Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Ratko Paić
Kada se u svetskim medijima pojavila optužba da se na čelu pojedinih članica Evropske unije nalaze „neofašistički diktatori“, verovatno je prva misao većine ljudi bila da se radi tek o izjavi nekog gusara iz Somalije ili ekstremiste sa Bliskog Istoka u trenucima pomućenog stanja svesti, ali kada se ispostavilo da je tu optužbu sasvim ozbiljno izrekao poznati američki senator Džon Mekejn, onda su sigurno svi sa užasom već zamislili fašističku scenografiju, diktatorsku gestikulaciju firera i ostale avete prošlosti.
Međutim, i to se pokazalo kao netačno, jer niti su se probudili zli duhovi iz prošlosti, niti bilo ko na vodećim pozicijama u evropskim državama, daleko bilo, ne zagovara obnovu strašne ideologije. Ali, o čemu se onda radi, i šta je to u 21. veku, pre samo nekoliko dana navelo uglednog senatora iz Vašingtona da takvim rečima okvalifikuje političku situaciju, i to ni manje ni više, nego usred Evropske unije?
Dakle, Džon Mekejn je nazvao „neofašističkim diktatorom“ mađarskog predsednika vlade Viktora Orbana, i to ne zato što se deklarisao kao sledbenik Dučea, već kako se pokazalo, samo zato što prijateljski sarađuje sa Rusijom. Naime, američki senator je doslovno rekao da je Mađarska „na ivici da ustupi svoj suverenitet neofašističkom diktatoru koji ide u krevet sa Vladimirom Putinom“, te ujedno dodao da je po njegovom mišljenju Viktor Orban još od dolaska na vlast navodno „vršio antidemokratske ustavne promene i proganjao nevladine organizacije“, ali ni na tome se nije završio dugi niz optužbi Mekejna na račun mađarskog lidera.
Naravno, kada se malo detaljnije pogleda čime je to severni srpski sused zapravo izazvao toliki bes na Zapadu, onda se između redova naslućuje da se jedini Orbanov greh sastoji u tome što je u najboljem interesu svoje zemlje branio projekat gasovoda Južni tok i protiveći se Briselu doneo zakon koji je stvorio uslove za njegovu izgradnju, a takođe je još ranije uspeo da u Rusiji dogovori i dobijanje kredita u visini od čitavih 10 milijardi dolara za proširenje svoje atomske centrale. Osim toga, mađarski premijer je svoj zdravorazumski način razmišljanja sredinom ove godine pokazao sa mnoštvom izjava, poput one u kojoj je doslovno rekao ovo: „Nama Evropljanima je potrebna Rusija. Zato će nam pre ili kasnije zatrebati, i to više ranije nego kasnije – strateški savez sa Rusijom“.
A da Viktor Orban očigledno nije nikakav usamljeni diktator, već da njegove stavove dele i drugi najviši zvaničnici Mađarske, potvrdila je između ostalog izjava tamošnjeg državnog sekretara zaduženog za spoljnu ekonomiju Pitera Sijarta, u kojoj je ukazao na činjenicu da „dok se Evropska unija suočava sa ekonomskim problemima, Istok ima veliki potencijal rasta“, zbog čega je najavio da će se njegova zemlja pridržavati strategije saradnje sa njim. Štaviše, mađarski šef parlamenta Laslo Kever je bio još odrešitiji, doslovno rekavši da „Mađarska može i da napusti Evropsku uniju ako Brisel bude određivao kako moramo upravljati našom zemljom“.
Prema tome, imajući u vidu samo ovih nekoliko navedenih primera, postaje jasnije na koji način se u savremeno doba u očima zapadnih političara odjednom postaje „neofašistički diktator“, kako to reče Džon Mekejn. Dovoljno je samo da svoju ekonomsku budućnost vidite na istočnoj strani sveta, odnosno u saradnji sa Rusijom – i hitlerovski brčići su vam već nacrtani. A to je svakako dobar nauk i za Srbiju, u šta su se pretvorili kriterijumi koji opredeljuju tanku liniju između demokratije i fašizma. Barem ako se pitaju američki senatori.
http://serbian.ruvr.ru/2014_12_08/Da-li-su-se-stvarno-pojavili-hitlerovski-brchici-usred-Evropske-unije-5765/
…ono što `liderske` SAD ne mogu da `skontaju` jeste, da ALTERNATIVA evro-atlantskoj obmani ne samo da postoji, već je i sve – očitija ?
Svaki političar ili državnik koji interese svoje zemlje ne podređuje interesima SAD i Nemačke biva proglašen diktatorom. Tako je bilo i sa Slobodanom Miloševićem. Ali i Tadić je platio ceh nedovoljnoj poslušnosti. Vučić (i Dačić) su naučili lekciju i nastavili tamo gde je nedovoljno kooperativni Tadić stao. Razlika izmešu Tadića i Vučića je samo u tome što je zbog nedovoljne poslušnosti u Beograd došla lično Merkelova i lupila Tadiću (politički)šamar a zbog dedovoljne poslušnosti Vučiću je poslala Ramu da odradi posao za nju.