…I preporod Velikog Bliskog istoka

Piše Zoran Milošević

Bez Turske, zapadna politika u oblasti energetike i energetske bezbednosti pada, a posebno na Kavkazu, Bliskom istoku, Balkanu i Istočnom Sredozemlju, Crnom moru, a potom i u Iranu, Avganistanu i Srednjoj i Južnoj Aziji

Tusko-turski sporazum od 1.12.2014. godine praktično menja odnos snaga u Evropi i na Bliskom istoku. Novi projekat gasovoda na Bliskom istoku stavlja krst na dva američka projekta – „Nabuko“ i Transanatolijski gasovod (TANAP). Pored toga, novi gasovod će omogućiti priključenje Irana (gas iz provincije Južni Pars) ali i Izraela (nalazište Levijatan). Sporazum koji su potpisali Putin i Erdogan omogućiće i dostavu svih roba i proizvoda Iranu bez obzira na sankcije SAD.

Rusija je ovaj ugovor sa Turskom „platila“ odricanjem od Južne Evrope, ali je dobila mnoštvo drugih strateških prednosti: uspostavila je dobre odnose sa regionalnom silom kakva je Turska, isključila uticaj SAD na dostavu iranskog i azerbejdžanskog gasa u Evropu, demonstrirala besmislenost podrške južnoevropskih država sankcijama, a lišavajući Evropsku uniju gasa, jasno je pokazala destruktivni karakter Trećeg energetskog paketa, kao i to da kupci iz Unije ne mogu da prodavcu (Rusiji) diktiraju uslove pod kojima će davati svoju „robu“.

 

PRILIKE ZA TURSKU Zbližavanje Turske i Rusije znači početak procesa erozije prethodne politike „balansa snaga“. Jedini kamen spoticanja u odnosima Rusije i Turske je sirijsko pitanje, gde Ankara mora da balansira između interesa SAD i Ruske Federacije. Zatim (ovo su mediji ignorisali) Erdogan je predložio da se stvori savez Rusija – Turska – Iran, „što bi omogućilo rešavanje problema u regionu sa sasvim drugačijih pozicija“. Drugim rečima, to govori da je Ankara spremna na to da se reši sirijsko pitanje uvažavanjem interesa Moskve i Teherana, a dalje se time može rešiti i kurdsko pitanje u Turskoj, tačnije minirati plan Zapada da se stvori nezavisna kurdska država. Treće, Turska manifestuje spremnost na gubitak pozicija u Azerbejdžanu, s tim da dobije kompenzaciju u „turskom svetu Irana“. Četvrto, dotok ruskog gasa preko turske teritorije do granice sa Grčkom povećava šanse Turske da uđe u Evropsku uniju, navodi turski list „Milijet“.

Trenutno se može govoriti o saglasnosti ekonomskih interesa Rusije i Turske. Zapad pritiska sankcijama Rusiju, a Turska je nezadovoljna odnosima sa SAD i Evropskom unijom. Kako je primetio list „Haberturk“, „turska država se nalazi u potrazi za obrascem koji bi omogućio razvoj ekonomije uz nepotpisan ugovor o slobodnoj trgovini sa SAD, pri čemu odsustvuju i šanse za punopravno članstvo u Evropskoj uniji“. Ankara je shvatila da Moskva vodi preciznu odbranu svojih interesa, te da ne želi da dođe u situaciju da mora nastaviti po zapadnim geopolitičkim planovima („Arapsko proleće“, tj. „obojena revolucija“, u situaciji kakvu stvara Islamska država Iraka i Levanta).

 

[restrictedarea]

 

 

JASNE KONTURE RAZVOJA Istočni vektor razvoja Rusije dobija svoje jasne konture. Posle Kine, predsednik Putin posetio je 1. decembra Tursku, a potom, prema planu, treba da poseti Egipat i Indiju. Nova politika Federacije već se pokazala uspešnom, tako da se Rusi kaju što ranije nisu prestali da gube vreme sa Briselom u vezi sa pitanjem gasovoda „Južni tok“ i stavili ulog na Erdogana. Drugim rečima, što iz odbrane nisu prešli u ofanzivu na svim poljima, piše ruski portal pravda.ru, podsećajući da su o ovoj ideji i potrebi pisali još u februaru 2014. godine. Naime, tada je turski premijer Erdogan, tokom posete Teheranu, otvoreno pokazao promene u odnosu prema konfliktu u Siriji i iskazao želju da sarađuje sa Iranom, jer ima „deficit nafte i gasa“. Na kartu ove nestašice trebalo je odavno Rusi  da zaigraju, ali na kraju je „igra“ ipak krenula u tom pravcu. Samo su čekali da vide šta će se desiti sa karijerom tadašnjeg premijera a sadašnjeg predsednika Turske Republike. Kada je Erdogan pobedio na izborima, odmah je doneta odluka o stavljanju uloga na ovog turskog političara.

