Putin kao ebola za Obamu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Vašington ne samo što odbija da prizna da je došlo vreme multipolarnog sveta nego Barak Obama o Amerikancima i dalje govori kao o izuzetnoj, izabranoj naciji i ekskluzivnim vladarima planete

Samo pet dana posle Samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC) održanog 10. novembra u Pekingu, na red je došao i susret na vrhu lidera Grupe 20 u australijskom Brizbejnu. Ponovo su se okupili najmoćniji igrači, Vladimir Putin, Barak Obama i Si Đinping. Kada se samiti APEC i G-20 sagledaju kao jedan povezan događaj, veoma dobro se vidi da je svet  podeljen na dva gotovo jednaka dela. Uslovno rečeno, ova podela mogla bi da glasi: BRIKS protiv NATO. Ako je na dnevnom redu Samita u Pekingu glavna tema bila bi stvaranje zone slobodne trgovine na Pacifiku – koja odgovara Kini i Rusiji, ali ne i SAD – onda je u Brizbejnu dominirao problem Ukrajine, odnosno pokušaji Zapada da izoluju Rusiju. Nasuprot kinesko-ruskoj ideji, Obama nastoji da stvori „transpacifičko partnerstvo“ koje bi isključivalo Peking i Moskvu. To je pokušaj formiranja antikineske alijanse u Pacifičkom regionu, po istom receptu po kojem Vašington zajedno sa EU gradi sankcijaški savez protiv Rusije.

 

NI ZA GRAM… Ipak, glavni protivnik Vašingtona je označen. To su Putin i Rusija i čitav skup u Brizbejnu bio je tako obojen. Da se Samit G-20 održavao u neka ranija vremena, taj pokušaj bi vrlo verovatno i uspeo. Ali, 2014. godine Rusija ima podršku svih zemalja BRIKS, koje ne dopuštaju ni uvođenje sankcija, ni stvaranje velike koalicije protiv Moskve. Zato Putin može da bude veoma zadovoljan kompletnim učinkom oba samita, iako je skup u Brizbejnu napustio pre završetka. Zvanično, razlog je bio to što je morao ranije da se vrati u Moskvu kako bi imao vremena da se naspava i pripremi za novi radni dan. Realno, to je bila njegova poruka Zapadu: Rusija ni za gram nije više od vas zainteresovana za poboljšanje odnosa i neće činiti ništa što bi ličilo na dodvoravanje.

Nešto slično je u utorak izjavio i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov prilikom susreta sa predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom. „Na Zapadu greše ako misle da će Rusija ispunjavati spisak njihovih uslova u zamenu za ukidanje sankcija, jer Moskva na takve igre ne pristaje“, poručio je Lavrov. Istovetna je bila i Putinova poruka u Brizbejnu. Poigrao se sa malim koalama, održao mini-samit lidera BRIKS usred Australije, izjavio da zapadne sankcije neće promeniti ruske stavove, mahnuo rukom i – odleteo. Lideri G-7 ostali su da teoretišu o tome kako kazniti „rusku agresiju“, i sami svesni da to nisu u stanju. Ostatak sveta gledao ih je belo.

Susreo se Putin u Pekingu i Brizbejnu sa svim ključnim liderima Zapada, uključujući i Obamu, ali su svi ostali na svojim pozicijama. To je, zapravo, znak da su odnosi dospeli u ćorsokak, a objektivno je tu ruske krivice mnogo manje. Nije Moskva razmeštala svoje vojne baze u Meksiku i na Kubi, nije Moskva izazivala prevrate i revolucije u Kanadi i Belgiji, niti postavljala raketni štit duž istočne obale SAD na Atlantiku. Ukrajina, Gruzija, baltičke zemlje, Rumunija, Poljska, sve su to tačke na kojima se gomila američka ratna mašinerija i gde se specijalne službe SAD osećaju kao kod kuće. Svaki put kada bi Rusija mirno apelovala da se ne grade vojne baze na njenim granicama, iz NATO bi uvek stizao isti odgovor: Dragi Rusi, nije to upereno protiv vas, već protiv Severne Koreje i Irana. A kada bi Moskva zapitala zašto se ove baze grade na njenim, a ne na iranskim i korejskim granicama, odgovor bi glasio: To se vas ne tiče, sve je u redu, spavajte mirno.

