Amerika iskopava ratnu sekiru

Piše Filip Rodić

Iako se vojni planovi za eventualni sukob sa Sovjetskim Savezom, odnosno treći svetski rat, u Pentagonu prave još od završetka Potsdamske konferencije 1945, američka administracija sada je otišla korak dalje i usvojila pravnu regulativu kojom bi se pružio legitimitet za otpočinjanje oružanog sukoba sa Rusijom

Svi smo svedoci da je u diplomatskim odnosima Istoka i Zapada, Moskve i Vašingtona, u poslednjih godinu dana došlo do velikog loma, da je na sceni značajna ratna propaganda i da se sve ozbiljnije razmatra mogućnost oružanog sukoba. Koliko su stvari ozbiljne, najbolje pokazuje činjenica da je američki Kongres usvojio zakonodavni akt koji daje legitimitet vođenju rata protiv Rusije. Kongresna rezolucija 758, usvojena 4. decembra, tek treba da se nađe pred Senatom, ali već sada se može pretpostaviti da će akt, koji američkom predsedniku daje de facto „zeleno svetlo“ za otpočinjanje vojnog sukoba sa Rusijom bez odlučivanja u Kongresu, biti usvojen.

Za rezoluciju, koju mnogi ocenjuju kao prvoklasni primer ratnog huškanja zasnovanog na lažima i poluistinama, prošlog četvrtka glasalo je čak 411 od 435 poslanika, dok je protiv bilo samo njih 10. Američki ekonomista i kolumnista Pol Krejg Roberts, koji je u administraciji Ronalda Regana bio pomoćnik ministra finansija, ovo je prokomentarisao ocenom da su Amerikanci u stanju da izaberu samo dva posto inteligentnih kongresmena. „Ceo svet bi trebalo da obrati pažnju na to da je američki narod u stanju da izabere samo deset inteligentnih poslanika. Desetoro od 435 je dva posto. A, ipak, Vašington Ameriku proglašava ‚izuzetnom‘ i ‚neizostavnom‘ zemljom koja ima pravo da sprovodi hegemoniju nad celim svetom“, napisao je Roberts u tekstu pod naslovom „Rusija ima zapadne neprijatelje, a ne partnere“.

[restrictedarea]

Istorijsko glasanje Doista, glasanje u Kongresu može se smatrati istorijskim trenutkom kojim je bezbednost čitavog sveta dovedena u pitanje, ali je tek najnoviji u nizu koraka koje su SAD preduzele u poslednje vreme na putu ka ratu protiv Rusije. U maju ove godine, Senat je započeo proceduru usvajanja Akta o prevenciji ruske agresije, gde se poziva na militarizaciju Istočne Evrope i baltičkih država i stacioniranje američkih i NATO snaga na pragu same Rusije. Ovim bi Senat američkom predsedniku naložio da sprovede plan o povećanju američke i NATO podrške oružanim snagama Poljske, Estonije, Litvanije i Letonije, kao i drugim državama NATO, i da američkom stalnom predstavniku u alijansi odredi da zatraži razmatranje stalnog stacioniranja NATO snaga u tim zemljama. I pre zvaničnog usvajanja ovog dokumenta, njegove suštinske ideje se već sprovode. Sredinom jula, komandant NATO snaga u Evropi, general Filip Bridlav pozvao je na, kako je 22. avgusta pisao britanski Tajms, „formiranje baze u Poljskoj koja bi imala dovoljno oružja, municije i drugih potrepština neophodnih za brzo razmeštanje hiljada vojnika protiv Rusije“. Ovakav scenario dobio je podršku na septembarskom Samitu NATO u Velsu, gde je usvojen takozvani NATO akcioni plan protiv Rusije. Mesec dana kasnije, u oktobru, u baltičkim državama sprovedena je vojna vežba, a početkom novembra održan je drugi krug vežbi na Baltiku i u Istočnoj Evropi. U vežbama „Gvozdeni mač“ učestvovalo je devet zemalja NATO, uz 150 vojnika, pet tenkova i 11 borbenih vozila iz američke Prve konjičke divizije (koja se, inače, pojavljuje u kultnom filmu Apokalipsa danas). Koliko god ovo delovalo bezazleno na prvi pogled, jer pet tenkova za Rusiju zaista ne predstavlja nikakvu silu, iza se krije ozbiljna namera SAD i NATO da, pošto su pogazile sporazum sa Moskvom o neširenju NATO na Istok, sada prekrše i sporazum iz 1997, kojim se zabranjuje trajno stacioniranje američkih snaga u bivšim sovjetskim republikama. Zapad ovaj dogovor očito planira da izigra tako što će da sprovodi stalnu rotaciju snaga i da održava vojne vežbe na svakih mesec dana. Kada se to sabere sa formiranjem „baze“ u Poljskoj, što je predložio Bridlav, potpuno je jasno da NATO i SAD na mala vrata žele da osiguraju mogućnost značajnog vojnog prisustva na granici sa Rusijom. Rusija je na ove natovske manevre uzvratila istom merom sprovodeći u novembru velike vojne vežbe u Barencovom moru, koje su se sastojale iz isprobavanja „čitave nuklearne trijade“ − strateških bombardera, nuklearnih podmornica i interkontinentalnih raketa „Topolj-M“.

