Srđa Popović, srpski Bin Laden

Piše Filip Rodić

Kada se pojavila, Oslobodilačka vojska Kosova nalazila se na američkoj listi terorističkih organizacija, da bi u kratkom roku sa te liste bila skinuta, a njeni pripadnici proglašeni za borce za slobodu. Sa druge strane, organizacija Kanvas, nastala iz Otpora, imala je obrnutu sudbinu – od boraca za slobodu postali su teroristi

Bliski američki saveznici, Ujedinjeni Arapski Emirati, objavili su ove nedelje spisak sa 82 organizacije koje se u ovoj državi smatraju terorističkim. Na spisku prednjače ekstremističke islamske organizacije poput Al Kaide u islamskom Magrebu, Boko Harama, Laškar e Taiba, Islamske države i Al Nusra fronta, ali, iznenađujuće, tu su i neke organizacije bliske Vašingtonu i Beloj kući, kao što je Savet za američko-islamske odnose ili Muslimansko bratstvo, koje su SAD podržavale u Egiptu. U društvu svih tih organizacija manje ili više dragih Vašingtonu, ali koje sve listom imaju islamski predznak, našla se i organizacija Kanvas iz Beograda, iako s islamom nema nikakve veze, ali ima sve veze sa američkom vladom. U odluci Abu Dabija, koju je potpisala Njegova visost predsednik šeik Halifa bin Zajed al Nahjan, ne objašnjava se  kojim su se to standardima vlasti Emirata vodile kada su sastavljale listu, pa se iz istorije ovih grupa može samo pretpostavljati zašto su se tu našle.

Iz perspektive Srbije, nije toliko interesantno zašto UAE teroristima smatraju neke ekstremističke organizacije za koje se osnovano sumnja da ih i same finansiraju, ali slučaj Kanvasa je svakako interesantan. „Iznenađen sam i šokiran“, rekao je srpskim medijima osnivač Centra za primenjene nenasilne akcije i strategije (CANVAS) Srđa Popović. Moramo priznati da smo i mi podjednako iznenađeni i šokirani odlukom da se ovo vašingtonsko čedo proglasi teroristom, i to ne u nekom od mrskih nedemokratskih i autoritarnih režima poput onih u Belorusiji, Rusiji, Kini ili nekoj drugoj zemlji kojoj se ni bombama, verovatno, ne bi mogla uterati vera u vrednosti neoliberalne demokratije i kapitalizma, nego u jednoj od SAD najbližih država.

 

Američki revolucionari Šta je, u stvari, Kanvas? Kanvas je organizacija osnovana 2004. godine, sa ciljem da drugim zemljama prenese iskustva u borbi protiv autoritarnih režima. I doista su posvećeni svom poslu. Za početak, krenimo od „Oktobarske revolucije“ u Srbiji i Otpora, koji je predstavljan kao samonikla organizacija običnih aktivista, ali iza čije se maske kriju mnogo ozbiljnije stvari, što priznaju i sami zapadnjaci. „U principu, operacija (u Srbiji) bila je potpuno javna i finansirana kongresnim dotacijama od oko 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion dolara za 2000. godinu. Neki od Amerikanaca koji su bili uključeni u napore za rušenje (Slobodana) Miloševića rekli su da su bili svesni aktivnosti CIA u toj kampanji, ali da nisu mogli tačno da ustanove šta to Agencija namerava“, navodi se u jednom tekstu koji je 2000. godine objavljen u Vašington postu. „Vodeću ulogu imali su Stejt department i Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) koji su kanalisali fondove preko komercijalnih ugovarača i neprofitnih grupa kao što su Nacionalni fond za demokratiju (NED) i Međunarodni republikanski institut (IRI)“, dodaje se u ovom tekstu. Imena ovih organizacija treba dobro upamtiti, jer one igraju ključnu ulogu u svim „obojenim revolucijama“ koje su prethodile ovoj u Srbiji i koje su usledile posle nje.

„Činjenica je da su, između 1997. i 2000, NED i američka vlada uspeli ono što NATO-u nije pošlo za rukom uprkos 37.000 borbenih letova (tokom bombardovanja SRJ) – da svrgnu Miloševića i da promovišu neoliberalnu viziju za Srbiju“, rekao je sa svoje strane američki analitičar Majkl Barker.

