RAT MENTALITETA I ČEMER TRANZICIJE

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako nedavni događaji i pisanija u srpskom i ruskom „mejnstrimu“ aktuelizuju već „staro“ pitanje: mogu li slovenske zemlje preživeti svoju, u posthladnoratovskom vremenu stasalu i ustoličenu upravljačku klasu?

Jasno je da sa Rusijom mnogo toga treba uraditi, a najbolje bi bilo da se ona zamrzne da ne bi smrdela. A šta najviše smrdi? Mentalitet.

„Problem je što savremena umetnost traži da mislite, da koristite mozak. Zato ne može da se primi u Srbiji.“

Rigidne ocene o prirodi, karakteru i mentalitetu pomenuta dva naroda nisu izrekli stranci, već su se one, kao opominjući glasovi, nedavno mogle pročitati u štampanom pisaniju u okrilju i sa autorstvom iz „istoga plemena“.

Otkriće specifičnog svojstva ruskog mentaliteta pripada, naime, jednom poznatom Rusu − Viktoru Jerofejevu, piscu koji uživa značajne društvene blagodeti, upravo u okruženju koje ga tako degutira, dok je spoznaja o autentičnoj nemoći mučene Srbije da dostigne umnost zasluga Mie David, nedavno smenjene direktorke Kulturnog centra Beograda.

Poklanjajući pažnju ovim izjavama, napomenimo jednu sitnicu: kao i pomenuti pisac, i bivša direktorka teško bi se mogla požaliti na vlastitu sudbinu, čija joj je susretljivost dodelila dobrano povlašćen život, srazmernu društvenu moć i solidan uticaj u kulturnom miljeu srpske prestonice, dakle u okruženju koje „ne koristi mozak“. Viktoru, budući da je po meri velikog ličnog dara žešći format od Mie, pripadaju privilegije uvaženog protagoniste na široj, ne samo ruskoj već i evropskoj sceni. Pa – ako su već takvi, za elitu podrazumevajućim povlasticama izdvojeni, zašto da kritički ne „uzmu meru“ svojim sunarodnicima i zbog čega bismo, osim da izrazimo odobravanje, uopšte razmatrali njihova promišljanja o vlastitim nacijama? Teške reči, ukoliko je argumentacija razložna, uvek treba prihvatati bez zlovolje.

ARHAIČNO I PRIMITIVNO Evo o kakvoj je „argumentaciji“ uistinu ovde bilo reči i otkuda upitanost nad vrlinama ovih kritičara. Najpre, malo uvida u besedu nemilosrdnog Jerofejeva, inače pisca bezmalo kultnih dela savremene ruske književnosti (na srpski jezik su prevedene i ovde su popularne nekolike njegove knjige, a za ovu samosvojnu ličnost vezana je i jedna zanimljivost: u Beogradu se još pamti „Enciklopedija srpske duše“ − tekst sačinjen od autorovih uspomena objavljenih pre koju godinu, neposredno po gostovanju na beogradskom Sajmu knjiga, a gde je pronicljivi Viktor dobrano ošinuo taštinu mnogih Srba, te u crno podsmehom zavio viđene likove ovdašnje čaršije!) Dajući nedavno intervju za poljsko izdanje američkog lista „Njuzvik“, Jerofejev reče kako problem Rusije nije u tome što joj je „predsednik zločinac“, nego u zastarelom mentalitetu. Taj i takav mentalitet (određenije − podanički) iznedrio je Putina, a sve to se, kaže on, desilo jer: „U svesti ruskog naroda ništa se nije promenilo od 17. veka. Njegov mentalitet nikada nije bio politički, on je arhaičan i primitivan… Zapad može reći da je Rusiju okupirala ruska vlast, ali to je, u stvari, ruski narod, ili, blaže rečeno, njegov je  mentalitet okupirao svoju zemlju.“

