EVROATLANTSKI NACIZAM – Fordovi partneri sa svastikom

Piše Nikola Martić

Fabrike „Dženeral motorsa“ i „Forda“ u Nemačkoj proizvele su oko 90 procenata ukupne količine srednjih i velikih kamiona koji su, prema podacima američke obaveštajne službe, bili kičma sistema transporta nemačke armije u Drugom svetskom ratu, kaže se u Izveštaju Senata iz 1974. godine o saradnji američkog krupnog biznisa sa nacistima

Posmatrači u Srbiji i u svetu danas tragaju za odgovorom na pitanje da li se menja spoljnopolitički kurs zvaničnog Beograda. Mnogi ga naslućuju već i iz nedavnih zbivanja na Ist Riveru. U jednom glasanju Srbija se, opredeljujući se principijelno, udaljila od Zapada.

Na predlog Ruske Federacije, krajem prošlog meseca, naime, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju kojom se osuđuju pokušaji glorifikacije nacističke ideologije i negiranje ratnih zločina nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Ovu svojevrsnu antinacističku rezoluciju, koja se u tekstu zalaže za donošenje nove, savremenim događajima prilagođene međunarodne konvencije o eliminaciji svih formi rasne diskriminacije, Generalnoj skupštini na usvajanje uputila je Treća komisija Ujedinjenih nacija, koja se bavi savremenim društvenim problemima humanitarnog karaktera (kršenje ljudskih prava, politički ekstremizam i sl). Rezolucija poziva da se osujete pokušaji „pranja nacističke prošlosti“ svih evropskih kolaboracionista iz vremena Drugog svetskog rata, koji se danas, kako se navodi, nastoje predstaviti kao pripadnici nekakvih nacionalnih pokreta otpora i borci za slobodu. Ona osuđuje sve pokušaje negiranja ratnih zločina počinjenih širom Evrope, uključujući i negiranje Holokausta nad Jevrejima.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je ovaj dokument većinom glasova: 115 glasova „za“ i samo tri glasa „protiv“, a 55 nacija je bilo uzdržano. Sve to, međutim, verovatno i ne bi došlo u fokus svetske političke javnosti da protiv njega nisu bile samo Sjedinjene Američke Države, Kanada i Ukrajina, dok su države članice Evropske unije bile uzdržane. Na drugoj strani, okupljene oko „ruske“ antinacističke rezolucije našle su se zemlje koje su svojim glasom izrazile nedvosmislen stav o aktuelnom veličanju nacističke prošlosti i kršenju ljudskih prava na evropskom kontinentu. Srbija je, treba reći, pored Belorusije, jedina evropska država koja je glasala za usvajanje rezolucije.

 

FORDOV UTICAJ NA HITLERA Ruska Federacija je izrazila razočaranje zbog toga što ovakva rezolucija „nije mogla biti usvojena jednoglasno“. Moskva je saopštila da je „sa velikim žaljenjem prihvatila činjenicu da su protiv ove rezolucije, koju je podržala većina zemalja članica Ujedinjenih nacija, glasale Sjedinjene Američke Države, Kanada i Ukrajina, a da su članice Evropske unije odlučile biti uzdržane“. U zvaničnom saopštenju, rusko Ministarstvo spoljnih poslova okarakterisalo je ukrajinski stav kao „posebno alarmantan“, budući da se radi, kako se navodi, o zemlji čiji je narod, i sam velika žrtva nacističkih strahota, bio „faktor koji je značajno doprineo zajedničkoj pobedi nad nacistima u Drugom svetskom ratu“.

Međutim, ako znamo kako je, zapravo, došlo do Drugog svetskog rata, ko su bili pravi inspiratori antisemitske mržnje, kako je rat iza kulisa vođen i finansiran i kako se, zapravo, završio, ovo što se nedavno dogodilo u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ne bi trebalo ni najmanje da nas čudi; štaviše, glasanje o ovoj rezoluciji nesumnjiv je pokazatelj prave nacističke prirode savremenih „evroatlantskih“ integracija.

