Demontaža dobrih odnosa Berlina i Moskve

Kroz poslednju deceniju i po, Nemačka i Rusija su konsekventno izgrađivale međusobnu ekonomsku isprepletenost: Nemačka je postala glavni ruski trgovinski partner, dok Rusija pokriva gotovo polovinu nemačke potrebe za gasom. Dvesta hiljada Rusa živi u Nemačkoj, ruski biznis raspolaže izvrsnim vezama u nemačkim poslovnim krugovima i uticajnim krugovima socijaldemokrata.

Na delu je političko-ekonomska konstrukcija sistematski podizana pod prethodnim nemačkim kancelarima Helmutom Kolom i Gerhardom Šrederom, koja je 2005, uglavnom formirana, pala u krilo njihovoj pragmatičnoj naslednici Angeli Merkel. U godini koja izmiče to se partnerstvo sistematski, korak po korak, kruni i razgrađuje, do tačke bez povratka. Moskva za takvu situaciju krivi nerazboritost Berlina, Berlin optužuje neprozirnost Moskve.

Iako, za razliku od njenih prethodnika, ona jedina govori ruski, Angela Merkel se sa ruskim predsednikom Putinom razume lošije nego oni. Nijedan njen nastup ove godine nije prošao bez kancelarkine primedbe kako dobar deo njenog radnog vremena otpada na pokušaje da “razume Putina”.

U čitavom evropskom prostoru se “razumevanje Putina” u proteklih godinu dana razvilo u posebnu granu političke filozofije, ali nigde ta debata ne protiče u tako emotivnoj razmeni “pro-Putin” i “kontra-Putin” argumenata kao u Nemačkoj.

Istina je da po tom pitanju ima i drugih emotivnih javnosti – Poljska, baltičke zemlje – ali debatne linije uzimaju tamo monotoni kontra-Putin tok. Nemci, za razliku od njih, iskreno se muče da dođu do jedinstvenog lingvističkog, političkog i kulturnog prevoda onoga “što Putin hoće”.

Od januara ove godine je pitanje “Šta Putin zapravo hoće?” česti gost na stranicama medija nemačkog govornog područja. Za kratko vreme je nestalo nakon što je letos iznad Ukrajine oboren malezijski putnički avion, da bi se od jeseni postepeno vraćalo, a da ga niko nije, u raznim varijantama, izgovorio tako često kao nemačka kancelarka Merkel.

Merkelova i sujetni muškarci

U decembarskom broju uglednog američkog časopisa Njujorker objavljen je tekst “Smirena Nemica” u potpunosti posvećen nemačkoj kancelarki, u kome autor Džordž Peker opisuje uspon i istrajavanje “najmoćnije žene na svetu koja daje sve od sebe kako ne bi bila interesantna”.

Kao “ugledna” u našem nervoznom vremenu važi danas skoro svaka novina u kojoj su tekstovi deset puta duži od naslova, ali Njujorker maksimalizuje to pravilo. Na tridesetak strana autor iscrtava personalni habitus, ciljeve, motive, emocije i vizije unutar kojih i sa kojim deluje “najmoćnija neinteresantna žena na svetu”, Angela Merkel.

Ovako bi, u maksimalnom sažimanju, izgledali njegovi zaključci o nemačkoj kancelarki: Habitus = administrator javnih poslova; cilj = moć; motiv = sloboda; emocija = likovanje nad pobeđenim protivnicima; vizije = do dve nedelje kratkoročne, dve nedelje dugoročne, drugih nema.

Peker, koji je mesece proveo u razgovoru sa desetinama njenih saradnika, prijatelja, neprijatelja, analitičara i posmatrača – ali ne i sa samom Merkelovom, koja je odbila susret – opisuje kancelarku na dva nivoa. Prvo, kako se kao mlada osoba razvijala u trouglu između pruske discipline, sovjetske Rusije i hladnog naučnog metoda (studirala je fiziku, doktorirala kvantnu hemiju), a posle toga kako se na političkom vrhu razvijala u trouglu između Putina, Obame i nemačkog mentaliteta.

“Ako je naljutiš, to je tvoja smrt”, kaže Džon Kornblum, bivši američki ambasador koji još uvek živi u Berlinu. A šta je za nju duhovito? Naslađivanje nad neuspehom svih onih koji su joj se suprotstavili na njenom putu prema moći.

Dok čeka na pad “onih koji su joj se suprotstavili”, Angela ima anđeosko strpljenje, a pre svega zna kako se na javnoj sceni pobeđuju “sujetni muškarci” kao što su Helmut Kol, Gerhard Šreder, Joška Fišer i drugi.