U nastavku besede o psihogramu sunarodnika, pisac poentira: „U Rusiji se vodi rat između različitih mentaliteta.“ Analitični Jerofejev nije rekao kakav ili čiji (da li isti?) mentalitet je iznedrio, recimo, Jeljcina, ili Gorbačova, nije usput razjasnio ni koja je to suštastvena razlika između „nepromenjenog“, „primitivnog“, dakle „ruskog“ mentaliteta, i onog drugačijeg (o kojem je nagovešteno samo da nije „arhaičan“ a jeste „politički“) ali je, proročki nastrojen, zaključio: „Rusija je sada nepredvidljiva … Ono što ta zemlja iznedri teško može dovesti do civilizacije.“

Rat (različitih) mentaliteta, sa kompleksnim značenjem koje mu je Jerofejev dao, otkriva se tako bezmalo kao mitska činjenica i odlučujuća istorijska datost. Kako u ratovima već biva, ishod je neizvestan, ali je jasno situirana linija fronta koji se prepoznaje ne samo u njegovoj, Viktorovoj, već i drugim, po usudu i prilikama srodnim zemljama. Nije teško razabrati o kojim zemljama tu može biti reči, kao ni to da je među njima, bez sumnje, i Srbija, čiji je većinski mentalitet odavno (posebno u mnjenju moćnih srpskih zapadnih prijatelja) izdvojen kao društveno polje koje vapi za temeljnim pedagoškim radom. Reč je, naravno, o državama u kojima tokom minulih četvrt veka posthladnoratovske ere društvo ključa, između ostalog i u znaku velikog sukoba mentaliteta. (I tu je Jerofejev u pravu, samo nije jasno zbog čega baš većinski mentalitet, a ne, recimo, njegova suprotnost – „smrdi“). Kritički pak naboj, uz neskriveni prezir, otkriva da se esencijalni identitetski sukob u ruskom, kao i u srpskom društvu odvija i manifestuje i kao rat mentaliteta. U  pojedinim slovenskim zemljama ovaj „rat“ zapravo jeste savremena granična situacija i čvorište egzistencijalne zebnje i nesigurnosti. Ruski pisac, zapravo, upućuje na činjenicu (sagovornicima iz „Njuzvika“ jedva i da je potrebno da je objašnjava) da u državama slovenskog dela Evrope, najbespoštednije u zemljama gde je pravoslavlje većinska religija, ovaj momenat (sudar mentaliteta) nekako uvek izranja bezmalo kao sukob i izbor između dobra i zla, između dva sveta, u kojem je, sa jedne strane, narod − ruski (ili srpski) i njegova civilizacija, sve ono što „neželjeni“ nacionalni mentalitet podrazumeva, a sa druge, u ovom slučaju ne samo pisac čiji svetonazor, pretpostavimo, pripada mentalnom sklopu drugačijeg sveta već i kolektivitet(i) čiji je mentalna, moralna i kulturna matrica jasna suprotnost kritikovanom. Naslućuje se da su srcu i umu ovog pisca, od ruskog „primitivizma“ i „nepolitičnosti“ bliža  temeljna određenja racionalnog, zapadnog, liberalnog, progresivnog i demokratskog svetonazora! Za naša razmatranja zanimljivo je da je sam Jerofejev, u pomenutom tekstu o boravku u Srbiji, nedvosmisleno zaključio: „Srbi su nalik Rusima: prema realnosti se ponašaju s divljenja vrednom ravnodušnošću… mi i oni, srodne duše.“

[restrictedarea]