[restrictedarea]

Istorija jasno ukazuje na to da je koren antisemitizma, u stvari, nastao u Americi dvadesetih godina prošlog veka, u čemu se može tražiti uzrok i nedavnog glasanja njenih predstavnika u Ujedinjenim nacijama. Malo je poznato da je najprominentniji, najbogatiji i najuticajniji Amerikanac tog doba, Henri Ford (osnivač američke automobilske imperije, koga je magazin „Forbs“ svojevremeno nazvao „biznismenom veka“ a ugledni američki časopis „Automotiv njuz“ – „čovekom milenijuma“) u svom privatnom glasilu (Dirborn indipendent) upućivao javnost na „opasnosti od jevrejske zavere protiv čovečanstva“, i to čitave dve decenije pre nacističkog genocida nad Jevrejima i drugim evropskim narodima „niže rase“. U tada vrlo čitanim pamfletima pod nazivom „Internacionalni Jevrejin – najveći svetski problem“ (članci koji su intenzivno bili prevođeni na nekoliko evropskih jezika i široko distribuirani, posebno u Španiji i Nemačkoj, na šta je potrošio čitavo bogatstvo) Ford je ukazivao na tzv. „jevrejsku pretnju“ – jevrejsku finansijsku oligarhiju koja putem ekonomske manipulacije nastoji da zavlada svetom (a posebno Amerikom).

Uticaj koji je svojom antisemitskom propagandom Henri Ford ostvario na Starom kontinentu bio je zapanjujući. Nedvosmisleno je inspirisao i samog lidera nacističke Nemačke Adolfa Hitlera, koji „velikog Amerikanca“ čak spominje u svojoj knjizi „Majn kampf“ (Moja borba): „Iz godine u godinu oni (Jevreji) postaju sve moćniji kontrolori celokupne proizvodnje u naciji koja ima preko 120 miliona stanovnika; samo je jedan veliki čovek, Ford, ostao potpuno nezavisan, a to njih dovodi do besa.“

Čini se, takođe, da u svojoj autobiografiji Hitler gotovo prepričava delove Fordovog „Internacionalnog Jevrejina“ (primerak je pronađen i u firerovoj biblioteci, očigledno vrlo podrobno proučavan). Možda najupečatljiviji pokazatelj pravih razmera uticaja Fordovog antisemitizma na začetak evropskog nacizma jeste činjenica da je neposredno pre početka Drugog svetskog rata (30. jula 1938. godine, četiri meseca pre nemačkog pripajanja Austrije) Henri Ford, u poznim godinama, po direktnom Hitlerovom nalogu, u Detroitu bio odlikovan Velikim krstom nemačkog orla najvišeg reda, najznačajnijim nacističkim ordenom Trećeg rajha koji je mogao da ponese jedan strani državljanin. A radi ilustracije ove veze, treba reći da je „velikog Amerikanca“ Hitler toliko cenio da je u svom kabinetu imao njegov portret u prirodnoj veličini.

O svemu ovome svojevremeno je pisao i renomirani američki list „Vašington post“. Kako u opširnom članku iz 1998. godine navodi Majkl Dobs, novinarski veteran u „Vašington postu“ bio zadužen za Istočnu Evropu (a svojevremeno je, kao specijalni dopisnik iz Beograda, „pokrivao“ i događaje vezane za smrt Josipa Broza Tita) dve najveće američke kompanije („Ford“ i „Dženeral motors“) „poput Švajcarske banke, godinama su decidno odbijale da priznaju bilo kakvu vezu sa nacističkom ratnom mašinerijom, kao i to da su u velikoj meri profitirale upotrebom prinudnog rada u svojim nemačkim filijalama tokom Drugog svetskog rata. Ali istoričari i advokati koji, u brojnim tužbama nekadašnjih ratnih zarobljenika, istražuju ulogu američke automobilske industrije u nemačkom ratnom naporu sakupili su ogromnu dokaznu građu koja razotkriva činjenicu njihove kolaboracije sa nacistima“.

