Rusko-kineski zid

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Novim dogovorima o gasu i plaćanju u nacionalnim valutama Rusija dobija finansijsku sigurnost i garancije razvoja, a Kina pristup resursima Sibira i povoljan energetski i ekološki bilans

Protekle nedelje, američki uticajni magazin „Forbs“ je obznanio: drugu godinu zaredom, ruski lider Vladimir Putin pretekao je američkog predsednika Baraka Obamu na listi najmoćnijih ljudi sveta. Posle Putina i Obame, na trećem mestu je kineski šef države Si Đinping, a za njima slede papa Franja i nemačka kancelarka Angela Merkel. Suštinski, isti raspored na listi najmoćnijih kao i prošle godine. Zanimljivo, i obrazloženje odluke uređivačkog kolegijuma američkog časopisa da titulu dodele ruskom, a ne američkom predsedniku veoma nalikuje prošlogodišnjem. Uz jednu bitnu razliku. Ove godine, „forbsovci“ su odlučili da obrazloženje odluke još više nafiluju ideološkim, hladnoratovskim sadržajem, za razliku od 2013, kada su se ograničili šturim pojašnjenjima o tome da se Putin nametnuo kao sposobniji od Obame da svoje interese sprovodi u zemlji i svetu. Ovog puta, napravili su logički teško održivu konstrukciju kako je Putin svemoćni vođa u zemlji koja slabi, dok je Obama predsednik najjače globalne sile, ali vezanih ruku.

 

KUPOVINA VREMENA Ove reči mogu donekle da uteše Amerikance, ali je to samo kupovina vremena i odlaganje suočavanja sa realnošću. Upravo su se Putin i Đinping na prošlonedeljnom Samitu šefova država i vlada zemalja APEC-a (Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje) održanom u Pekingu potrudili da američkom kolegi još bolje ilustruju situaciju u kojoj su se našli ne samo on i Amerika već i čitav zapadni poredak. Dok su ruski i kineski lider još jednom potvrdili privrženost „gasnom paktu“ vrednom 400 milijardi dolara, od proleća ove godine, i već najavili novi, još ambiciozniji projekat, dotle je Obama morao prećutno da prizna krah svoje „pacifičke strategije“, pompezno proglašene pre nekoliko godina. Vašington, naprosto, nema snage da se bori na dva fronta, na Bliskom istoku i na istoku Azije, pa svoje tihookeanske snove i planirano obuzdavanje Kine mora da odloži za neka, kako se Amerikanci nadaju, nadolazeća bolja vremena.

S obzirom na to da „bolji dani“ za SAD još uvek nisu na vidiku, sva je prilika da će taj posao ostati u amanet nekom budućem američkom predsedniku, sa isto tako neizvesnim šansama da bude obavljen. Jer, ako su se Kina i Rusija prošle nedelje u Pekingu – otvoreno i javno, u prisustvu samog Obame – složile da je došlo vreme da se međusobna trgovinska razmena obavlja u juanima i rubljama, uz dogovor o izgradnji još jednog magistralnog gasovoda pod nazivom „Altaj“, onda su to veoma loše vesti za američke stratege, do guše zapetljane u bliskoistočne sukobe koje su sami kreirali. Kina i Rusija diktiraju evroazijski dnevni red za 21. vek, a Zapad nema čime da parira.

 

NA DRUGOM MESTU, ŠEFE! Preko četiri decenije Amerikanci su svoju snagu najviše crpeli iz „petrodolara“, kada su od svakog prodatog barela, ma gde i ma kome u svetu, oni uvek uzimali „svoj deo“. I to ne mali, koristeći se lagodnom pozicijom svetskog štampara novca. Ako sada Kina i Rusija svoju, geometrijskom progresijom rastuću energetsku i privrednu saradnju preusmere na obračune u nacionalnim valutama, onda će čuveno pitanje „a, gde sam tu ja?“ bez odgovora, poput eha, tumarati hodnicima Bele kuće u narednim decenijama. Gde si ti? Pa, na drugom mestu šefe, pročitaj najnoviji „Forbs“…