Efekat jednodnevne posete predsednika Ruske Federacije Turskoj prevazišao je sva očekivanja, ističe Mehmet Sejfetin za turski list „Mili gazete“. Predsednici su postigli nivo međudržavne i ekonomske saradnje kakav nikada nije postojao u istoriji dve države. Sejfetin smatra da iako se nije o tome razgovaralo, ići će se ka uključenju Turske u Evroazijski savez, „to je samo pitanje vremena“. Centar procesa su energenti i oni znače da je košmar koji se naslućivao za Zapad sada postao realnost. „Osnov ovog ujedinjavanja je najbolniji za Zapad, a to je mnogoznačenjska ‚energetska bezbednost‘. Putinov potez kojim se odrekao ‚Južnog toka‘ znači da pokušava na svoju stranu da privuče velikog igrača, kojega je sam Zapad hteo da iskoristi protiv Rusije. Drugim rečima, Rusija želi da Zapad liši alternative.“ To je, dakle, rezultat posete ruskog predsednika Turskoj: „pobeda Rusije nad Zapadom“. Rusija, jasno, ne gubi Tursku, a sa druge strane, čuva monopol u energetici. To znači da će po osi tursko-islamskog sveta doći do multiplikacionog efekta, jer će on biti uvučen u ovaj proces, čime će u trenu biti razrušen uspostavljeni od Zapada poredak. Bez Turske, zapadna politika u oblasti energetike i energetske bezbednosti pada, a posebno na Kavkazu, Bliskom istoku, Balkanu i Istočnom Sredozemlju, Crnom moru, a potom i u Iranu, Avganistanu i Srednjoj i Južnoj Aziji.

 

PRIDRUŽIVANJE IRANA IZVESNO Ne sme se zaboraviti da ovaj savez Rusije i Turske čeka pridruživanje Nemačke i Irana. Sa aspekta Irana, ovo je sasvim izvesno. Dodatni impuls stvaranju saveza daje politika SAD na Bliskom istoku, koja od 2000. godine  ne može da obezbedi poverenje javnosti ni u Turskoj, a ni u ostalim državama regiona.

Za druge države u regionu savez Rusije i Turske dobiće na značaju onog momenta kada shvate da raspolažu resursima da onemoguće sabotažu saradnje od strane SAD i njihovih saveznika. Činjenica je da su simpatije većine zemalja na ovoj strani, jer žele obuzdavanje američke dominacije, ali hrabrost da u praksi započnu autonomno ponašanje steći će tek kada se uvere da Rusija i Turska imaju snage i sredstava da spreče mešanje Zapada.

Sa ovim su saglasni i drugi analitičari, posebno oni iz Rusije. Naime, kako su pretpostavljali, državna poseta predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Turskoj pokazala se prelomnom i rezultati će se uskoro obelodaniti na celom Bliskom istoku. Osim sporazuma o širenju trgovinske i ekonomske saradnje između dve države, sa ciljem da se robna razmena podigne na nivo od 100 milijardi dolara godišnje, u Ankari je prepoznata i politička strategija koja se sastojala, prvo, u odustajanju Moskve od izgradnje „Južnog toka“ zbog otkazivanja Bugarske i stava Evropske komisije, i drugo, u potpisivanju memoranduma o izgradnji novog gasovoda po dnu Crnog mora kapaciteta 63 milijarde kubnih metara godišnje između ruskog „Gazproma“ i turske kompanije „Botas“. Od toga, 14 milijardi kubnih metara gasa kupovaće Turska. Ostalo (oko 50 milijardi) dostavljaće se na granicu Turske i Grčke. Potencijal gasovoda je sličan „Južnom toku“.