Dobs podrobno razmatra dokaze koji jasno upućuju na vezu američkih industrijalaca sa nacistima, na jednom mestu slikovito opisujući „sa kolikim su se iznenađenjem američke trupe, tokom invazije na Evropu 1944. godine, susrele sa nemačkom vojnom mehanizacijom“, takođe proizvedenom u fabrikama „Forda“ i „Opela“ (tada sastavnim delom „Dženeral motorsa“). U ovom tekstu „Vašington post“, takođe, navodi da „veza ‚Forda‘ i ‚Dženeral motorsa‘ sa nacistima seže u dvadesete i tridesete godine prošlog veka, u doba kada su se ove dve američke automobilske kompanije međusobno borile za pristup profitabilnom nemačkom tržištu. Hitler se u to vreme divio proizvodnim kapacitetima američke automobilske industrije a bio je i strastveni čitalac Fordovih antisemitskih traktata. ‚Henri Ford je moja inspiracija‘, rekao je  Hitler novinarima iz Detroita dve godine pre nego što će postati nemački kancelar, 1933. godine“.

 

SPISAK NACISTIČKIH PARTNERA Henri Ford, najuspešniji Amerikanac svog vremena, nije, međutim, usamljen primer uspešne saradnje američkog velikog biznisa sa evropskim snagama koje će uskoro na Starom kontinentu počiniti, po razmerama i grotesknosti, do tada neviđene zločine. Podugačak je spisak Amerikanaca koji su između 1920. i 1940. godine održavali „profitabilne poslovne odnose“ sa nacističkim Trećim rajhom u nastajanju. Na tom spisku su, među ostalima, i poznata imena poput Džozefa Kenedija (otac ubijenog američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, biznismen, investitor i Ruzveltov ambasador u Velikoj Britaniji) i Džona Rokfelera (američki biznismen, finansijski magnat, osnivač kompanije „Standard oil“) ali i manje poznate ličnosti iz „visokog američkog društva“ kao što su Endrju Melon (biznismen, bankar, šef Američkog trezora i takođe ambasador SAD u Velikoj Britaniji) Alen Dals (potonji šef Centralne obaveštajne agencije je organizovala „pacovske kanale“ za prihvat „poraženih evropskih nacističkih neprijatelja“) i Čarls Lindberg (avijatičar, pisac, pronalazač, čovek koji je za svoje „istorijske zasluge“ u Americi odlikovan najvišim ordenom – Medaljom časti). Lista američkih kompanija koje su sa svojim „prekookeanskim nacističkim partnerom“ radile na „unapređenju poslovne saradnje“ neposredno do početka Drugog svetskog rata (a neke, kako će se ispostaviti, i tokom samog rata) nije manje interesantna. Tu su, osim automobilskih giganata „Ford“ i „Dženeral motors“, i „Dženeral elektrik“, „Du Pont“ i već pomenuti „Standard oil“ (danas „Ekson“) − američke firme bez čijeg bi kapitala razmere nacističke ekspanzije u Evropi bile nezamislive.

Ovde treba pomenuti i najveću nemačku hemijsku kompaniju tog vremena, „I. G. Farben“, sa kojom su „zemlje razvijenog Zapada“ (SAD, Engleska, Australija i dr.) održavale vrlo intenzivnu poslovnu saradnju. Inače, ovaj nacistički hemijski gigant je direktno odgovoran za proizvodnju jakog pesticida poznatog kao „Ciklon B“, kojim je u Evropi, u gasnim komorama, ubijeno nekoliko miliona ljudi. Posle rata, saveznici su rasformirali „I. G. Farben“, ali je on nastavio da funkcioniše kroz druge, manje korporacije, među kojima je danas najpoznatija multinacionalna kompanija „Bajer“ (nekada deo nacističke industrije smrti gde je, osim toga što je do iznemoglosti korišćena radna snaga robova iz nacističkih logora, takođe veliki broj ljudi umro od grotesknih eksperimenata na živim ljudskim bićima). Uprkos tome, „Bajer“ je danas najpoznatiji po svom izumu – aspirinu, a komercijalni logo ove kompanije dominira apotekama širom sveta.

