CVEĆKE AMERIČKE DEMOKRATIJE

Dmitrij SEDOV

Koliko  li samo vrsta gaji u svetu demokratija:  od divljeg bilja u Somaliji do stakleničkih u Švedskoj. Ali najegzotičnija demokratija se gaji u Sjedinjenim Američkim Državama, u kojoj su lokalni selekcionari naučili da ukrštaju cveće zakona sa korovom nasilja.

U toj vrsti selekcije najviše uspeha je imao predsednik Džordž Buš – mlađi, koji je posle događaja 11.septembra 2001. dozvolio tajnim službama da iz osumnjičenih izbijaju istinu pomoću instrumenata koje su koristili još srednjevekovni inkvizitori. On se nije brinuo za pravne aspekte tih metoda jer je, kako to svedoče njegove kolege sa godine, na Jejlskom univerzitetu više od pravne nauke po  lokalnim bircuzima proučavao asortiman jakih pića. Nisu se brinuli  ni oni što su te metode počeli da koriste u praksi – stvarno su počeli da muče ljude.

Prateći uputstva predsednika Baraka Obame, u Senatu SAD je nekoliko godina specijalna grupa  radila na izveštaju o mučenjima  u Ciji. Uputstva su bila potpuno američka – romantičarski motivisana i  nepromišljena. Njihov romantizam je bio u tome što je predsednik pozvao da  priča o  mučenjima  bude „transparentna“, a nepromišljenost je bila u neshvatanju posledica pojave jednog takvog izveštaja. Na kraju – nije se uspelo da se dođe do „transparentnosti“. Vlast je odlučila  da, kako se američko stanovništvo ne bi potresalo, od 6000 stranica objavi ukupno 500. Međutim, i tih 500  stranica su pravobranioce naterale da zakukaju: „Gospode, šta je ovo? Odakle Ciji  gestapovska  mučilišta?“

Danas najosetljiviji stanovnici Amerike, kada uključe televizor, prvo popiju tabletu za smirenje. Ispostavlja se da su osumnjičene potapali u bure sa vodom kod kojih su se, od straha, kosti na vezanim rukama i nogama lomile od prevelikog naprezanja mišića. Tukli su ih, bacali u hladnjače, plašili seksualnim nasiljem, po nekoliko dana zaredom nisu dozvoljavali   spavanje, inscenirali su smrtnu kaznu i radili  još mnogo toga, o čemu je bolje da se i ne govori.

Ali, nije to ništa – novinari su pronjuškali i otkrili još dve tajne. Prvo – spisak mučenja nije potpun! Na primer, sakriveni su neki efikasni načini za izvlačenje iz okrivljenih  onoga što ih je interesovalo, kao što je  priključivanje genitalija na električne kontakte ili zaziđivanje. A to još nije sve. Priča se da postoje još mnogo interesantniji metodi zaplašivanja, o kojima je apsolutno zabranjeno da se govori. Drugo, mučenja nisu predstavljala izuzetak od propisa;  ona su se, pod nazivom „metode proširenog saslušavanja“   nalazila u spisku ozakonjenih operativnih metoda. Takoreći, nastala su kao rezultat oplođenjaUstava SAD  sindromom nasilja, koji organski postoji u američkom društvu još od vremena ropstva u Americi.

Tu može da se povuče paralela između Tomasa Džefersona i Baraka Obame. Ispostavilo se da su obojica romantičari koji nisu shvatali kakva je  vrsta ljudi zavladala Amerikom. Ne treba se čuditi ukoliko se u strogo poverljivom delu izveštaja jednom otkriju činjenice o tome da su saradnici Cije skalpirali ljude  za koje se sumnjalo da su teroristi – isto onako kako su nekada skalpirali crvenokošce koji su odbijali da se podvrgnu demokratizaciji.

Uostalom, Amerika ne bi bila Amerika kada bi majstori za mučenje iz Cije kršili zakon prosto onako. Ispostavlja se da ga oni nisu kršili, jer zabrana mučenja važi samo za teritoriju SAD. A kada se sa čoveka koža dere izvan granica najdemokratskije zemlje na svetu – samo izvol’te, sve je u redu.

