Aleksandar Dunđerin – Rat za svaku reč

Razgovarao Predrag Radonjić

„Jedino je još u srpskoj književnosti moguće tako iskreno biti antievropski i antimondijalistički raspoložen, ukazivati na zlo zapadnih demokratija koje se sve slobodnije razliva po našem krvotoku”

Povod za razgovor sa novinarem, kritičarem i piscem Aleksandrom Dunđerinom predstavlja objavljivanje njegove dvotomne knjige Demoni odlaze I i II u ediciji „Albatros“ izdavačke kuće „Filip Višnjić“. U prvoj knjizi sabrani su tekstovi o srpskoj prozi, dok je u drugoj štampao intervjue rađene sa autorima o čijim je delima pisao, kao i polemike koje je sa nekima od njih vodio. U razgovoru za Pečat Dunđerin objašnjava da knjiga Demoni odlaze govori o sukobu ideja koji je eskalirao posle 2008, prerastajući u pravi rat za srpsku književnost.

„Taj rat vodio se na stranicama Pečata, Politike, Danasa i E-novina i u njemu su učestvovali manje-više svi pisci koje sam pominjao u knjigama. ‚Sukob ideja‘ u književnom kontekstu, dakle, samo je delimična refleksija na politički sukob, koji se u osnovi svodio na pitanje da li naša država treba da postane deo Evropske unije ili ne. Taj sukob, a ne onaj književni, nazvao sam (kvazi)ideološkim i fingiranim. Jer Srbija je posle pada Slobodana Miloševića postala državica, poput mnogih u svetu, kojoj je dopušten ograničeni identitet, zastava i himna, dok joj je uklonjen svaki oblik suverenosti. Ako mi ne verujete, pročitajte Jedro nade Nikole Malovića, pa ćete shvatiti kako se nezavisnost pretvara u međuzavisnost. Zato je i pitanje iz naslova nove knjige Milorada Vučelića Ima li ovde Srba postalo retorsko, iako nije izvorno bilo retorsko“, kaže Dunđerin.

Vaši protivnici često su isticali kao glavnu manjkavost vašeg književnokritičkog pristupa tumačenje književnosti u ideološkom i društvenopolitičkom ključu. Kako gledate na pomenute optužbe?

Optužbe da sam „politički komesar“ koji književnost tumači na „ždanovljevski način“ iznosila je uglavnom nekolicina pisaca, razočaranih što sam u kritikama razotkrivao njihovu netalentovanost. Moji pravi neprijatelji zamerali su mi što sam navodno iznosio ultranacionalističke stavove. A istina je u nečem sasvim drugom. U 21. veku, kada dominira masovna kultura, Bartove dogme više ne važe. Uostalom, na unutrašnje osobine teksta, na strukturu, stil, jezik, presudno utiče društveni kontekst, a estetsko u umetničkom delu ne može se tumačiti odvojeno od, između ostalog, i političkih prilika u zemlji i svetu. To su znali još Platon i Aristotel, ponavljali Marks, Ten i Lukač, Goldman i Adorno, Skerlić, Dostojevski i Zola, Crnjanski, Andrić, Pekić i Kiš. Naravno, to ne znači da se u Demonima opredeljujem za pozitivistički pristup, niti sam pristalica isključivo „dijalektike teksta i konteksta“. Ali sam svestan da su kolektivna svest i ideologija, pogotovo danas, iako se čini da je suprotno, glavni okidači individualne imaginacije, te da posle završetka Hladnog rata ne postoji čak ni fingirana autonomija stvaranja. Taj osećaj i ta spoznaja prožimali su i ranije moje tekstove, pre svega one u Pečatu, pa su, logično, dominantni i u mojim knjigama.

[restrictedarea]

U prikazima o srpskoj prozi jasna je linija ideološkog pristupa i vaše, uslovno rečeno, političke angažovanosti. Šta vas je podstaklo na ovakav pristup i otvorenost u njegovom zastupanju?

