Pohlepna desnica i klimoglava levica

Specijalno za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Sa jedne strane, „Desnica novca“ čini da mladi rade sa skraćenim radnim vremenom do sedamdeset godina života, što ih sprečava, iako nisu direktno nezaposleni, da imaju porodicu, a sa druge strane, „Klimoglava levica“ i njeni korisni idioti, u službi pruskog cara, krešte da je porodica prevaziđena buržujska forma i da je nesigurnost na poslu dobra i pravedna stvar

Neprestano ću ponavljati: živimo u vremenu apsolutne istosti levice i desnice, kao dve lažne suprotnosti, jer nude isti sadržaj. A to je ponizno prihvatanje monoteizma tržišta i pritupo prihvatanje američkog imperijalnog poretka. Desnica i levica su međuzamenljive, pa današnji dominantni neoliberalizam izgleda kao orao sa dva raširena krila: antikomunitarna i globalistička „Desnica novca“ diktira ekonomsko-finansijska pravila što štite interese globalne klase, koja je postklasa i antiburžujska, dok „Klimoglava levica“ utvrđuje obrasce i načine života funkcionalne za reprodukciju sistema ekonomskog integralizma (relativizam, apsolutni sekularizam, individualističko uživanje, odbacivanje antikapitalizma kao da je staro gvožđe itd).

SVET KORISNIH IDIOTA „Desnica novca“ odlučuje da je neophodno da se sve privatizuje, ukinu prava, snize plate, smanje javni troškovi, uvek u ime svete dogme „To nam traži tržište“. Sa svoje strane, „Klimoglava levica“ deluje, od šezdeset osme do danas, na ravni nadgradnje tog istog. Sa jedne strane, „Desnica novca“ čini da mladi rade sa skraćenim radnim vremenom do sedamdeset godina života, što ih sprečava, iako nisu direktno nezaposleni, da imaju porodicu, a sa druge strane, „Klimoglava levica“ i njeni korisni idioti, u službi pruskog cara, krešte da je porodica prevaziđena buržujska forma i da je nesigurnost na poslu dobra i pravedna stvar. Ako „Desnica novca“ odluči da su nacionalne države izmišljotina a da je jedina realnost koja postoji one world globalizovanog sveta, sveden na golu ravan tržišta, uz delokalizaciju, onda smešna „Klimoglava levica“ to prati hvaleći globalizaciju, putovanja low cost i potrebu da svi govore engleskim jezikom. Štaviše, osuđuje nacionalnu državu kao vesnika nesreće, a nikada ne kaže, naravno, da su i ono malo preostalih prava za ugnjetene na planeti garantovale, gle slučaja, baš država i njena politika socijalne pomoći. Ako „Desnica novca“ odluči da je religija izmišljotina i da se nje moramo otarasiti da bismo svi sledili jedinu teologiju koja se priznaje kao legitimna − monoteizam tržišta, onda je odmah tu „Klimoglava levica“ koja će to ropski pratiti razvijajući forme bogosluženja verskog ateizma, naravno nesvesna da kapital uništava bilo koju religiju osim oboženog tržišta. Ako „Desnica novca“ odluči da postoji samo pojedinačni potrošač, a da „društvo ne postoji“ (M. Tačer) smešna „Klimoglava levica“ će trčkarati za tim mašući repom i objašnjavajući da ne postoji porodica kao osnovna zajednica i da svako ko samo pomisli da postoji – zajedno sa Platonom, Aristotelom i Hegelom − porodica s ocem i majkom, sada mora da se ućutka kao „homofobičan“. Danas, desnica i levica odvojeno nastupaju, a gaze nas zajedno: to čine tako što delegitimizuju, kao fašističku ili staljinističku, svaku misao koja nije u skladu sa bezumnošću virtuelnog hora političke korektnosti, koji odavno ponavlja da porodica ne postoji, da je antikapitalizam prevaziđen, da je fanatizam ekonomije jedino mogući svet, da prava radnika treba da budu napuštena u ime „konkurencije“ i „konkurentnosti“ (magične reči svete religije slobodnog tržišta). Jedino politički korektno mišljenje dominira svuda: ono ućutkuje, kleveta i delegitimizuje svakoga ko se usudi da misli drugačije. Svako ko ne prihvata dogmu jedinstvene misli odmah postaje meta i biva delegitimizovan.

