu razbili našu kolonu.

Osim toga, ne smemo zaboraviti da je njihova avijacija pod Slavjanskom doživela ogroman poraz. Izgubili su preko 10 helikoptera i dva aviona, tačnije, tri aviona: jedan izviđački i dva borbena. Takođe, nekoliko aviona i mnogo helikoptera su zadobili različita oštećenja.

[restrictedarea]

Vaš dolazak u Donjeck – prestonicu istoimene republike – objašnjavali su međusobnim konfliktima, neslogom koja se pojavila tamo. I zaista, posle vašeg dolaska počela je politička stabilizacija i krenulo je ujedinjenje naoružanih snaga…

Imao sam čisto vojni motiv za dolazak u Donjeck. Štaviše, dok sam bio u Slavjansku, nisam uopšte želeo u Donjeck, jer je u mojoj tadašnjoj „slovenskoj slici“ Donjeck bio centar intriga. Konstantno sam dobijao odatle dopise. Generalno, tamo je bio totalni haos, banditizam. Masa malih komandira je delila vlast, pravila čistke, nekog su svrgavali, nekog izbacivali. Nekad Bezler (komandant Gorlovke – prim. aut.) nekog počne da juri, nekad Hodakovskij (komandir bataljona „Istok“ – prim. aut.) nešto „počisti“ – ja nisam hteo da se mešam u to. Ja sam hteo da se bavim čisto vojnim pitanjima i došao sam u Donjeck samo zbog toga. I kada smo stigli, svi su očekivali da ću se boriti za političku vlast, da ću razoružati ove nepokorne jedinice. Ali u onoj teškoj situaciji nisam imao ni snagu, ni resurse; morao sam hitno graditi odbranu Donjecka. Odbranu, a ne svoju vlast tamo. Zato sam bukvalno dva dana posle dolaska u Donjeck počeo da delim bataljone po teritoriji van njega: Mospino, Ilovajsk, Šahtjorsk, Snežni – tamo smo morali hitno usmeriti snage da bismo organizovali odbranu i raščistili koridor na granici sa Rusijom.

Već posle nedelju dana počeli smo ofanzivu pod Malinovkom, Stepanovkom i doprli do granice. Probili smo svoj koridor, makar i uzan, ali ipak… Do tog momenta u DNR uopšte nije bilo nijednog koridora. Sva pomoć je išla kroz Lugansk, kroz Izvarino (punkt na granici sa RF u Luganskoj oblasti). Dok sam bio u Donjecku, nisam se mešao ni u kakve političke odluke Borodaja, jer nisam hteo da se mešam. Neki mi čak sada zameraju što ih nisam sve svrgao, razoružao, ustanovio svoju vlast, to jest, postao diktator Novorusije, to bi, je l‘ te, bilo dobro, korisno. Ali ja sam smatrao da to ne bi bilo korisno, već opasno. Jer sam shvatao da bih tako ugrozio pomoć iz Rusije. To jest, mene bi proglasili za pobunjenika, uzurpatora – zato smatram da sam doneo pravilnu odluku, bez obzira na to što je situacija tamo i dalje loša što se tiče reda i građenja države.

Otkrijte nam tajnu – zašto se tako neočekivano desila vaša ostavka? Prvo je bila puštena vest da ste bili ranjeni, ali su je odmah opovrgli…

Nisam bio ranjen, doduše, postojao je plan sa ciljem mog svrgavanja, ali sam imao dovoljno dobru i jaku zaštitu i stoga on nije realizovan. Ne mogu reći da sam otišao dobrovoljno, ali su mi bile uskraćene sve isporuke (iz Rusije – prim. aut.) a ratovati bez isporuka ne možemo. Odlučili su se (u Kremlju – prim. aut.) za mirne pregovore, a za to su bili potrebni fleksibilniji ljudi (po mišljenju onih koji su se bavili ovim pitanjem) a ja, naravno, nikakvu „fleksibilnost“ nisam pokazivao – i ne bih mogao u nekim pitanjima. Zato sam bio prinuđen da ostavim svoju dužnost, ali bez prisile.

U DNR-u je zvanično bilo predstavljeno da odlazite na odmor, ali ćete se vratiti za mesec dana…

To je bila očigledna laž. I naravno, znao sam za to. Znao sam da me niko neće tamo vratiti, ostavka je bila konačna, ali pošto je veliki deo Slovenske brigade bio jako dobrog mišljenja o meni – zvali su me ne samo komandirom nego i „vođom“ – i za njih bi to bio šok, zato je izmišljena ta priča. Naravno, moj odlazak sa vojne tačke gledišta nije imao smisla, ali pošto se to već desilo, reći da sam otišao privremeno bilo je prikladno.