Patriotizam je, kako mi je to svojevremeno rekao Momo Kapor, stvar kućnog vaspitanja. Zahvaljujući njemu, shvatio sam da nije ni društveno odgovorno niti moralno da se srpsko tlo ruži, narod ismeva, a tradicionalne vrednosti gaze u trenutku kad vam je zemlja razorena, uništena, okupirana. Slažem se, takođe, sa Sinišom Kovačevićem kada kaže da je čovečanstvo u ćorsokaku globalizma, koji je samo verbalni supstitut za neokolonijalizam, neoimperijalizam i banditski, odnosno liberalni kapitalizam. Zato se nadam da Srbija nikada neće baš do kraja prerasti u evropsko globalno totalitarno demokratsko društvo. Podržavam, dakle, parolu „EU? Hvala. Nisam budala.“ Isto tako, veoma je važno da još uvek postoje ljudi poput Rajka Petrova Noga koji kazuju da postoje veće vrednosti od života. Da nije njih, verovatno se ni ja ovom prilikom ne bih usudio reći da je, na primer, Kosovo i Metohija kao praprostor našeg nastanka jedna takva vrednost. Ako mislite na ova pitanja − da, u odnosu na njih, veoma se jasno opredeljujem. I u odnosu na njih opredeljivali su se i naši preci, pa i srpska proza na početku 21. veka. Uostalom, nužnost nacionalne pozicije srpskog pisca posle NATO agresije na SRJ i okupacije Kosova i Metohije najbolje je objasnio Milovan Danojlić. Pročitajte Pisma bez adrese.

I pored pomenute ideološke određenosti, ušli ste u sukob sa pripadnicima različitih političkih i poetičkih orijentacija. Odakle ti sukobi?

Književni sukob ideja, o čemu najviše govore obe knjige Demoni odlaze, nešto je najlepše i najvažnije što se dogodilo Srbiji posle petooktobarskih promena. Ekonomski uništena, vojno okupirana, politički porobljena, naša zemlja jedino još može da povrati dostojanstvo kroz kulturu. Rat za srpsku književnost je upravo to i učinio. Još je jedino u srpskoj književnosti moguće tako iskreno biti antievropski i antimondijalistički raspoložen, ukazivati na zlo zapadnih demokratija koje se sve slobodnije razliva po našem krvotoku, podsećati kako bez Kosova i Metohije kao prostora „samoubilačkog apsurda“, što reče Andrić, nije moguće zamisliti nijednu našu, ili bilo čiju u istoriji čovečanstva borbu za slobodu, pa ni ovu koja nam, nadam se, uskoro predstoji. U tom smislu, najviše je bitka protiv Sretena Ugričića imala smisla, jer je reč o čoveku ispunjenom istinskom mržnjom prema svemu što ima nacionalno i patriotsko obeležje. Držati čoveka, koji svakom prilikom, u zemlji i inostranstvu, uzvikuje antinacionalne pokliče, toliko godina na čelu jedne od najznačajnijih nacionalnih kulturnih ustanova, Narodne biblioteke Srbije, samo je primer jednog od mnogobrojnih poraza srpske novovekovne politike. Mene lično, međutim, najviše je iritiralo retko viđeno licemerje umetnika i filozofa Sretena Ugričića. Vrhunski je, naime, cinizam pravdati prezir prema svom narodu i svojoj otadžbini primerom Tomasa Bernharda (koji se odrekao austrijskog državljanstva i zabranio štampanje svojih knjiga u Austriji) a istovremeno uživati sve privilegije države, pri tome objavljivati svoje knjige upravo i jedino u toj državi. Moje polemike sa drugim autorima sasvim su druge prirode.

Zbog čega sve ove sukobljene struje u srpskoj književnosti mogu da se podvedu pod zajednički naziv demoni?

Ukoliko autor ima potrebu da dodatno pojašnjava šta je želeo reći svojom knjigom ili pojedinom metaforom, to je siguran znak da knjiga nije dovršena a da metafora nije uspela.

U poslednje vreme puno je knjiga u kojima se sabiraju kolumne, članci, prikazi, kritike, objavljivani u raznorodnoj periodici. Po čemu ova knjiga eventualno iskače iz tog okvira?