HAJDEGEROVA PORUKA Zato se zadatak kritičkog mišljenja sastoji u tome da vodi slobodnu racionalnu debatu o onome šta jedino mišljenje sprečava da se razmatra: o nacionalnoj državi kao garanciji socijalnih prava zajednice, koja je opozicija kapitalu, o porodici kao osnovnoj zajednici, o borbi protiv Evrope evra i banaka i tako dalje. To je sjajno rekao Hajdeger u svoja Četiri seminara: „Suštinski je da se nastavi, kao i ovde, hod istim putem, bez obzira na javno mnjenje, ma kakvo bilo duž njega.“ Bez obzira čak i na – dopunio bih – specifičnu formu „priča se“ (man sagt) a što jeste jedina misao, odnosno način na koji organizovana manipulacija milimetarski ograničava prostor u kojem određuje ono što se može i što se ne može misliti i reći. Ne može se biti, danas, istinski kritički nastrojen bez prekoračenja tesnih granica političke korektnosti. Jer dokle god se i dalje ostaje u njima, misli se i kreće u prostoru koji su predodredili vlast i proizvođač konsenzusa. Danas su oblici „nadziri i kazni“ (Fuko) mutirali, pošto su vremenom postali mnogo kapilarniji i pošto je napuštena estetika torture. Ali šipke kaveza nisu zato manje debele. U stvari, sasvim suprotno. Svako ko se usudi da dovede u pitanje fanatizam ekonomije i prozu opredmećenog kapitala biće nasrtljivo proglašavan fašistom, tako da se područje kritičkog razmišljanja unapred izdresira da se kreće u formi „priča se“ Novog svetskog poretka. To ne treba da nas brine. Put je pred nama. Mi stvarno prolazimo kroz „vreme nastajanja i preobražaja“, da se poslužimo srećnom Hegelovom formulom: stare kategorije više ne drže vodu, stare mape ne vredi više gledati da bi se išlo izmenjenom teritorijom. Naravno, postoje uvek idioti u službi kapitala koji ih i dalje koriste, čak i ne primećujući da se scenario promenio: oni su samo „prašina na čizmama istorije“ (Hegel) legija idiota koja, kao u vreme Mažino linije, vodi unapred izgubljeni rat jer ratuje na osnovu vojnih karti iz prethodnog sukoba (fašizam, antifašizam, antikomunizam itd.) ili na osnovu mapa koje im je neprijatelj nacrtao. Upravo zato što su stare kategorije prevaziđene, sada treba da razumemo šifru „životinjskog kraljevstva duha“ i stvorimo jedinstven front borbe protiv kapitala od onih koji uočavaju kontradikciju u kapitalističkom čvoru, a u emancipaciji čovečanstva smer misli i akcije. Protiv ove strategije, koju nije teško razumeti samu po sebi, jedina misao će se boriti svim snagama. To već i radi, držeći nas podeljene između levice i desnice, stranaca i starosedelaca, ateista i vernika: „Zavadi pa vladaj“ i dalje je tajna strategija vladajućeg poretka, koji se reprodukuje fragmentišući front potčinjenih, tako da siromašni međusobno ratuju, umesto da sarađuju radi svoga oslobođenja. Umesto da dovede do ujedinjenog fronta protiv vlasti, revolt se rasipa, iako nastao sa dobrim razlogom, na zaludne borbe među niščima, jer ti nesvesni tvorci sopstvenog ropstva misle da je neprijatelj desničar, imigrant, vernik i slično. Za to vreme kapital − rekao bi Marks − ne prestaje da „slavi svoje orgije“. Zato treba neustrašivo nastaviti, znajući da su oni koji kukuriču o antifašizmu, antikomunizmu i o žestokoj odbrani jedine misli – a što nikada ne priznaju – samo korisni idioti i psi čuvari vlasti. Oni će nastaviti da laju u odbranu svojih lanaca, koji su svejedno, iako zlatni, samo lanci. Uz Gramšija iz Lionskih teza, potrebno je, sada više nego ikada, „okupiti oko sebe i predvoditi sve elemente koji su na ovaj ili onaj način usmereni na pobunu protiv kapitalizma“ (teza 29) da bi se podržala „opšta akcija svih antikapitalističkih snaga“ (teza 39). To je horizont na kojem danas treba trošiti snagu.