(Geo)politika cinizma

Dragomir Anđelković 

Nemačka od Srbije traži da se ugleda na Jeljcinovu Rusiju kako bi Beograd bio poželjan partner Berlina. Kuda nas to vodi na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu?

Proporcionalno zaoštravanju svojih odnosa sa Rusijom, Nemačka jača pritisak na Srbiju. Iako je u jednom periodu delovalo, a i tada posmatrano iz samo nekih uglova, da su Nemci nabolje promenili ranije izuzetno negativan odnos prema Srbiji, sada ponovo prednjače u svemu onom što pogađa naše interese. Zalažu se za centralizaciju BiH, eliminisanje i ono malo preostalih srpskih pozicija na KiM, za okončanje postmoderne okupacije Srbije njenim uvlačenjem u evroatlantski tabor i tome slično. Pritom od Srba očekuju aktivnu ulogu, tj. da radi maglovitih EU integracija učestvujemo u realizaciji svega onoga što nama šteti. Na fonu takvog pristupa je i nedavna izjava predsednika Nemačke Joahima Gauka – da Srbija mora da se opredeli između Brisela i Moskve – na šta je oštro reagovao zamenik ruskog premijera Dmitrij Rogozin.

 

LJUBLJANSKE PORUKE  Na završetku službene posete Sloveniji, šef nemačke države je progovorio o budućnosti tzv. Zapadnog Balkana i u kontekstu toga, i Srbije. Kako je rekao – tzv. Zapadni Balkan se ne sme zanemariti, već treba ubrzati procese pomirenja i uključivanje država u tom području koje to žele u EU i NATO. Nije se libio ni da nedvosmisleno pojasni otkud odjednom žurba u vezi sa integracijom preostalih država našeg regiona u civilno (EU) i vojno krilo Atlantskog pakta.

Skoro do juče Nemačka je kalkulisala oko toga koliko bi je sve ovo koštalo te je kočila pomenute procese. Sada menja pristup jer uviđa – poslužiću se ponovo Gaukovim rečima – da evrointegracija jugoistoka Evrope u EU ima stratešku važnost za ograničavanje mogućih geopolitičkih aspiracija Rusije. U vezi sa tim smo čuli i očekivanja Berlina da Srbija što pre odluči da li želi u EU ili hoće da gradi savezničke odnose sa Rusijom. Jedno i drugo, kako tamo smatraju, više ne može. No, to i dalje treba shvatiti tek uslovno.

Srbija još može da kupi vreme kada se radi o odmicanju od Ruske Federacije. O tome sam nedavno pisao u „Pečatu“ („Nemačka bez maske“). Berlinu je sada najvažnije da sebi nauštrb pristanemo na ono što se tamo želi u vezi sa BiH i KiM. Dok tako, uz nedajbože našu besramnu pomoć, tamo ne završe što su naumili – a radi se o periodu od bar još godinu dana – Nemci su spremni da srpskim političarima dozvole da radi ublažavanja pada svog rejtinga i dalje pričaju u tim okolnostima već isprazne priče o strateškim vezama Srbije i Rusije te o našoj nepokolebljivosti u odluci da RF „ne uvedemo sankcije“.

Tu bi se već radilo o pravom političkom teatru apsurda. Savezništva se grade zbog toga da države budu u što boljoj poziciji u vezi sa borbom za svoje nacionalne interese. Za Srbiju je strateško partnerstvo sa Rusijom bitno zato što je ona stub odbrane naših vitalnih interesa. Tradicionalno prijateljstvo je važno, ali i pored njega, države neretko u nekom trenutku dođu u (geo)politički raskorak. Bizarno bi bilo, i to dvostruko, pričati o savezništvu sa Rusijom kada bi oficijelni Beograd pristao da povlači poteze, koje Nemci od nas zahtevaju, usmerene ka razaranju naših ključnih interesnih pozicija u regionu i na srpskom području.

[restrictedarea]

Prvi aspekt toga smo već pomenuli. Drugi se sastoji u prostoj činjenici da Srbija koja je digla ruke od sebe ne može da bude ni prijatelj Rusije, tj. već bi se distancirala i od nje, samo pokušavajući to još neko vreme da prikrije. Nebitno je da li Srbija koja uvodi sankcije sebi to formalno čini i Rusiji. Šta Moskvi kao partneru znači srpski NATO državni provizorijum? Uz to, jasno je da bi se on brzo i formalno priklonio onome što bi već neformalno postalo realnost čim bi, eventualno, Beograd digao ruke od sebe.

 

DIJAGNOSTIKOVANJE GNUSNOSTI Kada se sve to sagleda, shvata se puni smisao Rogozinovih reči. On dobro razume da Nemci, kada kažu da Srbija mora da se distancira od Rusije, zapravo cinično i gnusno misle da prvo mora da se do kraja odrekne sebe. Ono što NATO bombarderi nisu mogli da završe sada bi Srbi trebalo da okončaju. Kasnije bi stvari i u vezi sa Moskvom postepeno došle na „pravu“ evroatlantsku meru. Zato je na adekvatan način – onakav kakav bi bio primeren i srpskim političarima da nismo dovedeni u poluokupaciono stanje – zamenik ruskog premijera reagovao u vezi sa izjavom pomenutog nemačkog visokog zvaničnika. Ona je prelila čašu ruskog strpljenja.