„SAMO GLUPOST I NEZNANJE“  Za razliku od Viktora, koji je, kako vidimo, okupiran univerzalnijim značenjima, Mia David je, određujući karakter i vrline nacije, nadahnuta lokalnim problemom – neslaganjem sa odlukom o promeni formata kultnog beogradskog Oktobarca i nemirenjem sa svojim odlaskom iz poželjne direktorske fotelje. Gnevna, oplela je ne samo vinovnike (konkretno − gradske vlasti u kulturi) novonastale situacije koja preti da ugrozi najprivilegovanije aktere likovnog života i umetničke scene Beograda već i šire, naciju čiji su reprezentanti političke snage kadre da iznedre pomenute retrogradne odluke. Mia ne samo da primećuje kako Srbija s mozgom ne stoji baš najbolje već u svojoj novinskoj kolumni piše: „dozvolili smo da imamo nepismenu ‚elitu‘.“ Suočena sa nedoraslošću „nepismenih“, dalje zaključuje: „Kako da prihvate jezik savremene umetnosti kad je to jezik savremenog života? A gde je Srbija danas?Luta kroz istoriju pokušavajući da se uhvati za nešto. Nema ideala, ideologija. Nema vrednosti. Samo glupost i neznanje.“

Dakle, Rusija je necivilizovana i primitivna, Srbija – dezorijentisana i glupa. Značajno je što tako uozbiljeni, više jetki nego zabrinuti, na ove „istine“ upozoravaju oni koje uobičajene društvene klasifikacije spremno svrstavaju u kulturnu elitu njihovih zemalja!

Mia David elitu o kojoj govori (ciljajući, između ostalih, na političku i kulturnjačku grupaciju koja u ovom konkretnom slučaju samo želi drugačiji Oktobarski salon, drugačiji život i duh umetničke scene od onog koji je do sada, u tesnoj saradnji sa moćnim, takođe privilegovanim, najčešće veoma dobro plaćenim istomišljenicima i ona sama oblikovala) stavlja u navodnike! Viktor Jerofejev je iznad takvih tričarija, njegov horizont je moćniji – jedan čitav narod čiju civilizacijsku zrelost i osvešćenost on posredno stavlja u navodnike. Šta je, međutim, zajedničko ovom dvojcu, šta ih – iako tako različite − u ovu priču situira kao jednojajčane blizance? Najpre, latimo se upravo pojma koji je, kao uputan za razumevanje tajne savremenog nesnalaženja pojedinih naroda (slovenskih i pravoslavnih, gotovo po pravilu!) u vrednosnom i civilizacijskom poretku modernog sveta, uveo sam Jerofejev. Taj svemoćni pojam jeste: mentalitet. Shvaćen ne samo kao način mišljenja, verovanja, reagovanja već i kao skup osobina tzv. „sekundarne strukture“ (nastale u zrelom dobu i obeležene iskustvom i vrednosnim orijentacijama) mentalitet je svojevrsni „omen“, sudbinska matrica zacrtana iz ukupne antropološke i egzistencijalne perspektive. Kakav mentalitet, takva i sudbina. I tu je, u tom „ratu“, sudbonosni i imenovani razlog evidentnom stradanju i teškim lomljavama. Kada je o Srbima i Rusima reč, ta (mentalitetska) matrica je neuklopiva u vrednosnu kodifikaciju i interese sveta kojem streme ovde imenovani predstavnici elita, ali i njihovi mnogobrojni istomišljenici, odnosno upravljačke klase čije aktivno delovanje oblikuje u ovim zemljama bezmalo sve što je od važnosti za društvenu zajednicu: politiku, ekonomiju, kulturu…

U slučaju g. Jerofejeva i gđice David, reprezentativnih   predstavnika svojih socijalnih grupacija, odnosno današnjih elita u kulturama zemalja u tranziciji, taj izrazito kritički − arbitrarni mentalitet (koji se oštri i afirmiše negirajući onaj drugačiji, u naciji preovlađujući mentalni sklop) izbrušen je, istorijski uslovljen i modelovan na vrlo specifičan način. O „načinu“ − sa Zapada decenijama usmeravanom u „ostatak“ sveta − danas se javno mnogo govori. Zavisno od konteksta i nadahnuća, ova medijacija se naziva − širenjem uticaja, ribarenjem ljudskih duša, umećem instaliranja „meke“ moći, ukratko − ciljanom, promišljenom upotrebom konceptualnog mentalnog „oružja“ ubitačnijeg od nuklearnog arsenala. Zemlje tranzicije, sve ono što je bilo iza mitske gvozdene zavese, dakle narodi slovenskog sazvežđa, narodi iz zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope, bili su na tom putovanju „meke“ zapadne moći, sada se to neuvijeno dokumentuje, možda najvažnija stanica. U pitanju je dugotrajna, promišljena i majstorski izvedena obrada živog materijala. Decenije druge polovine dvadesetog veka sve jasnije bivaju otključavane upravo ključem koji upućuje na vrednosno oblikovanje sveta u duhu i po merilima jednog civilizacijskog kruga – zapadnog. Ideja – „Neka cveta hiljadu cvetova“ bila je varljivo sunce na čijem zalasku se obelodanilo da je prihvatljivo samo jednoobrazno „cveće“.