Većina mojih kolega, čim objavi desetak književnih kritika ili eseja, ili napiše desetak priča, oseti potrebu da ih sakupi i objavi u knjizi, iako te kritike i eseji, ili priče, udruženi, nemaju nikakav novi višak značenja. Demoni odlaze je delo koje je nastajalo više od decenije. Čitave dve poslednje godine vršio sam samo selekciju tekstova koje sam pisao u Stanju stvari i ostaloj umetničkoj periodici, kao i u Pečatu, uklapao ih u širi mozaik, i dopisivao niz poglavlja koja povezuju sve kritike i eseje, razgovore i polemike u jedinstvenu celinu. Godinama sam razgovore sa srpskim umetnicima i intelektualcima osmišljavao tako da upotpune, nadograde ili opovrgnu teze, stavove i ideje koje sam izrekao u kritikama i esejima. Zbog svega toga ove knjige možda i jesu prvi sistematičniji prikaz srpske proze na početku 21. veka. Još jednom želim da podvučem da je Pečat, zahvaljujući senzibilitetu Milorada Vučelića, tih godina bio istinska oaza smisla i sigurnosti. Autori i sagovornici Pečata naši su najznačajniji intelektualci. Takvo okruženje bilo je izuzetno inspirativno, ali i obavezujuće. Osim toga, Vučelić je, ne samo meni, dao skoro neograničen prostor i slobodu za stvaranje. Zato su se prikazi u Pečatu pretvarali u male eseje, ponekad čak i studije o umetnosti, intervjui u stvaralačke portrete sagovornika, a novinarskoistraživački tekstovi u dokumentarističku prozu. Mi smo u Pečatu tih godina zaista verovali u to što smo radili. Mi smo istinski ratovali, za svaku reč, i svakom rečju, iskreno, do poslednjeg daha. Ta nepatvorenost emocije, miris znoja i ukus krvi, oseća se u Demonima, zar ne?

Da li se može biti istovremeno projugoslovenski i antievropski orijentisan? Kada ovo kažem, pomislim na, recimo, u savremenom dobu, Igora Mandića, ili u istorijskom smislu, na jugoslovenstvo „Mlade Bosne“ i pisce proistekle iz te emocije i ideje.

Kada sam negativno konotirao jugoslovenstvo u srpskoj kulturi, imao sam u vidu upravo tendencije o kojima je i Milo Lompar iscrpno pisao, a koje su u srpskoj kulturi, nažalost, prisutne i danas. Demon jugoslovenstva, naime, ponovo je tokom novog veka pohodio Beograd, a rezultat je ovoga puta još tragičniji. Anonimni Štiks dobijao je prednost u odnosu na Nušića u pozorištima naše prestonice, i to u godini jubileja našeg čuvenog komediografa. Država Srbija finansirala je isključivo filmove koji su apostrofirali navodni genocidni gen srpskog naroda, prikazujući nas kao primitivnu zajednicu čije su osnovne vrednosti ubijanje i pljačkanje. Svim piscima koji su stvarali izvan prostora današnje Srbije oduzet je srpski identitet, a mnogi su, kao Njegoš recimo, optuženi za govor mržnje. Jugoslovenstvo u srpskoj kulturi služi samo jednom cilju – ukidanju čak i kulture sećanja, i slobodnog mišljenja i govora, kao jedinih ostataka nezavisnosti u Srbiji. Taj proces razgradnje srpske kulture biće nastavljen nezavisno od toga koja je politička opcija na vlasti u Srbiji. A što se tiče revolucionarnog zanosa pred Prvi svetski rat, preporučujem vam da pročitate predgovor Miloša Kovića knjizi Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja. Nije Princip nikakav rodonačelnik „bratstva i jedinstva“, niti antievropski orijentisani pripadnik „Mlade Bosne“. Naprotiv, mladobosanci su bili prožeti upravo evropskim idejama onoga doba. I kada se zalažu za ubistvo tiranina, i kada naglašavaju nacionalno srpsko pitanje kao otpor stranim okupacijama, i kada su nadahnuti idejama levičarskog, socijalnog bunta – oni su tipični Evropljani na početku 20. veka.

Gde su srpska kultura i književnost danas i kakve su im perspektive?