Kako je Rogozin napisao: „Prvo je Zapad raščlanio Jugoslaviju, zatim nazvao Srbe glavnim krivcima u građanskom ratu, zatim bombardovao Srbiju, a sada je ucenjuje, tražeći da izda Rusiju i priključi se sankcijama protiv nje. To je gnusna i cinična politika.“ Potpuno tačno. I to zbog same Srbije, a ne primarno Rusije.

U duhu rečenog, slobodno možemo da konstatujemo da je tokom 90-ih godina prošlog veka anacionalna (ne prava ruska) Moskva izdala Srbiju. Jeljcinov režim je ne samo pristao na uvođenje sankcija Srbiji već ih i podržao, igrao je sa nama prljave igre nastojeći da u svojstvu lažnog srpskog prijatelja profitira obavljajući razne poslove koje Zapad nije mogao direktno i konačno, iako se protivio agresiji na Srbiju 1999. godine, prilagodio se okolnostima i nastojao da iz njih izvuče što veću korist. Tako je radi značajnog finansijskog aranžmana asistirao slamanju srpskog oružanog otpora. Međutim, baš na ovom primeru vidi se zakonomernost o kojoj smo pričali.

Rusija koja je prvo digla ruke od sebe, digla ih je i od Srbije, čak − što je više delovala protiv svog prirodnog geopolitičkog partnera, a ne samo istorijskog prijatelja, više je sebi radila o glavi. Pre nego što je uveo sankcije Srbiji, režim Borisa Jeljcina je faktički uveo sankcije Rusiji. Radio je sve što od njega Zapad zatraži i tako direktno ruinirao rusku ekonomiju, socijalnu zbilju, kulturnoidentitetsku politiku, odbrambene potencijale. Da ne govorimo o potezima koji su doveli do definitivnog razaranja Sovjetskog Saveza (istorijske Rusije pod drugim imenom) odnosno o svemu onome što je kasnije usledilo a bilo je u funkciji stezanja obruča oko Rusije od strane onih koji su tvrdili da su joj prijatelji a u svojim vizijama su je videli kao geopolitički i na druge načine osakaćenu zemlju pa i podeljenu u više država. Valjda da njena sibirska i ostala bogatstva ne bi više bila samo njena!

 

GEOPOLITIČKE BUDALE Rogozin, koji se i u pomenutom vremenu protivio takvoj suštinski antiruskoj i više nego antisrpskoj politici Jeljcinovog režima, dobro shvata spojenost rusko-srpskih sudova. Naše zemlje jedna od druge mogu da se okreću samo onda kada se vodi i unutrašnja politika negiranja srpskih, odnosno ruskih nacionalnih interesa. Tako je danas, a tako je bilo i u prošlosti. Dovoljno je setiti se SSSR-a iz prve faze, tj. perioda boljševičkog svestranog gaženja ruskih interesa, iz čega je proizašao i kominternovski antisrpski pristup, ili pak titoističkog unutrašnjeg i geopolitičkog stava, gde se ne zna šta je gore prolazilo – Srpstvo ili Rusija.

Zamenik ruskog premijera dobro razume da, kada Zapad priča o sankcijama Srbije Rusiji, zapravo prioritetno misli na sankcije Beograda samoj Srbiji. A to ne samo da je nemoralno – što važi i za sankcije ili bilo koje druge negativne mere Beograda prema Moskvi i obrnuto – već je i sumanuto. Države postoje da bi štitile interese svog naroda, a ne da bi radile protiv njega. Kada to čine, onda faktički postaju negacija sebe, tj. radi interesa vladajućih klika pretvaraju se u sredstvo nečije neprijateljske politike. To je najviši stepen izdaje!

Mnogi u našem političkom životu ovo ne shvataju ili možda i neće da shvate. Ponavlja se da Nemačka nema ništa protiv Srbije, odnosno da sa nama želi da gradi savezničke odnose. Ali onda to očito želi onako kako su i SAD htele sa Rusijom dok je ona vodila autodestruktivnu politiku. Jedna drevna kavkaska izreka glasi: „Trgovac je uvek ljubazan prema budali!“ Od nje nema bolje mušterije. Tako je i u geopolitici. Samo tu politička elita često tek glumi budale i žrtvuje nacionalne interese radi lične koristi.

 

STARI SCENARIO Kako stvari sada stoje kod nas, videćemo. Ono za šta se sadašnjem premijeru mora odati priznanje jeste činjenica da je uistinu uspeo da nametne i održi kurs približavanja Rusiji kakav u skorijoj istoriji nismo imali. Njime se krenulo 2007. godine, ali je on već sredinom 2008. od strane (anti)srpske političke, NVO, medijske „pete kolone“ prekinut. Sada se sličan scenario onom koji je bio primenjen u vezi sa Koštunicom priprema i za Vučića. Posle pompeznog prijema Putina u Beogradu, njegovi odnosi sa Zapadom su poprimili bitno drugačiju dimenziju. Da nije tako, i mi i oni samo možemo još neko vreme da se pravimo.