Nedelja, 9. novembar 2014. godine. U Pekingu topao i sunčan dan. Zvaničnici Rusije i Kine, u prisustvu lidera Putina i Đinpinga, potpisali su 17 dokumenata, od kojih su najvažniji oni u vezi sa saradnjom u sferi transporta i proizvodnje nafte i gasa. Kada ovi sporazumi budu realizovani, do 2019. godine, Kina će postati svetski kupac broj jedan ruskog gasa. Osim gasovoda „Snaga Sibira“, višedecenijskog posla vrednog 400 milijardi dolara, koji u Moskvi nazivaju „Istočni tok“, novi sporazumi tiču se još značajnijeg „Zapadnog toka“. To je gasovod „Altaj“, koji će direktno spajati Rusiju i Kinu na četvoromeđi sa Kazahstanom i Mongolijom, ali ne zalazeći na njihovu teritoriju. Prema rečima šefa „Gazproma“ Alekseja Milera, u dokumentima koji su Rusi i Kinezi potpisali predviđa se da će zapadni gasovod biti prioritetni projekat energetske saradnje dve zemlje. Po mišljenju eksperata, ovakav novi raspored prioriteta odraziće se i na gasnu saradnju Rusije i Evrope. Već u srednjoročnoj perspektivi, kako je naglasio Miler, isporuke ruskog gasa Kini mogu premašiti količine koje Moskva šalje u Evropu.

[restrictedarea]

Analizirajući novonastalu situaciju, treba bar površno sagledati mnoštvo različitih faktora. Valja naglasiti da rusko-kineska energetska alijansa uopšte ne znači da je Moskva odustala od saradnje u gasnom sektoru sa Evropom. Naprotiv. Svi postojeći i planirani projekti Rusije sa drugim evropskim zemljama ne samo što ostaju na spisku prioriteta Kremlja već u kontekstu novih aranžmana sa Kinom – još više dobijaju na značaju. Posebno se to odnosi na „Južni tok“, koji treba Moskvu da poveže, ekonomski i politički, sa pravoslavnim zemljama Balkana, regiona od najvećeg strateškog značaja. Međutim, uprkos izraženom interesu Rusije za saradnjom sa evropskim i posebno, balkanskim zemljama, situacija nije vesela.

 

FRONT PO OBODU EVROAZIJE Nema dileme da je sve izraženije rusko okretanje Istoku i Kini samo jedna od posledica očajničkog suprotstavljanja Brisela i Vašingtona ruskom prodoru na Balkan. Kako bi parirala udarcima Zapada, neskrivenoj agresiji oličenoj u uvođenju sankcija i instaliranju ratne mašinerije NATO na njenim granicama, Rusija mora da se osigura na drugoj strani i tako neutrališe napade. Zaklanjanje iza kineskog geostrateškog i ekonomskog zida, dodatno ojačanog ruskim visokim tehnologijama i resursima, omogućuje dvema državama, najbližim susedima i partnerima, da zajednički odgovore na sve izazove Zapada. U Moskvi su još pre 30 godina shvatili da više ne sme da im se desi da na svetskoj areni ostanu sami, bez ijednog jakog saveznika. Realizacija davno zamišljenog plana, čiji je nosilac Putin, sada je u punom jeku…

Pojavile su se, naravno, i priče o tome kako je, navodno, Kina jedini dobitnik od saradnje sa Moskvom, proistekle iz sukoba Rusije i Zapada. Ove poruke stižu iz iste kuhinje koja plasira teze o tome kako je Rusija usamljena, slaba, a njena privreda i njena valuta su u slobodnom padu, potpuno zavisne od trgovine energentima i tome slično. Poslednjih meseci svedoci smo intenziviranja ekonomskog rata protiv Rusije, gde se primenjuju sva sredstva – od sankcija, koje pogađaju ruski finansijski i energetski sektor, preko naglog povećanja količine nafte na svetskom tržištu, što je dovelo do pada cene sa 110 na 80 dolara za barel, pa do dirigovanog povlačenja više od 100 milijardi dolara zapadnog kapitala. Sve ove pojave doprinele su slabljenju rublje, ali je utisak da je Moskva spremno dočekala udare, primenjujući „plan B“. Nije slučajno Putin više od deset godina prihodima od nafte punio stabilizacioni i rezervni fond, kao i rezervu vlade i devizne rezerve, pa se u ovim fondovima danas nalazi više od 600 milijardi dolara. Sasvim dovoljno za dopunu budžeta i održavanje stabilnosti u narednih četiri do pet godina, čak i ako stvari krenu sasvim nizbrdo.