Dakle, nema nikakve šanse da ćete se tamo vratiti? Ili onaj deo ruske političke elite jednostavno neće to dopustiti zbog vaše principijelnosti i, takoreći, vašeg idealizma i životne pozicije?

Nije stvar u idealizmu. Idealizam je u meni, naravno, prisutan, ali u poslu sam poprilično pragmatičan. Ako bih bio samo idealista, ne bih mogao da sastavim kakvu-takvu armiju. Kada sam odlazio, imao sam pod komandom više od pet i po hiljada vojnika – to je dovoljno ozbiljna sila za građanski rat, a pogotovo za Donbas. Niko od tadašnjih komandira nije imao ni približno toliki broj vojnika pod svojom komandom, ni u Donjecku, ni u Lugansku. Problem, ipak, nije u tome što sam ja idealista, već upravo u tome da se, s praktične tačke gledišta, kategorično protivim onom kursu koji je bio određen. Ne samo što ga ne smatram pragmatičnijim već sasvim suprotno – antipragmatičnim. On vodi u propast. Ne smeš da se dogovaraš s onim ko se principijelno ne želi dogovarati. Kao rezultat imamo primirje koje je bilo u korist samo ukrajinskoj strani; bili su na ivici totalnog sloma. Primirje ih je praktično spasilo od totalnog raspada i možda čak od pada te njihove vlade. Da se naša ofanziva nastavila, izašlo bi se na granice Luganske i Donjecke Republike… Umesto toga im je data šansa da u potpunosti obnove vojsku, stvore novu liniju fronta, ali pritom uopšte nisu promenili svoje iskonske ciljeve! Oni nisu spremni na bilo kakve ustupke, ni na kakve! Oni su se nameračili da ratuju. To jest, ako mene u tom smislu možete smatrati idealistom, onda – da, ja sam idealista zbog svoje pozicije da će svakako morati da se ratuje. Smatram da je to bio čin sabotaže, svesne sabotaže, i oni ljudi koji su to uradili – oni su predsednika Rusije uveli u zabludu. Oni su predstavili situaciju kao da je Ukrajina spremna za pregovore. Ne, oni su samo dobili na vremenu i ništa više. Sada su rešili svoja pitanja i spremni su da ratuju dalje.

U jednoj od svojih izjava ukazali ste na čoveka koji je odgovoran za taj preokret – Vladislava Surkova, pomoćnika predsednika Rusije, i što nije čudno, upravo njegovo ime je izašlo iz usta Kolomojskog, koji ga je nazvao glavom „partije mira“ u Kremlju… Druga kompetentna lica spominju, takođe, i glavu administracije, Sergeja Ivanova…

Neću se uvaljivati u visoku politiku i diskutovati o tome šta tamo radi Ivanov, šta tamo radi Surkov. Znam samo jednu stvar – Surkov je stvarno moderator onoga što trenutno imamo. A trenutno imamo rat koji traje, postepeno pretvaranje Donbasa u sprženu pustinju. U tome, smatram, svakako ima njegove krivice, jer je upravo on rukovodio tim procesima. Kao što i sami razumete, može se ići do istog cilja, ali različitim putevima. On je odabrao onaj put, kobajagi do nekog cilja, koji dozvoljava Rusiji da ponese maksimalnu štetu uz minimalne rezultate. To je njegova politika: minimalni rezultat – maksimalna šteta. Ja uopšte smatram da taj čovek svesno radi protiv Rusije.

Znači, ne slučajno?

Ne, ja smatram da on svesno sabotira naredbe predsednika Rusije, svesno stavlja Novorusiju pod udarac.