U Ciji postoje specijalno opremljeni avioni koji lete u ničijem prostoru, brodovi koji plove neutralnim vodama i tajni zatvori na teritoriji saveznika.  Na primer – u Poljskoj, pa u Litvaniji…U Poljskoj, beše, mučionicu su krili na vojnom aerodromu, a u Litvaniji je ista takva institucija bila maskirana kao škola jahanja. Osim toga, sve do sada iz sve snage radi zatvor u bazi Gvantanamo, koji predsednik Obama ama baš nikako ne uspeva da zatvori.

Uostalom, u izveštaju se kaže da su u programu mučenja učestvovale, ovako ili onako, 54 države. Pa šta – zemlje su demokratske, ali su ipak morale da od  SAD pozajme rasad za gajenje demokratije.

Mada se, u stvari,tu ne radi o mučenju od strane Cije, već u kratkovidosti Baraka Obame, koji je naredio da se pripremi taj izveštaj. Morao je da zna  da su romantičari, ako su i postajali američki predsednici, uvek završavali loše. Ovako ili onako, ipak su na onaj svet poslali četvoricu njih prevremeno i ne ustručavajući se, a sa Franklinom Ruzveltom se desila vrlo neprijatna priča pošto je on direktno odbio da prizna Izraelu pravo na državnost: morali su da ga sahrane u zatvorenom sanduku. Kako se ono kaže: romantizam za romantizam, ali nije mudro  praviti gluposti.

Istina, vremena se menjaju. Prošlog proleća su saradnici Cije polomili kompjutere previše ljubopitljivih senatora i već  su se spremali da smuljaju izveštaj kako misle da treba, ali im se nije dalo. Nestaju tradicije anglo-saksonske vernosti u uskom krugu prijatelja: našli  se mangupi koji nisu dali da se izveštaj popravi! Pa je došlo do pravog skandala.

Uostalom – pravi Amerikanci shvataju da tradicije osvajača Zapada predstavljaju zlatni fond nacije. Njih se ne treba stideti. Na primer – Džordž Buš – mlađi je izgovorio nešto što je postalo melem na ranu majstora – dželata, koje otadžbina nije uspela da oceni na pravi način: „Srećni smo što postoje muškarci i žene koji rade u Ciji na dobro  čitavog društva. Oni su patriote! Šta god da je u izveštaju napisano, ako on smanjuje ulogu tih ljudi – on je daleko od istine. Naša je zemlja baš srećna, što ih ima.“

Naravno, lako je bivšem predsedniku tako da priča – njemu na njegovom mestu ne preti Gvantanamo i niko ga neće  „gnjurati“, pogotovo ga neće dovoditi u kontakt  sa strujom. Ali drugi Amerikanci nisu baš toliko zaštićeni. Zato je ministar odbrane Čak Hejgel uoči objavljivanja izveštaja  digao uzbunu kod svih zapovednika vojske SAD po čitavom svetu – ipak se plašio  napada na ambasade i vojne jedinice SAD u inostranstvu.

Naravno da 500 stranica izveštaja Senata, kada ih svet ugleda, nikoga  neće začuditi. Dosta iz njega je  već bilo poznato. Mnogo je gora stvar sa onim stranicama koje su, kako priznaju sami senatori, „strašne“, i koje ne mogu da dođu do javnosti. Jer te stranice su se pojavile pošto  su Edvard Snouden  i Džulijan Asanž već uradili svoj mračni posao,  tako da je moglo  mirno da se uđe u materijale na bazi kojih je pripreman izveštaj.

Tako da ukoliko se, kao dopuna već objavljenom materijalu, pojave i ti podaci, uopšte neće biti suvišno ako se vojne snage SAD postave u punu bojevu gotovost. Jer mogu da isplivaju i  Cijini planovi  o otimanju nekih političara iz inostranstva, o korišćenju psihotropnih sredstava  protiv stranih javnih radnika, planovi za pripremu vojnih prevrata sa naknadnom likvidacijom šefova država. U tom će slučaju biti neizbežan snažan talas uzbunjenosti zbog cvećki američke demokratije tako da će ionako mala tražnja te trule robe sasvim opasti.