Međutim, energetski sporazumi sa Kinom baš tome i služe – da kola ne bi krenula strmoglavo, ni u situaciji ako Zapad uvede totalne sankcije Rusiji, uključujući i hipotetički embargo na uvoz energenata. Teško je, ipak, zamisliti da bi u Evropi bilo previše dobrovoljaca spremnih da po nalogu Vašingtona izvrše ekonomski „harakiri“, ali ni to ne treba isključiti jer mnogi potezi koje Brisel povlači u poslednje vreme vode upravo u tom pravcu. Zato Kina nastupa kao sigurnosna mreža za Rusiju, u slučaju da Putinova diplomatska akrobacija na zapadnom frontu ne uspe. Treba znati da Kremlj ne radi sve ovo na svoju ruku, već je reč o dogovorenim kombinacijama sa Pekingom. Dok Kina ima zadatak da stopira Vašington u jugoistočnoj Aziji i na zapadnom Pacifiku, Rusija to isto čini u istočnoj i zapadnoj Evropi. Zajedničkim snagama, Peking i Moskva već nekoliko godina zaustavljaju Amerikance u srednjoj Aziji i na Bliskom istoku.

Na ovaj način, front se proteže praktično po čitavom obodu Evroazije i raspored figura sada se već veoma dobro vidi. Zato je netačno reći da bilo Peking, bilo Moskva više dobijaju ili gube od svog savezništva: oni su u istom čamcu i teško se mogu izvući iz stiska Zapada bez oslonca jednog na drugo. Rusija dobija sasvim solidnu finansijsku sigurnost i garancije razvoja za naredne decenije, dok Kina po prihvatljivoj ceni stiče pristup resursima Sibira, ali i znatno povoljniji energetski i ekološki bilans. U tom slučaju, postavlja se pitanje: ko gubi?

To je, u svakom slučaju, Evropa, posebno njeni južni delovi, odnosno balkanske države. Gasovod „Južni tok“, koji treba da omogući Balkanu status ekskluzivnog tranzitera ruskog gasa i garantovano snabdevanje pod veoma povoljnim uslovima, nesumnjivo predstavlja vitalni interes za takve zemlje kao što su Bugarska, Srbija, Makedonija, Grčka i Mađarska. Međutim, pojedine među ovim državama opstruiraju projekat „Južnog toka“, iako bi trebalo da budu najviše za njega zainteresovane. Da paradoks bude veći, one direktno guraju Rusiju nazad, ka saradnji sa Ukrajinom kako bi svi prihodi od tranzita išli Kijevu, a ne njima. U ovim prestonicama još nije do kraja sazrela svest o tome da im Kijev, Vašington i Brisel, sa svojom agresivnom politikom prema Moskvi – direktno zavlače ruku u džep i vade otuda živ novac, sprečavajući ekonomski razvoj Balkana za godine, ako ne i decenije unapred.

Ali, ako neće Balkanci, hoće Kinezi. Spremni su da gas i naftu plaćaju Rusiji i u rubljama, odnosno juanima. To će pomoći da rusko-kineska trgovinska razmera, sa sadašnjih 100, do 2020. poraste na čak 200 milijardi dolara godišnje. Kada je reč o gasu, preko istočne maršrute planirano je da se isporuke povećaju od 38 do 100 milijardi kubnih metara godišnje, dok je planirani zapadni, altajski gasovod za početak projektovan na 30 milijardi kubika. To će biti jedna cev, a u perspektivi treba da se pojavi i druga, pa zatim i treća, što će i ovaj pravac podići na 100 milijardi kubika godišnje. Tako će, ako sve bude po planu, posle 2020, Kina uvoziti 200 milijardi kubika ruskog gasa godišnje, dok Evropa, uprkos sve većoj potražnji, zbog strahovitog pritiska iz Vašingtona ne može nikako da pređe 150-160 milijardi.

 

ZAČARANI KRUG To je, zapravo, jedan začarani krug, gde odsustvo i smanjenje saradnje između Rusije i Evrope dovodi do narušavanja međuzavisnosti i poverenja – što trasira put daljem sniženju trgovinske i svake druge razmene. Ako se tako nastavi, nije nezamislivo da se dve strane uskoro gledaju samo preko nišana, a to je krajnji cilj Vašingtona. Tada će sa druge strane Atlantika put Evrope krenuti i nafta i gas, i tenkovi i avioni, i cena će biti mnogo viša. Ali ko još pita za cenu, kada se treba braniti od „ruske pretnje“! Putin dobro razume ove tendencije i zato im ide u susret, ne čekajući da ga Zapadnjaci preduhitre i ostave rusku ekonomiju „na suvom“. U Pekingu je već najavio da će rusku spoljnu trgovinu diversifikovati na taj način da udeo Azijsko-pacifičkog regiona poraste na 40 sa sadašnjih 25 odsto. To, zapravo, znači da će utoliko biti manji promet na evropskom pravcu, što je još jedna snažna poruka i opomena zapadnim zemljama.