Tako su oblikovana nebrojena, danas odlučujuće uticajna moderna duhovna deca besmrtnog Smerdjakova, onog sjajnog lika kome je davno udahnuo dušu Dostojevski, prenoseći nam intimu svog junaka, smorenog težinom i prokletstvom pripadanja jednom nesavršenom, zaostalom narodu. I Smerdjakovu su, gle čuda, smetale upravo „stvari“ oko mentaliteta! On ne samo da kaže: „ja mrzim svu Rusiju…“ već daje i naznaku kako bi se ponešto, samo ako pameti bude, moglo popraviti:     „Dvanaeste godine bio je veliki pohod imperatora francuskog, Napoleona Prvog, na Rusiju i bilo bi dobro da su nas tada pokorili sami Francuzi: pametna nacija bi pokorila veoma glupu i prisajedinila bi je sebi. Tada bi bio potpuno drugačiji poredak.“

Emocije slične ovima danas u Beogradu, na primer, deli i jedan mladi savremeni srpski analitičar – Bruno Đurđević, koga spominjemo upravo zbog javne pažnje koja mu je ovih dana poklonjena. Ne kaže on, kao što to čini pomenuti literarni „model“ − da mrzi ikoga, no u svojoj brižljivoj analizi srpskih istorijskih i drugih zabluda gotovo da se zalaže da neka pametna nacija, ako već ne pokori, onda bar nauči valjanom diskursu ovu njegovu – nepametnu. Proničući u srpsko dugo lutanje i nesnalaženje u poimanju i tumačenju vlastite istorije, u formulisanju nacionalnih i strateških stremljenja, Đurđević uočava evidentno „jadno stanje srpskih nacionalnih interesa“. U tekstu objavljenom u „Politici“, Bruno naciji otvara oči: „Razlog za izostanak sagledavanja uzroka problema leži u jednoj vrsti ideološke zaslepljenosti, u kojoj se srpski nacionalni interesi, da ne upotrebim diskutabilniji pojam – srpski nacionalni program – aksiomatski uzimaju kao dobri, pravedni, istorijski legitimni.“

Da li to znači da nema veće greške od uverenja da su srpski nacionalni interesi legitimni koliko i drugi interesi? Po njemu, izgleda da srpski interesi nisu ni pravedni ni legitimni, njihovo trapavo formulisanje i pogrešna uopšte verovanja (evo, opet, te fatalne greške u mentalitetu, dobacio bi Jerofejev!) uvek su dovodili do velikih, mal‘ne svetskih nesreća i lomova, pa bi sada najbolje, logično, te spasonosno bilo da se u stvarnosti ovaploti Brunova plemenita vizija, ovako formulisana: „Okončanje ovog procesa i zatvaranje srpskog nacionalnog pitanja kroz priznanje nezavisnosti Kosova, političku integraciju Republike Srpske u BiH i priznanje državnog subjektiviteta Vojvodine bili bi logičan kraj dugog srpskog 20. veka.“ Analitičara Đurđevića opširnije citiramo kao paradigmatičan slučaj za sagledavanje i razumevanje istančanog profila klase kojoj on pripada. Već koju deceniju delovanje ovakvog profila obeležava i „srpsko“ i „rusko proleće“, a u stvaranje takvog sveta i takve stvarnosti u ovim i još nekim zemljama uloženo je silno znanje i ona „neagresivna“ moć koja se sada toliko pominje, moć kadra da ukroti, zavede i promeni divlje mentalitete, posebno slovenske, koji remete uzvišeni mir (profit i trijumf) hegemona.