 

SUKOBLJENI KORIDORI Rusi su ovim ponovo matirali Brisel, koji je želeo gas iz Turkmenistana i Azerbejdžana preko Turske (projekat Transkaspijskog gasovoda). Čak je bio potpisan okvirni sporazum između državnih kompanija „Turkmengas“ i „Atagas“, pri čemu uslovi nisu bili poznati javnosti. No, politika Azerbejdžana je povredila emocije Turaka, jer  je i pored dogovora na nedavnom Samitu država Prikaspijskog basena u Astrahanu Azerbejdžan nastupio van tih okvira (predsednik Alijev je bio u poseti Mađarskoj da zagovara druge maršute dostave gasa Evropskoj uniji za narednih 100 godina). U tom smislu je azerbejdžanska gasna kompanija „Sokar“ (18. novembra 2014. godine) izrazila spremnost da omogući Turkmenistanu da preko njene infrastrukture dostavlja gas u Zapadnu Evropu.

Takođe, Ankara i Baku su se zajednički borili protiv „Južnog toka“ želeći da ga zamene projektom „Južni gasni koridor“, koji bi, kako je to izjavio predsednik Azerbejdžana Iljham Alijev, „izmenio energetsku kartu Evrope“. Ni Teheran nije sedeo skrštenih ruku, pa je neočekivano predložio Evropskoj uniji da se vrati ideji nerealizovanog projekta „Nabuko“, koji je imao za cilj da dostavlja (i iranski) gas preko Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije ostatku Evrope.

Rusi su preko svog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova stavili do znanja da projekat Transkaspijskog/Transanatolijskog gasovoda (TANAP) pripada onima koji ugrožavaju interese Rusije i ona nije učestvovala u pregovorima oko tog gasovoda. Prema njegovim rečima, inicijator pregovora bila je Evropska komisija. Sa projektom TANAP nisu se slagali ni Amerikanci, koji su preko svog zamenika pomoćnika državnog sekretara za Centralnu Aziju Danijela Rozenbluma izjavili da „interesima Amerike više odgovara realizacija gasovoda Turkmenistan – Avganistan – Pakistan – Indija (TAPI) nego TANAP“. Na taj način došlo je do direktnog sučeljavanja interesa SAD i Rusije, čiji je rezultat izlazak Turske iz ove strateške koalicije, tačnije iz planova da iz Azerbejdžana i Turkmenistana omogući dostavu gasa u Evropsku uniju.

Politički udarac brzo su osetili u Bakuu, gde su, da bi odobrovoljili Ruse da zaborave „neverstvo“, ekspresno doneli odluku da 2015. godine obnove isporuku gasa Federaciji. Sa druge strane, predstavnik vlade je izjavio „da Rusija nema potrebe da gradi novi gasovod ka Turskoj, kada se može priključiti TAPA“, što ukazuje na ne baš male geopolitičke i tranzitne rizike, koji ne postoje u slučaju turske varijante „Južnog toka“, navodi portal politikus.ru.

 

VEROLOMNI AZERBEJDŽAN Azerbejdžan je i u vezi sa drugim projektima zadavao udarac Rusima. Naime, u septembru 2014. godine počeo je izgradnju gasovoda „Južni gasni koridor“, koji treba da iz nalazišta Šah Deniz dostavlja gas u Gruziju i potom u Tursku. Takođe, 2015. godine trebalo je da počne izgradnja gasovoda TANAP preko kojega bi Bugarska dobila gas, što je i bio razlog da otkaže izgradnju „Južnog toka“.

No, sada, posle Putinove posete Turskoj i potpisanih sporazuma neminovno će se promeniti odnos snaga na Bliskom istoku. O čemu se radi?

Radi se, dakle, o novom, veoma promišljenom geopolitičkom manevru Turske. Pored toga, ovaj „manevar“ označava da Turska uz podršku Rusije namerava da ubrza procese geopolitičke transformacije Velikog Bliskog istoka u smislu formiranja novog sistema zadržavanja Zapada i njegove protivteže, ističe Stanislav Tarasov za Informativnu agenciju „Regnum“.