Što se tiče Novorusije – postoje kritike koje ukazuju na to da je Novorusija za sada još uvek samo u glavama opolčenaca, političara i elite Donbasa i Rusije, dok običan narod nju ne vidi, jer faktički ne postoji jedinstvena vlada, ni predsednik Novorusije, ni vojska…

Mi se vraćamo staroj filozofskoj paradigmi: šta je primarno – svest ili materija? Ako smatramo da je materija primarna, onda Novorusija kao takva ne postoji. Ni teritoriju nema, ni granice, ni pare – ništa. Ali ako ipak… Kako me ono najčešće nazivaju – „idealista“? Ako pođemo od toga da misao upravlja svetom, onda i Novorusija postoji, upravo kao ideja. Verujte mi, u osnovi bilo koje države, bilo koje kulture – leži ideja. Ako ne bude nje – neće biti ničega. Kad postoji ideja – znači da se Novorusija dogodila. Ako ljudi veruju u Novorusiju, ako je ljudi žele, znači da će pre ili kasnije nešto da se dogodi. Znači, ona će biti stvorena, ili neće biti, ali u svakom slučaju, sve šanse za njeno stvaranje već postoje. Novorusija postoji – od krvi i mesa je. Da li će moći na kraju da preraste u državu… Ili, recimo, idealna varijanta bi, prema meni, bila da uđe u sastav Rusije. To jest, Novorusija ne bi imala državni značaj, ona je bila naziv određenih teritorija koje su ušle u sastav Rusije kao rezultat rusko-turskih ratova HVIII veka, kao što se sećate. Odnosno, za mene je to pre teritorijalna oznaka. Da li će se održati kao država – vreme će da pokaže. Dok su ljudi spremni da se bore za Novorusiju, ako su ljudi spremni za nešto da se bore – onda to postoji.

Pa mnogi i kritikuju što se ljudi bore za Novorusiju, a unutar Donjecka se ne mogu dogovoriti, tamo je jedanaest konfrontiranih ratnih grupacija…

To da je sada tamo mahnovština i anarhija – jeste činjenica. Hajde, ipak, da ne zaboravimo osnovni zakon svakog rata: svaki rat zahteva vojskovođu – kako na bojištima, tako i van njih. Svaki rat zahteva diktaturu. A kod nas probaju da vode rat, ne prelazeći na ratno stanje. Štaviše – stvaraju se uslovi pri kojima nikakvo ratno stanje ne može da se uvede. Naravno, mi imamo totalnu mahnovštinu. To jest, masa oružja, masa naoružanih ljudi, masa jakih ličnosti među komandirima, a potpuno odsustvo vlasti sa dovoljnim ovlašćenjima. Kako bi se uveo red u Novorusiji, tamo je potrebno ratno stanje, potrebna je diktatura. Umesto toga vodi se nekakva ratna demokratija, ali ona se odražava u banditizmu.

Lokalna diktatura u odvojenim malim rejonima…

Pa, da. Čak bih rekao, nije diktatura, to se zove samovolja… Anarhija, to je ratna anarhija, između ostalog stvorena zahvaljujući našem dražesnom Vladislavu Jurjeviču Surkovu, koji svim svojim snagama sprečava ujedinjenje Donjecke i Luganske Republike u jedinstvenu državu, što je neophodno, rekao bih. I umesto toga stvara nekakve rastavljene, izdrobljene republike. Unutar svake od njih postoje centri snage. Recimo, ataman Kozicin (poglavar u Antracitu) izjavljuje da nije u sastavu Luganske Republike, već ima svoju „kazakiju“ nekakvu, i tamo stvara alternativni sistem vlasti. Tako će se i nastaviti, nažalost, dok ne budu priznati principi koji su priznati vekovima. Čak u starom Rimu se za vreme rata uvodila diktatura. I u Grčkoj isto. I niko se nikada nije bunio protiv toga. Sve to u zemljama klasične demokratije.

Čudno da to nije bilo urađeno…

To je štetočinstvo! To se opisuje kratkom, ali obimnom rečju – „štetočinstvo“.

Znate, evo jedna primedba… Nekada sam radio sa fajlovima posebnog arhiva pri CK KPSS i produžavao zaštićenost materijala po štetočinstvu na Sormovskim brodogradilištima. Posle toga, kad mi kažu da štetočinstva (u SSSR – prim. aut.) nije bilo, da su tamo streljali – ja se uvek nasmejem u lice. Radeći te materijale, gledao sam dokumenta, čini mi se, za tri godine, brodogradilište je spustilo u vodu sedam brodova i svih sedam su potonuli za vreme spuštanja. Moguće da tamo nije bilo štetočinstva, moguće da je tamo bila aljkavost, nemar… Ali kada su streljali direktora, komesara, glavnog inženjera – postavili su nove. I svi brodovi su počeli normalno da se puštaju na vodu.

[/restrictedarea]