Otpor se pokazao kao toliko uspešan da je odlučeno da se ova organizacija uključi u demonstracije u Ukrajini 2004. i pomogne u primeni šablona koji je originalno sproveden u Srbiji, ovog puta uz američku finansijsku pomoć vrednu 65 miliona dolara. „Obučavali smo ih kako da uspostave organizaciju, kako da otvore lokalne ogranke, kako da naprave ‚brend‘, kako da osmisle logo, simbole i ključne poruke. Obučavali smo ih kako da otkriju ključne slabosti u društvu i koji su najveći problemi građana, odnosno šta bi mogao biti motivišući faktor za narod, pre svega za mlade ljude, da izađu na glasanje i na taj način oblikuju svoju budućnost“, rekao je decembra 2004. za Radio Slobodna Evropa jedan od aktivista Otpora, odnosno Kanvasa, Aleksandar Marić, koji je i sam u više navrata boravio u Ukrajini.

[restrictedarea]

Posle Ukrajine, granice za Kanvas više nije bilo. Usledili su angažmani u svim zemljama gde je trebalo menjati vlast koja je nedemokratska, autoritarna ili korumpirana samo zato što ne odgovara američkim interesima – od Južne Amerike, preko Istočne Evrope do Severne Afrike i Bliskog istoka.

Kanvas kategorički negira da prima bilo kakvu finansijsku pomoć od američke vlade i tvrdi da je glavni finansijer rada ove altruističke organizacije Slobodan Đinović, bivši otporaš koji je nakon oktobarskih promena u Srbiji munjevitom brzinom stekao značajno bogatstvo baveći se telekomunikacijama, pre svega internetom. Ako se zagrebe malo dublje, međutim, na videlo izlazi da su „partneri“, odnosno finansijeri Kanvasa organizacije tesno povezane sa vašingtonskom administracijom. Na spisku su: Američki institut za mir (USIP) koji finansira Kongres, Fridom haus (nevladina organizacija kojom dominiraju američki tvrdokorni neokonzervativci) IRI (kojim je dugi niz godina rukovodio jedan od najčuvenijih američkih jastrebova, Džon Mekejn) organizacija Nova taktika (koju finansira Džordž Soroš) i organizacija Humanost u akciji (koju delimično finansira Stejt department). Na smutnju oko finansiranja ove organizacije ukazao je i ugledni američki časopis Forin polisi koji je početkom 2011. napisao: „Kao i čitava opozicija Miloševiću, Otpor (koji je sada poznat kao Kanvas) primao je novac američke vlade i lagao o tome. Kada je, po padu Miloševića, isplivala istina, mnogi članovi su napustili Otpor jer su se osetili izdanim.“ Kako je finansiran Otpor, svojevremeno je objasnio i bivši ministar informisanja, a današnji premijer Srbije Aleksandar Vučić. „Dobijao sam policijske izveštaje na sto. Tu su bili svi dokazi. Znali smo da strane obaveštajne agencije uče studente u Budimpešti kako da se organizuju. Davali su im i pare; znali smo to, jer smo imali ljude u Otporu. Ono što vi zovete opozicionim pokretima, ja zovem paravan-agencijama koje pripremaju teren za stranu intervenciju“, citiran je Vučić u knjizi Igra senki: Petooktobarska smena vlasti u Srbiji.

Krunski dokaz za povezanost Kanvasa i Srđe Popovića sa američkim obaveštajnim strukturama jeste, ipak, prepiska ove organizacije i njenog vođe sa američkom obaveštajnom i konsultantskom firmom Stratfor, koja svoje usluge prodaje firmama, između ostalog i onim iz američkog vojnog industrijskog kompleksa poput Lokid Martina, Rejteona, ali i američkoj mornarici. Kada je ova prepiska procurila u javnost, zahvaljujući Vikiliksu, ustanovljeno je i da je Popović u bliskim vezama sa jednim od izvršnih direktora notorne multinacionalne investicione banke Goldman Saks, sa sedištem u Americi, koja je simbol surovog neoliberalnog globalističkog kapitalizma.

Na samom sajtu Kanvasa (koji je u potpunosti na engleskom jeziku) piše da je „suština njihovog rada širenje svesti o ‚snazi naroda‘ po svetu kako bi se ostvarile pobede nad ovim ili onim diktatorom“. Iznenađujuće je da neko ko, kako smo videli, radi u saglasju sa najvećim eksponentima neoliberalnog kapitalizma i finansijske elite ili za njih može govoriti o „snazi naroda“.