Posle nekoliko takvih godina „mirnog sna“, kada je broj američkih baza u ruskom okruženju počeo da se meri desetinama, Rusi su upozorili da će svaki sledeći korak zapadne vojne alijanse ka Istoku smatrati otvorenim neprijateljstvom i da će početi da preduzimaju kontramere. Iz NATO je odmah upućeno upozorenje članicama alijanse: Jesmo li govorili da se Rusima ne može verovati? Oni nisu naši partneri, već protivnici! Oni planiraju agresiju ne samo protiv Ukrajine već protiv cele Evrope! A posebno protiv malih (gle čuda!) rusofobnih članica NATO. Zato, razorimo njihovu privredu sankcijama, a društvo revolucijama! Neka Putin visi na Crvenom trgu!

[restrictedarea]

SMRTONOSNIJI OD EBOLE Odjednom, NATO više ne krije da vojne baze u Evropi zaista nisu bile građene za odbranu od terorista i Korejaca, već je to gvozdena pesnica protiv Rusije. A kada britanski premijer Dejvid Kameron izjavi da ga Putin podseća na Hitlera, onda niko ne postavlja suvišna pitanja, već se NATO nadoveže rečima da je sva ta ratna sila u Evropi nedovoljna, da je potrebno ojačati „istočni front“, i borbenim avionima, i raketnim sistemima, i snagama za brzo reagovanje. Šta dalje?

Da je vrag odneo šalu, videlo se i iz toga što je Obama ponovo, već drugi put za nekoliko nedelja, na listu neprijatelja Amerike uvrstio zajedno Putina, virus ebole i Islamsku državu na Bliskom istoku. Teoretičari zavere ne bi propustili da ukažu da su poslednje dve pretnje proizveli sami Amerikanci, a sada se protiv njih herojski bore. No, ne treba ići tako daleko u konspirologiju da bi se zaključilo da je Putin, zasigurno, po Vašington i Belu kuću „smrtonosniji“ od ebole i da temeljno, ciglu po ciglu, ruši svetski poredak nametnut posle raspada SSSR. Da li je Pax Americana, američki mir, koji je za dve decenije proizveo više ratova nego što planeta može da svari – dobar ili loš svetski poredak? To je pitanje na koje NATO i BRIKS imaju sasvim različite odgovore.

Na oba samita, APEC i G-20, bilo je više nego očigledno strateško zbližavanje Rusije i Kine, kao i ostalih zemalja BRIKS. To je utoliko značajnije ako se pogleda lista 10 najvećih privreda sveta, gde su četiri članice BRIKS. Zato se može zaključiti da je na svetskoj areni trenutno „pata karta“, jer je nasuprot Zapada stala grupacija od pet država, koja okuplja 43 odsto stanovništva planete i čiji će ukupni BDP, po procenama, do 2050. premašiti društveni proizvod Grupe-7 najrazvijenijih zapadnih zemalja i Japana. Motor promena predstavlja savez Rusije sa Kinom, zemljom koja već danas pretenduje na titulu vodeće privrede sveta. Kada se tome dodaju i najveći regionalni igrači sa rastućim planetarnim ambicijama – Indija i Brazil – onda je to očigledan prelaz od anglosaksonskog globalnog poretka ka multipolarnom modelu ustrojstva sveta. To je ono što ne ide u prilog vodećim krugovima na Zapadu i izaziva njihovu nervozu.

 

SIMBOLIKA PACIFIKA Ima i određene simbolike u tome što su oba prošlonedeljna samita održana u zemljama Tihookeanskog basena. Ako je 20. vek bio „atlantski“, onda 21. stoleće pripada Pacifiku. Svetska privreda i finansije sele se upravo u ovaj region i svi najveći igrači traže svoje mesto tamo. Velika prednost Rusije i Kine je što im pripada praktično 90 odsto azijske pacifičke obale. Sa druge strane, Rusija, Brazil i Južna Afrika izlaze direktno na Atlantik, dok je Indija centralna i najmoćnija država Indijskog okeana. Istovremeno, Rusija ima najveću obalu na Severnom ledenom okeanu, a svoju zastavu zabola je i na sam Severni pol.