CILJANA DEKONSTRUKCIJA U novijoj istoriji sveta, naime, malo sa čim uporediva ogromna materijalna i druga strateška ulaganja Zapada u temeljnu i ciljanu dekonstrukciju slovenskog sveta, svakako najimpresivnije rezultate dala su u stasavanju generacija prozapadno nastrojene političke, ekonomske, naučne i kulturne grupacije koja se danas naziva „elitom“, a bliže određuje kao − neoliberali, demokrate, kulturnopolitička i umetnička avangarda, progresisti, mondijalisti, nadnacionalna i transnacionalna upravljačka društvena nomenklatura… Jasno izdvojena, uticajna, na javnoj sceni povlašćena i dominantna, ova grupacija i sama oglašava svoju svetu misiju – preoblikovanje, reutemeljenje i prepravke u svojim narodima i zemljama „zatečenog“ nacionalnog koda. Neispravan mentalitet, pogrešni ljudi, sumanute odluke, nedotupavna verovanja, divlji karakteri – sve to su sredine i polja u kojima i o kojima neumorno govore tranzicione elite, upozoravajući na neodložnu potrebu resetovanja i prepravke zapuštenih i nesavršenih nacija (kojih se stide, i za koje ljubavi nemaju). Pigmalioni ovih tokom života bar dve-tri generacije pripremanih, pa odnegovanih društvenih revolucionara i narodnih vaspitača savršeno su dobro (mnogo pre istorijskog trenutka rušenja Zida u Berlinu) zamislili kako će se njihovi štićenici ponašati i za kakve će poslove biti osposobljeni. Učinak kreatora i kreatura danas vidimo ne samo u njihovom citiranom kritičkom govoru već, posredno, u takozvanom tranzicionom obliku urušavanja i razaranju jednog broja zemalja. Ove zemlje nije zadesila samo privredna, ekonomska i politička tranzicija – putovanje u drugačiji društvenopolitički i ekonomski sistem, već im se dogodila elita koja defiluje i dela, elita spremna da svoje nacije „popravlja“ do „usavršavanja“ koje će ih zapravo poništiti, tj. izmeniti  do neprepoznatljivosti. Rat mentaliteta, kao specifičan oblik građanskog sukoba, besni, u izvesnom smislu, u čitavoj Evropi i mimo nje, ali − prema zamisli stratega globalnog sveta „progresa i demokratije“ − njegov beskompromisni oblik fokusirano i razorno traje u državama slovenskih naroda.

BEZ TRAGA NA SVETSKOJ SCENI U praksi − čiji porazni rezultati govore crnje i sumornije od svakog vrednosno nastrojenog i idejno motivisanog kritičkog osporavanja − najčešće biva da uticajne i moćne elite preoblikuju stvarnost i zatečeno menjaju, ali tako da „staro, arhaično i primitivno“ razaraju, razvodnjavaju, obesmišljavaju, i to čine u interesu, te u skladu sa vladajućim strukturnim i vrednosnim modelima drugih, odnosno zapadnih društava. O poražavajućem učinku elita u kulturi i umetnostima slovenskih zemalja govori i jedna nedavno u „Politici“ objavljena „statistika“.  Na nju je ukazao ne kulturnjak, već ekonomista – Branko Milanović. Pod naslovom „Ko je napredovao od pada Berlinskog zida“, autor je uz deprimirajuće pokazatelje ekonomske propasti bez presedana predočio i bilans duhovnog stvaralaštva, nad čijom tragikom bi trebalo da se zagrcnu svi, elite tranzicije ponajviše. Evo, šta se u stvaralačkoj sferi događalo od okončanja Hladnog rata − citiramo dva Milanovićeva pasusa predočena ispod naslova „Bez traga na svetskoj sceni“:

„Rusija, verovatno prvi put od početka 19. veka, prolazi kroz period od 25 godina tokom kojeg nije ostavila nikakav trag u svetu međunarodne umetnosti, književnosti, filozofije i nauke. Ne moramo ni da spominjemo pisce koji su, često u sukobu sa režimom, napisali neka od najboljih dela 20. veka (Ahmatova, Pasternak, Grosman, Šolohov, Solženjicin) ili naučni napredak u SSSR-u da bismo shvatili da se ništa slično nije desilo u proteklih 25 godina. Kapitalizam nije bio blagonaklon prema ruskoj umetnosti i nauci.

Isto važi za Poljsku, Mađarsku, Jugoslaviju i Čehoslovačku koje su između 1945. i 1990. dale važne pesnike, pisce, filozofe i umetnike. Ne mogu da se setim ikoga iz istočne Evrope, uz časne izuzetke, ko je ostavio traga u intelektualnom ili umetničkom svetu…“

Kakvo nasleđe i koliko snažnu duhovnu sferu indukuju i pospešuju oni koji izgaraju na poslovima resetovanja (gušenja, zapravo) mentalitetskog koda najšire društvene scene tranzicionog sveta, oni u kojima zapadnjaci inače prepoznaju sagovornike kadre da razumeju civilizacijske probleme i opštu kulturnu i svaku drugu neprilagođenost svojih nacija? Da li je arhaični i „primitivni“ mentalitet, u vreme kada je bio manje sputavan i suočavan sa svojom nesavršenošću i njenim odrazom u duhu i svesti ovih unapređenih mentalitetskih klonova iz vlastitog roda – bio bolji, plodotvorniji i moćniji!?

Znakovi vremena danas su bučni i neskriveni, nameću se i kada se ne ulaže posebna energija u njihovo čitanje, a čini se da su izvesne važne pojave i paralele posebno transparentne u životu i pulsiranju javnih scena Rusije i Srbije. I fenomen samomržnje je zajednički. Karakterističan je recimo primer ruske popularne društvene mreže „Vkontakt“ koja objavljuje lažne fotografije „o surovim životnim uslovima na Zapadu“, nastojeći da se  već na prvi pogled vidi da opisi ispod fotografija nisu tačni (snimci pokazuju rusku a ne zapadnu stvarnost!) . Naziv stranice na koju se postavljaju fotografije – „Pokvareni Zapad“ zapravo je  ironičan i ciničan, a kanal, kako se neuvijeno priznaje, „služi Rusima da ismevaju loše stvari u svojoj zemlji“. Dok „pršte“ tzv. lajkovanja, vispreniji posmatrači primećuju da je samo reč o ruskoj samomržnji,  obliku specijalnog rata protiv ruskog naroda, nikako o dobronamernoj šali…

KULA FIKTIVNIH VREDNOSTI Reč je o pojavama i u kulturi, koje, kao i drugde, jesu čitljivi znakovi vremena, čijem tumačenju će tek u budućnosti biti posvećena dužna pažnja. Rat mentaliteta jeste i eufemizam i maska za sukob dva sveta, taj rat je u toku, no njegova odlučujuća faza se tek nagoveštava. I manje je važno da li su u nekom njegovom trenutku i u ponekom detalju rečenog sukoba u pravu i Mia David, i Viktor Jerofejev, i Bruno Đurđević, i poneka Nataša, Vesna, Srđa, Sonja, Sreten… Važnije je javno razotkrivanje potvrda da već više decenija, a u minule dve pogotovo, u dvema ovde spomenutim zemljama traje, i biva uvažavana kao zvanična verzija događaja, upravo jedna fiksacija: ostrašćeno (navodno argumentovano) klevetanje i, „u ime civilizacijskog napretka, slobode i progresa“, osporavanje duhovnih vrednosti i stanovišta kultura, pa dakle i mentaliteta i vrednosnog koda, koji su nacijama o kojima je reč tradicionalno, civilizacijski i istorijski svojstveni.