 

Globalistički revolucionari protiv globalne revolucije Ernesto Če Gevara je, posle uspešne revolucije na Kubi, ponet idejom da povede svetsku revoluciju i podstakne ustanak svih naroda sveta protiv ugnjetavača, otišao prvo u Kongo, a potom u Boliviju kako bi doprineo borbi tamošnjih naroda. Na prvu loptu, moglo bi se pomisliti da Srđa Popović i Kanvas slede njegove stope i nose se istom idejom. U suštini, međutim, ovaj revolucionar je na potpuno suprotnoj strani od naših „revolucionara“. Ako za razumevanje ovoga nije dovoljno videti ko Kanvasu daje novac za njihove aktivnosti, onda, kada se pogledaju te aktivnosti, definitivno više ne može postojati sumnja. Na kraju krajeva, Čea su u Boliviji, dok se borio protiv diktatorskog režima Renea Barijentosa, ubila CIA, dok je Kanvas otišao u Boliviju u ime CIA da se bori protiv legitimno izabranog levičarskog predsednika Eva Moralesa, koji je uspeo u onome u čemu Če nije, da oslobodi svoju zemlju od proameričke diktature.

Među brojnim „nenarodskim“ i „tiranskim“ režimima u čijim je rušenjima Kanvas učestvovao (videti sliku) posebno se ističu neki koji su u svom narodu veoma omiljeni (što je dokazano višestrukim ubedljivim pobedama na izborima) ali su veoma neomiljeni u vašingtonskim političkim i poslovnim krugovima. Odnosno, oni svetski lideri koji se zalažu za globalnu revoluciju nasuprot globalističkoj revoluciji koju predvode SAD. Zbog nedostatka prostora, u ovom tekstu ćemo se podrobnije pozabaviti samo dešavanjima u Venecueli i u Egiptu, jer su ona najslikovitija.

Ugo Čavez je odmah po dolasku na vlast u Venecueli postao trn u oku Amerikancima koji, u skladu sa Monroovom doktrinom, ovaj deo sveta smatraju svojim dvorištem, čitaj svojom svojinom. Čavez je, ne obazirući se na pretnje kapitala i Vašingtona, sproveo dramatične reforme sa ciljem da se narodu vrati vlasništvo i profit od prirodnih bogatstava kojim ova zemlja raspolaže i preoteo njihovu eksploataciju od multinacionalnih kompanija. Takođe, Čavez je u međunarodnim odnosima predvodio borbu malih naroda protiv američkog imperijalizma.

Umešanost Kanvasa u hronične, ali neuspešne pokušaje rušenja s vlasti prvo Uga Čaveza, a potom i njegovog naslednika Nikolasa Madura, ne krije ni sam Srđa Popović, ali najbolji uvid može se imati ako se pogleda pozadina njihovog rada u ovoj zemlji, jer oni ne „savetuju“ samo lokalne antivladine aktiviste nego i eksponente američke spoljne politike. Među mejlovima Stratfora do kojih je došao Vikiliks nalazi se i jedan od 12. januara 2010. sa dokumentom koji je naslovljen sa Analiza situacije u Venecueli gde se iznose preporuke za opoziciju kako bi na predstojećim parlamentarnim izborima, zakazanim za septembar te godine, pobedili Čavezove pristalice. Preporučuje se da se „izvrši pritisak na opozicione partije da se ujedine, sprovede kampanja za izlazak na izbore i mobiliše narod za odbranu izbornih rezultata u slučaju da režim pokrade izbore“.

Da bi svrgnuli sa vlasti onoga ko je kontrolu nad nacionalnim izvorima nafte preoteo multinacionalnim kompanijama i vratio je u okrilje države, Kanvas preporučuje da se narodu „objasni“ da je „nafta venecuelanska, a ne vladina, da je novac narodni, da je to narodno pravo“, da se „ova poruka mora usvojiti“ i da će Kanvas „obezbediti resurse neophodne za to“. Na kraju analize, Kanvas preporučuje sedam tačaka koje treba iskoristiti u kampanji protiv vlasti: kriminal i nebezbednost, vladino preuzimanje kontrole nad obrazovanjem, rad na omladini, kontrola nad privredom, pridobijanje žena, optuživanje vlasti za lošu organizaciju javnog prevoza, kao i za lošu preraspodelu bogatstva. U osmoj tački Kanvas sa žaljenjem konstatuje „snažan trend jačanja podrške predsedniku“ i pita se „kako se to može promeniti“.