Nedovoljno je, međutim, poznato da bi bez „finansijske podrške“ američkog krupnog biznisa i moćnih američkih banaka bilo gotovo nemoguće i zamisliti ogroman industrijski progres u Nemačkoj između dva rata. Nije tajna da su, iako zvanično dve zaraćene strane, Amerika i Nemačka održavale vrlo živu privrednu i finansijsku saradnju (u tzv. „privatnom sektoru“, ali bez intervencije države koja bi ovo sprečila). Tako su američke kompanije „Ford“ i „Dženeral motors“ sve vreme tokom Drugog svetskog rata snabdevale naciste kamionima i „pratećom opremom“ (između ostalog − vozilima kojima su ljudi odvoženi u logore) dok je Rokfelerov „Standard oil“ dopremao Hitleru naftu, pogonsko gorivo za „nacistički motor“ kojim je Nemačka pregazila čitavu Evropu, ogroman deo Rusije i severnu Afriku. O ovome upečatljivo svedoči Izveštaj američkog Senata iz 1974. godine, u kojem, između ostalog, stoji: „Aktivnosti ‚Dženeral motorsa‘, ‚Forda‘ i ‚Krajslera‘ pre Drugog svetskog rata i tokom njega veoma su indikativne. U to vreme ove firme su dominirale automobilskom industrijom i u SAD, i u Nemačkoj. S obzirom na svoje velike produkcijske mogućnosti, proizvodnja vozila ima veoma veliki značaj za sistem nacionalne odbrane… Doprinos ovih firmi američkim ratnim naporima, u smislu proizvodnje tenkova, delova aviona i druge opreme, vrlo je dobro poznat. Manje se, međutim, zna koliki je doprinos fabrika ovih kompanija u inostranstvu, u zemljama Sila Osovine. Uopšte uzev, ove kompanije su maksimizirale profit tako što su snabdevale obe strane sirovinama potrebnim za proizvodnju sredstava kojima se vodio rat.“

„Dženeral motors“ i „Ford“ su, kaže se u Izveštaju, postali sastavni deo nacističke ratne mašinerije. „U fabrikama ‚Dženeral motorsa‘ proizvedeno je na hiljade bombardera nemačkog ‚Luftvafea‘, dok su američke fabrike ove iste kompanije proizvodile avione za armiju SAD“. I „Ford“ je takođe bio aktivan u pripremama nacističke Nemačke za Drugi svetski rat. Godine 1938, na primer, otvorena je fabrika za proizvodnju kamiona u Berlinu. Prema podacima američke obaveštajne službe, stvarna svrha ove fabrike bila je proizvodnja „vozila za prevoz trupa“ koja su stavljena na raspolaganje nemačkom Vermahtu. Te godine je Henri Ford dobio orden nacističkog nemačkog orla (prve klase)… Po izbijanju rata 1939. godine, Sile Osovine su pretvorile fabrike „Dženeral motorsa“ i „Forda“ u postrojenja za proizvodnju vojnih kamiona i aviona. One su proizvele oko 90 procenata ukupne količine srednjih i velikih kamiona koji su, prema izveštajima američke obaveštajne službe, bili kičma sistema transporta nemačke armije.

S obzirom na njihovu multinacionalnu prirodu poslovanja i dominaciju na svetskom tržištu automobilske industrije, „Dženeral motors“ i „Ford“ su bili glavni snabdevači snaga fašizma i snaga demokratije. Moguće je, naravno, konstatovati da je saradnja sa obe strane u jednom oružanom konfliktu legitiman ekonomski interes, poput finansiranja obe političke partije pred izbore, što je uobičajena korporativistička praksa u politici danas. Da su u Drugom svetskom ratu pobedili nacisti, „Dženeral motors“ i „Ford“ danas bi bili besprekorno nacistički; međutim, s obzirom na to da je Hitler izgubio rat, ove kompanije su iz rata izašle kao besprekorno američke. Kakav god da je bio ishod Drugog svetskog rata, ove korporacije bi preživele konflikt a ekonomski interes njihovih akcionara bio bi u svakom slučaju zaštićen, kaže se u Izveštaju Senata.

U svetlu ovih činjenica, uzroci američko-kanadsko-ukrajinskog odbijanja „ruske“ antinacističke rezolucije, uz evropsku uzdržanost, postaju mnogo jasniji. Svrstavanje Srbije uz Rusiju prilikom ovog glasanja, međutim, pokazuje da je prošlost nemoguće zanemariti, ma koliko bili zagledani u budućnost.

[/restrictedarea]