Naravno, to ne znači da je pragmatični Zapad, uključujući i Berlin, Vučiću zatvorio svoje kapije. Ne. Vučić može, bar do daljnjeg, sa njima ponovo da nađe zajednički jezik ako prihvati ono što Zapad traži u vezi sa distanciranjem Srba od sebe i Rusije od nas. Srećom, premijer ostaje na drugačijoj poziciji. Ali to je tek pola posla. S druge strane, ne zauzima ni odgovarajući gard prema onome što nam predstoji. U domenu unutrašnje politike pokušava i dalje da gradi odnose sa onima koji će na prvi ozbiljan mig sa Zapada krenuti na njega sa svojih davno dokazanih antisrpskih pozicija. Kada se radi o spoljnoj politici, ističe da iako se ni po koju cenu nećemo okrenuti protiv Rusije, EU ostaje naš prioritet.

IGRE DISTANCIRANJA Sve to ima smisla kao deo strategije kupovine vremena. Međutim, primiče se trenutak kada će ono biti izlišno. Za njega se Srbija može spremiti samo distanciranjem ne od Rusije, već od onih unutar Srbije koji su spremni da rade protiv nacionalnih interesa. To dvostruko pojačava otpornu snagu sistema. Prvo, direktno, tako što umanjuje potencijal za unutrašnje delovanje protiv državnih interesa. Drugo, tako što se šalje poruka nemalom broju oportunista i u vladajućim strankama (koji bi radi svojih pozicija, osim ako ih lideri ne pritisnu i ne pokrenu, pristali na bilo šta, makar i na štetu zemlje) da nema više mesta za kalkulisanje i iščekivanje, već se mora preuzeti određena uloga u predstojećim dešavanjima kada će spoljni i unutrašnji evroatlantski jurišnici krenuti u akciju.

A da njih i te kako ima, podsetio nas je i Pajtić nedavnom izjavom da Srbija mora da se prikloni Briselu, tj. da prihvati njegovu antirusku (čitajte i antisrpsku) politiku. Nemalo je takvih, čak i u redovima vladajućih struktura. Valjda premijer to shvata. U protivnom, u velikom smo problemu, a ako je pozitivan odgovor, onda je vreme da i mi skinemo maske i krenemo putem barem unutrašnjih priprema za ozbiljnu geopolitičku preorijentaciju u smislu udaljavanja od svega evroatlantskog. Da još jednom ponovim: to nije pitanje proruskih sentimenata, već odnosa prema sopstvenim nacionalnim interesima. Rusija bez mnogo problema može i bez Srbije, ali Srbija ne može bez sebe. Ako (kada) budemo prisiljeni da definitivno biramo, distanciranje od Rusije će značiti da smo odabrali da kopamo sebi nacionalni grob!

Posle takvog zaključka, ništa ne menja ni najnoviji razvoj događaja u vezi sa „Južnim tokom“. Pošto je Bugarska, pritisnuta od strane Brisela, blokirala gradnju pomorske deonice gasovoda u svom delu Crnog mora, Rusija odustaje od pomenutog projekta, dok EU ne prestane da sprečava izgradnju „Južnog toka“ ili zainteresovane njene članice ne smognu snage da svoje nacionalne interese stave iznad evropskih direktiva. Činjenica je da takav, svakako razumljiv potez Moskve oficijelni Beograd ipak stavlja u veoma težak položaj. Srbija je dosledno opredeljena za realizaciju „Južnog toka“ i sada, bar do eventualnog pozitivnog raspleta, ostaje bez njega, a očekivanja nacije od tog projekta su velika, sa posledicama koje to ima na vlast.

Srpski državni vrh sada će biti izložen pojačanim pritiscima kako spolja, tako i iznutra, tj. od strane evroatlantskih centara moći i njihovog ideološkog (propagandnog) aparata u našoj zemlji. U skladu sa svojim ciničnim i gnusnim pristupom, oni će urlati: „Rusija je izdala Srbiju“ i još će agresivnije tražiti da se od nje okrenemo. Bujicom laži pokušaće da prikriju istinu da je Srbiju i druge zainteresovane evropske zemlje i ovaj put izdao Brisel. On na štetu Evrope vodi tuđi (američki) geopolitički rat protiv Rusije. Posledica toga je i razvoj događaja u vezi sa „Južnim tokom“. Nadam se da srpska vlast to shvata, odnosno da neće podleći pod pritiskom laži da je drugačije. A što se tiče Kremlja, takođe se nadam da zamrzavanje projekta „Južni tok“ ne znači relativizovanje balkanskog vektora ruske geopolitike. To bi za Rusiju jednako bilo štetno, kao i za Srbiju da odustane od razvoja savezničkih odnosa sa Moskvom. Ni Rusija ni Srbija nemaju mnogo pravih prijatelja i istinskih geopolitičkih partnera da bi ih bagatelisale!

[/restrictedarea]