Aleksandar Donjecki za portal fondsk.ru tvrdi da novi gasovod preko Turske „menja odnos snaga u Evropi i na Bliskom istoku“. Glavni gubitnici su Bugarska, koja će pretrpeti štetu od 2,5 milijardi evra, Srbija i Mađarska. Rusija, međutim, ostavlja mogućnost da ove države preuzmu gas preko Grčke, ali iz Turske. Time vezuje ove države za Ankaru. Ovo znači da je moguće pomirenje muslimana i pravoslavnih na Balkanu: pre svega, na prve će u smeru saradnje sa pravoslavnima delovati Turska, a na pravoslavne da prihvate saradnju sa Turskom – Rusija.

Zašto je Putin zaustavio „Južni tok“?

Na priloženoj mapi može se videti kuda je Evropska unija planirala da izgradi gasovod „Nabuko“ (preko Azerbejdžana, Gruzije, Turske, do granice sa Grčkom, tačno do mesta gde će proći ruski gas). To znači da u njemu neće biti gasa i ako se izgradi. Novi gasovod po dnu Crnog mora čuvaće ruska flota sa sedištem u Sevastopolju (Krim) navodi portal contrpost.com.

Rusija je nameravala da izgradi „Južni tok“ za svoj novac (oko 20 milijardi dolara). Ovaj grandiozni projekat davao bi mnogo novca svim državama kroz koje je trebalo da prolazi. Na primer, Bugari bi imali godišnje 400 miliona dolara samo za tranzit gasa. Evropska unija je bila veoma zabrinuta, jer je to suviše za Bugarsku. Samim tim se dovodi u pitanje njena lojalnost Briselu. Slično je i sa drugim državama kroz koje je trebalo da ide „Južni tok“. Zato je Unija gunđala i opstruisala izgradnju gasovoda. Sada je Putin promenio pravila igre. Kome je gas potreban, moraće lepo da zamoli Moskvu. Otkazavši izgradnju „Južnog toka“, Putin je Evropsku uniju postavio u poziciju molioca. Ako želite gas, onda morate od Turske izgraditi gasovod u bilo kojem pravcu, a mi ćemo razmisliti hoćemo li vam dati gas ili ne. Drugim rečima, samo je hteo da Brisel postavi na mesto koje mu po odnosu snaga pripada.

RUSIJA NE VERUJE EU

Češki list „Čeh fri pres“ objavio je analizu Ladislava Kašuka 2. decembra 2014. godine, gde autor kaže da „Rusija ne veruje Evropskoj uniji i ima jake argumente za to. Antiruske sankcije, bojkot gasovoda ‚Južni tok‘, odbijanje Francuske da isporuči ugovorene i plaćene vojne brodove, zatim demonizacija Putina i države u medijima samo su najvažniji na podužoj listi“. Međutim, svet se ne završava u Uniji i SAD. Postoji mnogo zemalja koje žele da iskoriste evropsku glupost povlađivanja interesima Amerike i maštaju da zauzmu njeno mesto, tačnije da je zamene kao partneri. Kina, Indija, Brazil, Venecuela i mnoge druge države sa ogromnim potencijalom žele ne samo rusku naftu, gas i oružje već i pomoć u izgradnji kanala, elektrocentrala, infrastrukture itd. Ovi projekti Rusiji donose procvat, a partnere preobražavaju u države sa savremenom ekonomijom koja se razvija.

 

LIBERALI NEGODUJU

 

(Pro)zapadni mediji u Rusiji i Turskoj decembarsku posetu Putina Turskoj i potpisane sporazume dočekali su „na nož“. Naime, u tim „analizama“ Erdogan je Hosni Mubarak, nelegitimni lider koji je na vlast došao preko „kvaziizbora“, dok su oba predsednika ponela kvalifikaciju „diktatora“, autoritaraca, jer su, kaže se,  „lideri koji su poput Hitlera došli na vlast uz pomoć izbora“. Prema ovom viđenju, glavni nedostatak ruskih izbora je „što ih ne prate posmatrači iz Evropske unije“. Tako Malte Leming za nemački „Tagesšpil“ ističe da su Putin i Erdogan pod tepih stavili „toleranciju, prava čoveka, demokratiju i jednakost“ − zbog ekonomije. Po njemu, sve ovo treba da ima prednost u odnosu na hleb nasušni.

 

[/restrictedarea]