Učešće na Samitu APEC u Pekingu bila je prva Obamina poseta Kini posle punih pet godina i tek druga u njegova dva predsednička mandata. To svedoči ne samo o tome da su odnosi dve velike države daleko od idiličnih i da njihovi lideri nemaju širok spisak tema za razgovor već i o tome da je Amerika pod Obamom ispustila inicijativu prema Pekingu u korist Rusije. Putin je Kinu posetio osam puta tokom svojih predsedničkih mandata, a samo ove godine u dva navrata. Ruski analitičari podsećaju da je 2009. Obama posetio Kinu sa željom da diktira uslove Pekingu. Nekako u isto vreme Vašington je označio početak svoje „pacifičke strategije“, kojom je planirao da najveći deo svojih snaga preusmeri u Tihookeanski region – pred kinesku granicu.

Sada, 2014, Obama je doputovao u Peking sa mnogo manjim ambicijama, svestan da na Zapadnoj obali Pacifika teško može bilo šta da diktira. Kina, centralna država Zapadnog Pacifika, ne želi američke usluge, posebno kada je reč o isporukama komprimovanog prirodnog gasa tankerima, već se u energetskoj sferi oslanja na pouzdanog partnera – Rusiju. Gubitnici od ovih kombinacija biće Evropljani i Amerikanci, koji su najviše i doprineli da se Rusija okrene Pekingu. Pre svega, Moskva će narednih godina prvi put u istoriji više gasa izvoziti Kini nego Evropi, što će drugoj najvećoj svetskoj privredi omogućiti još veću konkurentnost i predstavljati dodatni motor kineskog razvoja. Tako će, prema predviđanjima stručnjaka, Brisel i Vašington biti potisnuti na siromašnu atlantsku periferiju, dok se Peking i Moskva čvrsto pozicioniraju u središte prosperitetnog Pacifičkog prostora. Međutim, nije li upravo ovaj nagli gubitak liderskih pozicija Zapada uzrok sve izraženije svetske krize, ne samo ekonomske već i bezbednosne, sa pretećim opasnim posledicama?

Američka ekonomija danas u velikoj meri zavisi od kineske. Ne samo zbog toga što je ogroman broj američkih kompanija preneo biznis pod jurisdikciju azijskog giganta već i zato što Peking drži bilion dolara u američkim vrednosnim papirima. Hteli -ne hteli, Amerikanci moraju pažljivo da slušaju poruke iz Kine. „Svet traži novu ravnotežu. Zadatak azijskih naroda je da sami upravljaju bezbednošću i biznisom svojih rastućih privreda“, rekao je na Samitu u Pekingu Đinping, dok je Obama razmišljao zašto su Kinezi ogromni sto za zvanični ručak ukrasili – hiljadama cvetova u bojama ruske zastave! To i jeste bila najvažnija kineska poruka Americi: svoju i svetsku budućnost gradićemo u savezu sa Rusima.

 

U „KLUBU ŽENA“ Posle toga je usledilo fotografisanje. „Počasni gost“ Putin i Đinping stoje u sredini, Barak Obama prilično sa strane u „klubu žena“, kako su se našalili novinari. Ali, Imperija je uzvratila udarac na svom terenu, u Brizbejnu. Tamo je Obama, na grupnoj fotografiji, bio pozicioniran bliže sredini, na mestu koje prirodno pripada Putinu – između Đinpinga i brazilske predsednice Dilme Rusef. Putina, po želji domaćina, australijskog premijera Tonija Abota, teraju „u ćošak“. Obama, Angela Merkel i Abot glasno se smeju nad Putinovom situacijom. I on se smeška, svestan da su njegovi manevri poslednjih meseci i godina toliko izludeli zapadnjake da pokušavaju da mu smeste čak i na ovako neprimerene načine. Jer, lideru supersile sposobne da u roku od sat vremena bukvalno satre sa lica zemlje čitav svet, a poseduje i dovoljno energenata da može taj isti svet sama da pokreće, nikako nije mesto na začelju kolone.

Izgleda da se ušlo u fazu kada se povlače iracionalni potezi, svojstveni osobama koje pate od megalomanije. Amerikanci ne samo što ne žele da priznaju da je došlo vreme multipolarnog sveta nego o sebi i dalje govore kao o izuzetnoj naciji i ekskluzivnim vladarima planete. Ovu tezu Obama je ponovio i u susretu sa australijskim studentima. „Kao jedina svetska supersila, SAD sa radošću prihvata izuzetnu odgovornost. Mi smo na čelu međunarodne zajednice, koja vodi borbu sa teroristima Islamske države, mi predvodimo borbu protiv ebola groznice i suprotstavljamo se agresiji Rusije protiv Ukrajine. Ovo poslednje predstavlja pretnju čitavom svetu“, istakao je Obama u svojoj lekciji studentima.