Iz redova savremene upravljačke klase u zemljama tranzicije strateški se i dalje sprovodi operacija gušenja i neutralisanja svega što podrazumeva: nacionalni mentalitet, etički i psihološki kod, skup identitetskih karakteristika koje su, uzgred rečeno, često i bile ključne za opstanak ovih nacija.

U novije vreme sukob se zaoštrava, sud „prosvetitelja“ neumorno zaseda. Grubost i oštrina zamenile su nekadašnje prikrivenije i delikatnije „operativno delovanje“. Razlog? Na dobar trag u traženju odgovora, čini se, opet ukazuje jedan ekonomski analitičar. Pišući o aktuelnim slabostima i evidentnoj frustriranosti zapadnog (i svetskog) hegemona, Zoran Karaklajić primećuje: „Moćni ofanzivni planovi i metode zapadne oligarhije imaju i tri ključne slabosti: Preveliku intelektualnu aroganciju; Rasističku diktatorsku nadobudnost; I strahovitu žurbu da svoj cilj ostvare pre nego li se njihova kula od fiktivnog novca sruši.“

Da li je u pomenutoj vremenskoj stisci tajna sve eksplozivnijeg idejnog sukoba u antropološkom i kulturnom polju znanog i nesnosnog jada i čemera tranzicionih zemalja? Da li je tome stvarni uzrok što pomenutoj „kuli od fiktivnog novca“ u ovom slučaju parira kula od lažnih ideja, šupljeg diskursa i nepostojeće umetničke snage? Porazan posthladnoratovski bilans i u kulturi – najrečitije odgovara na ova pitanja. Arogancija i pomenuta „rasistička diktatorska nadobudnost“ zapadnih oligarhija, izgleda, jesu zarazne, pa su inficirale i povlašćene klase (u kolonijalni položaj dovedenih) slovenskih (naravno, ne samo slovenskih, ali o njima je sada i ovde reč) zemalja u izvikanoj tranziciji.

Mogu li, i sa kojim će posledicama ove zemlje preživeti između svih poznatih nedaća i svoje upravljačke kaste koju su one same (ne)voljno ovlastile da se služi njihovim imenom i svim nacionalnim i državnim potencijalima, a koja to pak čini sa strašću mrzitelja koji nastoji da trajno oroči svoju nadmoć i zauvek konzervira hendikepirani položaj većine?

Hoće li biti zaustavljeno unutrašnje urušavanje i entropija društvene energije u zemljama tranzicije?

Odgovori će u ne tako dalekoj budućnosti biti poznati. Za sada je izvesno da se uspostavljenom i uporno negovanom paradigmom o nacionalnoj zaostalosti, nesavršenosti, arhaičnom i u odnosu na zahteve modernog sveta inferiornom mentalitetu, po zadatku, a bez viška skrupula, unapređuje i neguje stvarnost u kojoj je normalno  živeti bez izazova, bez umetničkih dela, sa ostvarenom (a pre koju deceniju  najavljenom) „isključenošću iz razvoja“, u svojevrsnoj hibernaciji i zlokobnom mirovanju strašnijem od smrti. Takođe, živeti i u znaku strateški tako važnog kupovanja vremena Zapadu! Smerdjakov novog doba još uvek može kako-tako biti spokojan, gotovo srećan. Željena, iako skromna i podređena bliskost sa „pametnim narodima“ − sve to na neponovljivo neodoljive načine i moduse tranzicije – još uvek traje… Na sreću onih drugih, kako bi pisac rekao, arhaičnih i primitivnih, kao smisleno i intrigantno – sve češće se postavlja pitanje: do kada će ovako oblikovan „prijateljski“ zagrljaj da potraje?

[/restrictedarea]