Srpska književnost i umetnost, kao i njihovi tvorci, bili su inspirisani srpstvom, jugoslovenstvom ili evropejstvom i imaju šansu samo ukoliko i dalje u svojim delima, ali i u životu, ostanu duboko humani i etični, ako vrate čoveka ljudskosti, i ako u vremenu predapokaliptičnog užasa, u razdoblju u kojem se opšti brojevima a ne srcem, kao referentne tačke u koordinatni sistem umetnosti postave Boga, Ljubav i smrt. Umetnost postoji samo ukoliko je vođena Božjom energijom, natopljena bezinteresnom i bezuslovnom ljubavlju, samo ako veruje da svojim delovanjem doprinosi lepšoj i boljoj budućnosti, ma koliko se danas te ideja činila otrcanom, od prekomerne upotrebe izlizanom, uzaludnom, utopističkom. Savremena umetnost, osim toga, mora danas, kao što to čine, recimo, Slobodan Vladušić i Nikola Malović, da negativno konotira savremene oblike političke manipulacije, „tehnološki larpurlartizam“ i totalnu kontrolu ljudskih zajednica preko telenadzora, vodeći dijalog sa Badjuom, koji je precizno ustanovio da je 21. vek, po ključnim problemima, bliži fenomenima 19. veka nego revolucionarnoj istoriji 20. veka. Danas su, naime, ponovo ključna pitanja: siromaštvo, nejednakost, politika u službi bogatih, nihilizam kod mladih, servilnost inteligencije. Pri tome, ne treba zaboraviti da istinsko stvaralaštvo, baš kao i sloboda i otadžbina, stoje iznad svake ideologije. Te poruke mora da prenese savremena umetnost. I mora se, da parafraziram Miroslava Toholja, u svemu tome gajiti monaška posvećenost, dobrovoljna anonimnost. Nadam se, ipak, da nikada neće osvanuti jutro kada za priče više neće biti potrebno traganje za neizrecivim.

Napustili ste medije i književnost i 2012. uputili se u državnu upravu, u vladinu Kancelariju za Kosovo i Metohiju. Kakva su vaša iskustva sa Kosova i Metohije?

Za to je odgovoran Rajko Petrov Nogo. Poverovao sam mu da se pod okupacijom ne objavljuje. Nego da je najpre potrebno drugim metodama izboriti se za slobodu. I zato, kada mi je Aleksandar Vulin ponudio da na Kosovu i Metohiji učestvujem u borbi za srpsku savremenu kulturu i kulturnu baštinu, nisam se uopšte dvoumio. I ne kajem se, boraveći u ove dve godine toliko često na Kosovu i Metohiji, zaista sam spoznao zašto je Kosovo i Metohija tako „strašna lozinka“ i šta znači biti „poverenik kosovske misli“. Spoznao sam, zapravo, šta je to smrt. A za svakoga ko piše iskustvo blizine smrti od neprocenjivog je značaja.To sa dnevnom politikom nema ama baš nikakve veze. A književnost nikada nisam napuštao. O tome, valjda, svedoče i ove dve knjige Demona.

Mnogi vam zameraju što ste afirmisali književni rad Aleksandra Vulina. U tome prepoznaju sukob interesa.

I dalje sam uveren da su Lepota i Opadanje važniji romani od većine onih koji su objavljeni u novom milenijumu. Uostalom, ni danas nisam promenio mišljenje o Vulinu – on nije političar koji je zalutao u književnost, već književnik koji se trenutno bavi politikom.

Budući da ste preko dve godine bili zaduženi za razvoj savremene srpske kulture i očuvanje baštine na Kosovu i Metohiji, da li ste zadovoljni ostvarenim rezultatima na terenu?

Da je car Dušan znao kome ostavlja u amanet manastir Sveti Arhangeli, verovatno ga nikada ne bi ni gradio. Sve što imam da saopštim o Kosovu i Metohiji od 2012. do 2014. svedočiću pošto objavim kratki roman o ljubavi Vojvođanska pjesma. Posle toga, naime, nameravam da započnem pisanje Kosovske priče. Biće to dugi roman o ubijanju. Ako me Bog dotle ostavi u životu, u šta, kako vreme odmiče, sve više sumnjam…

[/restrictedarea]