Sve do sada rečeno o Angeli Merkel ne stoji ovde u funkciji kritike, i svakako ne bi izdržalo snagu javnog argumenta da tanana duša, još k tome ženska, ne bi ni mogla da postane veliki političar. Naprotiv, sve je ovo rečeno da bi se pokazalo kako Angela Merkel vidi, doživljava i tretira Vladimira Putina: Kao još jednog “sujetnog muškarca” u politici kome treba pokazati njegovo mesto.

U njenom političkom kosmosu koji funkcioniše između “pruske tvrdokorne pravdoljubivosti i brutalnosti”, Putin pokazuje nepodnošljivu dozu Berluskonijeve samouverenosti, Šrederovog mačizma i medijske lakoće Joške Fišera.

Putin je za nju, na neki način, “domaći” političar – još samo kada bi razumela šta on, u stvari, hoće.

Rusi i Nemci, dve bliske nacije

Ruska i nemačka “bliskost” uslovljena je zajedničkom dramatičnom istorijom i međusobnim ratnim kataklizmama. Nekad su se čak borili i na istoj strani, ali one situacije kada nisu, stvorile su nerazmrsiv kompleks agresora i žrtve.

To jest, nerazmrsiv kompleks istorijskih dubioza s nemačke osmatračnice, dok ruska strana ima vrlo jasnu, “razmršenu” predstavu o tome ko je bio agresor a ko žrtva u prošlom veku, šta je bila akcija a šta reakcija, šta je bio zločin a šta kazna, čak i kada se pojavljivala kao lice osvete.

Za vreme renoviranja zgrade berlinskog Rajhstaga pre nekoliko godina, radnici su ispod slojeva šuta, zemlje i godina otkrili ćirilične grafite ruskih vojnika iz maja 1945. tipa: “Moskva Berlinu 9.5.1945.” ili “j…m Hitlera u d..e”. Grafiti su ostali. Oni su danas integrisani u obnovljeni izgled parlamenta kao kompleksno istorijsko svedočanstvo.

“Nijedna druga zemlja ne bi tolerisala trajne tragove osvajača na svojim najvažnijim službenim zgradama. Ali, kako su nemački zločini kroz istoriju ostali jedinstveni, jedinstvene su i nemačke metode sećanja na njih”, pišeNjujorker.

Reč je o istorijski izgrađenom nacionalnom refleksu, po kome Nemačka sebe voli dok se mrzi, brani se od prevelikog samopuzdanja time što neguje vizuelnu kulturu sećanja na stare zločine. “Nemačka samokritika i samoprezir su deo nemačkog uspeha, to je nacionalna formula: Mržnja prema samom sebi čini te jačim”, kaže Marijam Lau iz časopisa Cajt.

Ali, ako je to nemački specifikum, da li “mržnja” prema sebi samom daje moralno odrešene ruke da “mrziš” i druge? Da li je taj mehanizam, u bizarnom aktu kolektivne projekcije, sada na delu u Merkelinoj Nemačkoj prema Putinovoj Rusiji?

Medijski “Rambuje sindrom”

U brojnim nemačkim televizijskim emisijama debatnog tipa, u nekim medijskim tekstovima ili reakcijama ove godine, uvek se našao neko (uz proteste ostalih, mora se priznati) ko bi ruskog predsednika opisivao kroz ideološku formulu nacionalsocijalizma i fašizma, nekad čak i sasvim eksplicitno.

Tu smo očito na nekom opasnom emotivnom terenu. Jer, optuživati predsednika nacije čijih su dvadeset miliona pobili nacisti kao “nacistu” sigurno ne spada u racionalni kompleks nemačke javnosti.

Čak ako uzmemo da je svojevremena izjava Šredera po kojoj bi Putin bio “demokrata bez ijedne mane” obično prijateljsko preterivanje, ostaje činjenica da oni koji u nemačkim medijima i javnosti kritikuju Putina polaze od paralele sa apsolutnim zlom nacističkog režima, kao da se Putinova “volja za moć” ne može objasniti u nekim ideološki neutralnijim terminima.

Na početku ove godine, nemački mediji su još tretirali Putina sa automatskim poštovanjem koje, čak i kad je kritički formulisano, sleduje predsedniku jedne države, jedne veoma velike države, sa kojom Nemačka ima komplikovanu istoriju i duboko isprepletenu današnjicu.

Kako je ova godina odmicala, a ruski zvaniničnici nastupali sa mešavinom britanski suvog humora, neverice i ekonomski utemeljenog stava “neće valjda”, tako je ton u dobrom delu medija (FAZ, ARD, ZDF) postajao sve grublji, uvrede sve niže, slike Putinovog lica sve izobličenije.