Slično je i sa Egiptom. Januara 2011. zapadni mediji izveštavali su o „spontanim“ i „autohtonim“ ustancima u Severnoj Africi i na Bliskom istoku, uključujući i Egipat. Četiri meseca kasnije, američki mediji počeli su i sami da govore o tome kako „Arapsko proleće“ nije bilo ni spontano, niti autohtono. Aprila 2011. Njujork tajms pod naslovom Američke organizacije pomogle rađanje arapskih ustanaka piše da je „čitav niz grupa i individua koje su direktno umešane u ustanke u regionu, uključujući i egipatski pokret Šesti april, bile obučavane i finansirane pomoću organizacija kao što su IRI, NED i Fridom haus“. Navodi se da su pripreme za „Arapsko proleće“ počele ne kada su ustanci već pokrenuti, nego godinama ranije, i to u kancelarijama u Vašingtonu i Njujorku, kao i u centrima za obučavanje u Srbiji koje finansiraju SAD. Aktivisti pokreta Šesti april bili su 2008. u Njujorku na Samitu Alijanse omladinskih pokreta, organizacije koju sponzorišu institucije američke vlade kao i korporacije, a nedugo potom otputovali su u Srbiju gde ih je obučavao, kako piše Njujork tajms, „Kanvas, organizacija koja je dobro podmazana i podržana sa više miliona američkih dolara dobijenih od SAD“. Posle obuke Kanvasa, Šesti april se 2010. vraća u Egipat da učestvuje u rušenju vlasti Hosnija Mubaraka. Zanimljivo je da su aktivisti Šestog aprila u rušenju Mubaraka blisko sarađivali sa još jednom organizacijom koju su Emirati stavili na svoju listu terorističkih organizacija, a za koju je poznato da odavno dobija materijalnu i svaku drugu pomoć Vašingtona – Muslimanskim bratstvom. O vezi američke vlade sa ovom zlokobnom organizacijom u jednoj od svojih knjiga pisao je bivši američki obaveštajac i javni tužilac Džon Lofus. On je naveo da je „neko u CIA uništio glavninu čitave zbirke dosijea o Muslimanskoj braći“ i da u tom dosijeu sada „postoji samo nekoliko isečaka iz novina“. On ukazuje da Njujork tajms „i dalje objavljuje reklamne članke o divnoj Muslimanskoj braći kao staromodnoj antikolonijalnoj političkoj grupi, koja bi mogla da odigra modernu ulogu u budućoj egipatskoj vladi“. Istina je, međutim, da su tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, Muslimansko bratstvo angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine za rat u Avganistanu, a sada je to pokroviteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku. „I dan-danas američka vlada je jedina velika sila koja nije proglasila Muslimansko bratstvo za terorističku grupu, naprotiv, i dalje troši velike svote novca kako bi finansirala ovu organizaciju“, naveo je Lofus.

 

Zašto se UAE plaše Kanvasa Iako je „Arapsko proleće“ zaobišlo UAE i iako je Kanvas očigledno alatka emiratskih saveznika Amerikanaca, Abu Dabi želi da spreči bilo kakvu mogućnost da se predstavnici ove firme, nazovimo konačno Kanvas pravim imenom, pojave i u ovoj zemlji. Ili su se, možda već pojavili, a da mi to ne znamo?

UAE raspolažu šestom po veličini rezervom nafte na svetu i to sve na površini ne većoj od Austrije. Imaju jedan od najvećih dohodaka po glavi stanovnika na svetu i ogroman trgovinski suficit, a Abu Dabi je možda najbogatiji grad na svetu. Možda su ovo razlozi zbog kojih u Emiratima nije došlo do demonstracija kao u susednom Bahreinu i Omanu. I u ovoj zemlji, međutim, postoje izvesne pukotine. Dvojica od terorista koji su izvršili napad na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. bili su iz Emirata, čija je vlast bliska Vašingtonu. Nezadovoljstvo raste i među pripadnicima radničke klase, koji su većinom poreklom iz Azije i nisu državljani Emirata, a koji su se poslednjih godina bunili zbog katastrofalnih uslova za život i neisplaćivanja zarada. Treba podsetiti da su, pre nafte, Emirati bili čuveni po dvema stvarima – biserima i ropstvu. „Istina je da je bilo protesta među pripadnicima niže klase koji se osećaju eksploatisanim i žive u barakama, ali oni nisu baš bili vidljivi“, rekao je profesor političkih nauka na Univerzitetu Zajed u Abu Dabiju Kristijan Aleksander za Ju-Es-Ej tudej. Uprkos ovakvim problemima, vladajuće porodice Emirata za sada uživaju podršku svojih šest miliona stanovnika, od kojih je samo 500 000 državljana. Očigledno je, međutim, da veruju da treba da budu oprezni, jer su i do sada „obojene revolucije“ izbijale na mestima na kojima se to uopšte nije očekivalo.

S obzirom na ovu odluku Abu Dabija, postavlja se pitanje da li će Vlada Srbije, u ime sve boljih odnosa sa UAE i svog učešća u ratu protiv terorizma, preduzeti nešto u vezi sa navodnim teroristom Popovićem i eventualno ga isporučiti da bi se suočio sa optužbama za terorizam koje mu se tamo stavljaju na teret.

[/restrictedarea]