Kada je reč o ruskom gasu, osim Kine, za njega iskazuju zainteresovanost i drugi krupni regionalni igrači poput Japana i Južne Koreje. Sav gas koji bi se usmerio ovim pravcem dolaziće iz nalazišta u istočnom Sibiru i Sahalinu, pa bi se na temelju „Istočnog toka“, odnosno gasovoda „Snaga Sibira“ stvorila moćna energetska infrastruktura koja bi ekonomski podigla čitav ruski Daleki istok.

 

NI ZA PUNJENJE UPALJAČA! Posebno je zanimljiva kombinatorika sa rusko-kineskim „Zapadnim tokom“, to jest dogovorenim gasovodom „Altaj“. Njegova resursna baza je uglavnom zapadni Sibir, gde se sada crpe isporuke za Evropu i odakle su planirane i količine za „Južni tok“. Ako bi se preko „Altaja“ poteralo 30 milijardi kubika godišnje, to bi bila polovina projektovanog kapaciteta „Južnog toka“. Mnogi ruski i zapadni analitičari upozoravaju da dostupne količine gasa iz zapadnosibirskih ležišta nisu neograničene i da energent treba na vreme rezervisati, inače postoji opasnost da ga preuzmu drugi, u ovom slučaju Kina preko „Altaja“. Posebno je to važno jer su procene da bi, do 2030, ukupne evropske potrebe za uvoznim gasom mogle da narastu sa današnjih 300 na više od 500 milijardi kubika godišnje. Sa sadašnjim nivoom proizvodnje, Rusija ne može da pokrije ove dodatne količine. A šta tek reći ako Peking bude uvozio svih 100 milijardi kubika preko gasovoda „Altaj“, što je, na primer, skoro dvostruko više od maksimalnog kapaciteta „Severnog toka“? Za Evropu tada neće ostati ni za punjenje upaljača.

Treba, takođe, primetiti da ukupna narudžbina Pekinga iznosi 200 milijardi kubnih metara godišnje – upravo onoliko koliko će Evropi nedostajati u narednih 15 godina. Ove količine mogu se eksploatisati iz istočnosibirskih i sahalinskih nalazišta, ali bez ozbiljnih infrastrukturnih ulaganja ne mogu se dopremiti i koristiti za punjenje evropskih cevovoda, jer još uvek ne postoji konekcija. Jedan od najvažnijih rezultata izgradnje „Snage Sibira“ i „Altaja“ trebalo bi da bude upravo spajanje unutarruske zapadne i istočne gasne infrastrukture, tako da se po želji „plavo zlato“ sa cele teritorije Rusije može usmeravati i ka zapadu Evrope i ka istoku Azije, nezavisno od toga odakle ono potiče. Ali, u situaciji kada Evropa sa Rusijom razgovara jezikom sankcija i na svaki način joj otežava rad i investiranje – zašto očekivati da bi Moskva kao do sada pristajala da relativno jeftino snabdeva EU energijom. Posebno u situaciji kada se otvaraju nova velika tržišta u Aziji. Naprotiv, više je nego očigledno da će Rusija u tom slučaju svoje cene značajno povećati.

Zato je čitava kombinacija sa Kinom veoma korisna za Rusiju i obrnuto. Nudeći povoljan gas Pekingu, Moskva dobija priliku da izgradi energetsku evroazijsku stratešku infrastrukturu i garantovano tržište za nove stotine milijardi kubika godišnje, bar do 2050. godine. Rusija koristi mogućnost da sa Evropom razgovara u uslovima izmenjene i znatno povoljnije ekonomske realnosti. Dobija vreme i sredstva za već započete ambiciozne planove naoružavanja svoje armije i flote. Ima priliku da granice zatvori u onoj meri u kojoj to bude želela, za sve vrste štetnih uticaja koji dolaze sa Zapada. Tako se dolazi do saznanja da je za Amerikance praktično jedini siguran put da zaustave Rusiju – da povuku sav svoj novac iz Kine. Oni u ovom trenutku to sigurno neće učiniti, jer bi se do temelja srušio globalni ekonomski i bezbednosni poredak. To bi bio svetski rat. Sa druge strane, Rusija i Kina, zajedno sa ostalim zemljama BRIKS, lagano i korak po korak istiskuju dolar sa svetske pozornice, takođe svesne da bi brzopleti potezi doveli do sloma čitavog međunarodnog sistema. Vreme polako curi i ističe. I gas takođe.

[/restrictedarea]