Na delo je stupio takozvani “Rambuje sindrom”, poznat iz vremena Slobodana Miloševića u Srbiji. Do Rambujea, on je bio nedisciplinovani državni predsednik koji ima problema sa demokratijom i istorijskim trenutkom. Posle Rambujea, on je u zapadnim medijima dobio medijsko pokrivanje koje sleduje provalnicima, džeparošima i ostalim sitim kriminalcima; a u takvom statusu je i umro.

Po istom medijskom mehanizmu povlačenje granice između “političara” i “bitange”, brisanje formula pristojnosti iz ophođenja, intenzivni fokus na jednu osobu, dok se svi ostali igrači razmeštaju u slepi ugao – u medijima nemačkog govornog područja je stvoren čitav niz eufemističkih uvreda za sve one koji se na javnoj sceni usude da predstave iznijansiranu odgovornost za ukrajinsku krizu.

Jedna od najstrašnijih je etiketa “Putinversteher”, odnosno “onaj/oni koji razume/razumeju Putina”. Optužba “Putinversteher” je termin koji u čitavom nemačkom govornom području kao “signalna lampica” za prekid diskusije, iznošenje govornika na zao glas i demaskiranje njegovih stavova kao zaostalih, amoralnih i ignorantskih.

I zato Angela Merkel već godinu dana pokušava da razume Putina, ali je jasno da ne može. Ne može, jer između njih ne stoji samo istorija – nju su Kol i Šreder već bili doveli u red – ne stoji samo njena averzija prema “sujetnim muškarcima” u politici (kao da nekih drugih i ima!), niti činjenica da ukrajinska kriza traje duže od dve nedelje, već čitav jedan medijalni refleks koji se, u evropskim okvirima i u moderno vreme, formirao u deceniji raspada Jugoslavije.

Čitaoci u Srbiji će se setiti da je početkom ovog meseca grupa od 60 nemačkih i austrijskih intelektualaca, umetnika, političara i novinara (Mario Adorf, Vim Venders, Klaus Maria Brandauer, Hana Šigula, Roman Hercog, Gerhard Šreder, Gabriele Krone-Šmalc) potpisalo apel “Opet rat u Evropi? Ne u naše ime!” gde se nemački politički vrh poziva na veću odgovornost u rešavanju ukrajinske krize, odnosno da se ne može sva odgovornost svaljivati na Rusiju i ta zemlja “gurati iz Evrope”.

Kao kuriozitet tog apela – jedan od potpisnika je i prvi i poslednji demokratski izabrani premijer Istočne Nemačke, Lotar de Mazijer, u čijem je timu Angela Merkel počela političku karijeru kao zamenica njegovog glasnogovornika.

Šta se dogodilo s tim apelom? Glavne televizijske mreže ga nisu ni prenele dok već nije bio komentatorski obrađen u negativnom smislu, štampani mediji su promptno i u većini na potpisnike okačili formulu “oni koji razumeju Putina”.

(Bar je za Hanu Šigulu trebalo da pokažu veću kreativnost. Ona nije poznavalac Putina, već više Petra Velikog, pošto je u jednoj TV koprodukciji igrala njegovu drugu ženu.)

Samo nekoliko dana kasnije, pojavio se protivapel potpisan od “100 istočnoevropskih eksperata” u kome se potpisnici prvog apela sa akademskih visina prozivaju da su zavedene neznalice, ignorantske duše po pitanju politike i geopolitike koje je sumrak uhvatio na istorijski rastegljivim ruskim granicama.

Deduktivna poruka tog protivapela je: samo doktori političkih nauka mogu prepoznati zapaljive ratne potencijale jedne situacije, Klaus Maria Brandauer treba i dalje da igra Šekspira i ostavi rat pravim ekspertima.

Između ostalog, u tom protivapelu se nalazi i sledeći vrlo interesantni pasus: “Bivše sovjetske republike Estonija i Litvanija (…) tretiraju svoje velike ruske manjine još restriktivnije nego Ukrajina svoju rusku manjinu. Ono što je tim baltičkim državama pomoglo da im se ne dogodi što i Ukrajini jeste činjenica da su od 2004. članice NATO-a, pa su zato mogle da sačuvaju svoj teritorijalni integritet”.

Prevedeno: Nije problem što se ruske manjine širom istočne Evrope “tretiraju restriktivno”, već je problem kako nekažnjeno institucionalizovati tu situaciju, kako je bezbednosno udomiti u jednom prema Rusiji neprijateljski raspoloženom savezu.

Zvuči neverovatno, ali, da li je moguće da Putin samo pokušava da predupredi takvu situaciju? Ovo treba shvatiti kao mali doprinos u javnoj debati o tome kako razumeti Putinove “neprozirne motive”.

Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1785943/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B0+%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%85+%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B0+%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%B8+%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B5.html