 

Legitimizacija sukoba Usvajanje Rezolucije 758 u Kongresu predstavlja uspostavljanje pravnog okvira za buduće moguće oružane akcije protiv Rusije i, suštinski, krunu svih dosadašnjih konkretnih mera koje su SAD i NATO preduzeli protiv Moskve. Posebno je važno to što se u Rezoluciji pominje član 5 Vašingtonskog sporazuma, odnosno natovska doktrina o kolektivnoj bezbednosti. Ovaj član predviđa da napad na jednu članicu alijanse predstavlja napad na sve države NATO. Činjenica da se ovim predsedniku SAD daje dozvola da otpočne oružani sukob sa Rusijom bez zvanične dozvole Kongresa može se smatrati i svojevrsnim kršenjem samog američkog Ustava, čiji član 1 predviđa da samo Kongres može imati moć da odlučuje o objavi rata. Rezolucijom se američki predsednik poziva da, uz konsultacije sa Kongresom, „proveri stanje, spremnost i odgovornosti američkih oružanih snaga i snaga drugih članica NATO kako bi se utvrdilo da li su doprinos i akcije svih njih dovoljne da se zadovolje obaveze kolektivne odbrane u skladu sa članom 5 Severnoatlantskog sporazuma i preciziraju mere da bi se otklonili bilo kakvi nedostaci“.

Ovaj deo Rezolucije nedvosmisleno ukazuje da SAD razmatraju upotrebu člana 5 kako bi pokrenule proces vojnog sukobljavanja sa Rusijom. Član 5 Vašingtonskog sporazuma je vrlo zgodan mehanizam kojim SAD mogu primorati članice NATO da ratuju za račun Vašingtona.

Na ivici nuklearnog rata

SAD i SSSR, odnosno Rusija, bili su od Drugog svetskog rata do sada u više navrata na ivici nuklearnog sukoba. Najznačajniji istorijski događaji koji su mogli da dovedu do nuklearne apokalipse su:

25. jun 1950 – 27. jul 1953: Korejski rat – sukob između komunističkog severa i kapitalističkog juga, za koji su mnogi verovali da može da eskalira u otvoreni rat između SSSR i Kine, s jedne, i SAD s druge strane.

15 – 28 oktobar 1962: Kubanska kriza – konfrontacija između SSSR i SAD u vezi sa stacioniranjem ruskih nuklearnih raketa na Kubi često se smatra trenutkom kada je svet bio najbliže trećem svetskom ratu.

6 – 25 oktobar 1973: Jomkipurski rat – arapsko-izraelski sukob tokom kojeg su napetosti između SAD (na strani Izraela) i SSSR (podržavao arapsku stranu) narasle do te mere da su pomorske snage supersila bile na ivici toga da otvore vatru jedna na drugu.

26. septembar 1983: Sovjetski sistem za rano upozoravanje objavio je lažnu uzbunu pokazujući lansiranje američke interkontinentalne rakete „Minutmen“. Uzvratni napad sprečio je jedan oficir sovjetske Protivvazdušne odbrane, koji je shvatio da nije došlo do lansiranja raketa, nego da je sistem zakazao.

25. januar 1995: Prvi, i do sada jedini put kada je ruski predsednik aktivirao „Čeget“ tašnu za lansiranje nuklearnih raketa: američko-norveško testiranje raketa greškom je protumačeno kao lansiranje „Trajdent“ nuklearne rakete. Na svu sreću, predsednik Boris Jeljcin nije pritisnuo dugme za lansiranje ruskih raketa, jer je komanda uspela da utvrdi da tuđa raketa neće ući u ruski vazdušni prostor, i otkazala planove za uzvratni udarac.

[/restrictedarea]