Čak i ako se ostavi po strani da će pre biti da je Ukrajina (kao pion Vašingtona) danas avangarda agresije prema Rusiji, a ne obrnuto, ne može da ne zabrine tumačenje prema kojem je Rusija pretnja čitavom svetu. Kako, na primer, „ruska agresija protiv Ukrajine“ na bilo koji način može da ugrozi takve zemlje kao što su, na primer, Egipat, Vijetnam, Peru, Meksiko, Danska, Nepal, ili Jemen? Nesumnjivo, reč je o nametanju američkih stavova i interesa čitavom svetu, što će imati ozbiljne posledice u budućnosti. Putinov odgovor bio je efektan – organizovanje Samita BRIKS usred Australije, čime su lideri pet velikih država još jednom pokazali šta misle o Obami i američkoj „izuzetnosti“.

 

IZAZOV BRIKS-a U Vašingtonu i na Zapadu će tek morati da se suoče sa reakcijom mnogih manjih država sveta na izazov koji BRIKS upućuje Americi. Vrlo je verovatno da se taj odgovor Beloj kući neće dopasti. Kao što im se već ne dopadaju poruke koje u poslednje vreme dolaze iz Praga, Bratislave, Budimpešte, a sve češće i iz Beča. O Nemačkoj i konsenzusu koji vlada među tamošnjim privrednicima, životno zainteresovanim za tople odnose sa Rusijom, da se i ne govori. U briselskom natezanju konopca prilikom rasprave o pooštravanju sankcija Moskvi, najglasniji zagovornici kaznenih mera su Velika Britanija i Poljska, a pridružuje im se i zvanični Berlin, gde je, čini se, vlada prilično podeljena u vezi sa ovim pitanjem. Protiv bilo kakvih sankcija Rusiji su takve zemlje EU poput Mađarske, Slovačke, Češke, Grčke i Kipra. Zanimljivo je da se veoma slična podela prikazuje i na listi zemalja koje (ne) priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Sa druge strane, sve zemlje BRIKS oštro osuđuju uvođenje sankcija Rusiji, i nijedna od njih nije priznala Kosovo.

Kratak osvrt zaslužuje i argumentacija Zapada o uvođenju novih sankcija Rusiji. Tu se posebno istakao britanski premijer Kameron, koji je Putinovo ponašanje uporedio sa Hitlerovim uoči Drugog svetskog rata. „To je velika država koja zlostavlja manju državu u Evropi i mi smo videli posledice toga u prošlosti. Treba da naučimo lekcije istorije i da sprečimo da se to ponovo desi“, poručio je Kameron iz australijske prestonice Kambere, dodajući da zapadne sankcije već počinju da nanose štetu Rusiji. Međutim, kada je već pravio poređenja sa Hitlerom, nije se našao nijedan zapadni novinar da Kamerona upita: A kako se onda zove kada ne jedna, već istovremeno 19 velikih zemalja bez ikakve odluke SB UN, napada jednu malu državu u Evropi i otkida ključni deo njene teritorije? I kako uopšte može da nazove „malom“ zemljom Ukrajinu, najveću državu u Evropi i sedmu po veličini na svetu? Koja je, pritom, i triput veća od Kameronove Velike Britanije! Kada britanski premijer pokazuje ovakvo nepoštovanje prema činjenicama, kako mu onda verovati da „zapadne sankcije počinju da nanose štetu Rusiji“?

Pre bi se reklo da Zapad počinje da gubi nerve sa Rusijom, koristeći čak i sasvim otrcane propagandističke metode, poput Obaminih i Kameronovih. Ali, Putin zaista, kao virus ebole, napada i razara tkivo američkog svetskog poretka i zato je Obama delom u pravu kada ga svrstava visoko na listi zapadnih neprijatelja. Međutim, to su veoma opasne igre, jer Rusija nije zemlja koju je moguće nekažnjeno šamarati. Rusija nije ni prirodni neprijatelj Zapada i Putin je bio sasvim iskren kada je stotinu puta ranijih godina uveravao u to. U poslednje vreme više to ne čini, bar ne tako otvoreno kao ranije, i to je signal koji mora da zabrine. Totalni sukob Rusije i Zapada siguran je put u svetsku katastrofu, ali teško je otrgnuti se utisku da neko priziva najgori scenario. U poređenju sa Putinom, ebola izgleda kao laka prolećna prehlada.

[/restrictedarea]