Oktobarske likovne transvestije

Piše Nevenka Stojčević

Gde su potrošena ogromna sredstva godinama izdvajana za Oktobarski salon, gde su vredna umetnička dela sa proteklih Salona i šta je malobrojna publika, osim nametnutih političkih poruka, još mogla da vidi na tim izložbama? Ovo su pitanja koja u aktuelnoj raspravi o koncepciji ove – nekada najuglednije godišnje likovne izložbe, danas postavljaju članovi svih sekcija ULUS-a – slikari, vajari, grafičari

Okrugli sto pod nazivom „Oktobarski salon, za i protiv“, održan protekle nedelje u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na ivici incidenta, zamalo da se pretvori u fizički obračun gostiju sa domaćinima, članovima ULUS-a, koji su hteli da dobiju odgovore na važna pitanja vezana za ovu najznačajniju srpsku likovnu manifestaciju. Srećom, umetnici su zaćutali pred verbalnim nasiljem šačice „mladojaničara“, kako su nazvali samozvane predstavnike Kulturnog centra Beograda (KCB) pa je skup završen samo gurkanjem i vređanjem, bez tuče, ali i bez bilo kakvog zaključka o tome šta jeste, i šta nadalje treba da bude „Oktobarski salon“.

Za Zorana Čaliju, akademskog slikara i predsednika ULUS-a, na Okruglom stolu dogodilo se i nešto potpuno neočekivano.

„Članovi svih sekcija ULUS-a – slikari, vajari, grafičari i prošireni mediji, bili su saglasni da pitanje koncepcije Oktobarskog salona, kojom su srpski likovni umetnici nezadovoljni već godinama, treba da se razmotri iz svih mogućih uglova. Zato smo na tribinu pozvali i predstavnike Kulturnog centra Beograda, Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, istoričare umetnosti i ministra kulture Ivana Tasovca. Svi su oni shvatili da je suština tribine pitanje zloupotrebe Oktobarskog salona kao najprestižnije izložbe likovnih ostvarenja u svim oblastima, i odlučili da ne dođu. Ali su poslali neke mlade ljude koji su govorili u njihovom interesu i nisu se ni predstavili da bi naše poznate slikare i istoričare umetnosti, Đorđa Kadijevića i Nikolu Kusovca, vređali vulgarnim psovkama, pogrdnim nazivima i agresivnom mimikom iz redova publike“, kaže Čalija.

SUpKULTURA Tako se namera ULUS-a da posle konstruktivne rasprave svih strana zainteresovanih za sudbinu Oktobarskog salona zauzme određene stavove i definiše zaključke pretvorila u monolog gluvih i nekulturnih mladih ljudi, koji su svojim ponašanjem i neznanjem pokazali da su, zapravo, predstavnici supkulture protiv koje umetnici Srbije upravo žele da se izbore.

„Čim je Đorđe Kadijević počeo da govori o istorijatu Oktobarskog salona, začuli su se povici, vulgarna i prostačka vređanja kako bi buka nadjačala tri najvažnija pitanja − gde su potrošena ogromna sredstva godinama izdvajana za Oktobarski salon, gde su vredna umetnička dela sa proteklih Salona i šta je malobrojna publika, osim nametnutih političkih poruka, još mogla da vidi na tim izložbama. Naime, 200 hiljada evra je potrošeno samo ove godine za mesec dana Oktobarskog salona, koji je posetilo svega tri hiljade ljudi, dok je nekadašnje izložbe posećivalo između 45 000 i 60 000. Ne znamo ni gde je produkcija sa Salona završila, a naša su dela otkupljivana i punila su muzeje, i kao poslednje, poreski obveznici koji finansiraju ovu manifestaciju imaju pravo da za svoje pare vide istinski umetnička dela. Umesto odgovora, mladi ljudi koji su sami sebe nazvali kuratorima, tvrdili su da umetnici sa druge strane i ne razumeju umetnost. To je, otprilike, kao kada bi Žika Obretković iz Knez Mihailove sa svojom frulom ušao u Filharmoniju i nazvao muzičare matorim budalama koje pojma nemaju šta je prava muzika“, navodi Čalija.

Pečatov sagovornik kaže da su navodno akademski građani velikim umetnicima, Aleksandru Cvetkoviću i Božidaru Damjanovskom, izgovorili nezamislive uvrede, čulo se i: „Ti, matori, idi i umri, nemaš ti šta da govoriš, tvoje vreme je prošlo“.

„Ceo razgovor o koncepciji Oktobarskog salona sveo se na pitanje smene Upravnog odbora KCB. Zaprepastilo nas je, a i zastrašilo, to što je profesor sa fakulteta doveo svoje studente da arlauču, a pritom ne znaju da svojim stavom brane fotelje i plate, u desetinama hiljada evra, onih koji su im za to obećali putovanje u neku od evropskih zemalja. Bio je to linč umetnika sličan onom u Berlinu početkom ovoga veka kada su mladi fašisti palili knjige i ne znajući zašto to rade. A mi smo u ‚Cvijeti‘ upravo tada imali jednu multimedijalnu izložbu na kojoj su bile zastupljene sve vrste umetnosti – od video-radova do instalacija i slika. Na kraju se cela diskusija svela na dijalog između gradskog sekretara za kulturu Vlade Vukosavljevića i Kulturnog centra oko toga ko će da postavlja ljude u KCB, ko će da zasedne u ondašnje fotelje, a ne o tome kakva treba da bude koncepcija Oktobarskog salona. Prošlih godina tematske izložbe bile su destruktivne i antidržavne, od poređenja Omarske sa Starim sajmištem do fašizma u Srbiji, što je jedna velika zamena teza jer se ovde pod fašizmom podrazumeva svaki oblik patriotizma i delovanja u državnom interesu. Predstavnici KCB, naravno, nisu dobili zadovoljenje, pa su ULUS nazvali fašističkom organizacijom koja hoće da zaustavi umetnost, izazivali fizički obračun s umetnicima, ali kad im to nije uspelo, posle svega su započeli medijsku hajku i telefonske pretnje uglednim stvaraocima. Iza svega stoji samo njihova namera da se ne odreknu ogromnih sredstava koja su dosad dobijali. Poređenja radi, KCB za svoje programe dobija oko 1,5 miliona evra, a udruženja likovnih umetnika Srbije dobijaju 900 hiljada dinara (7.500 evra). Ja pozivam sveukupnu javnost da se zapita gde odlaze tolike pare. Da smo mi dobili 200 hiljada evra, obnovili bismo Paviljon ‚Cvijeta Zuzorić‘ i napravili niz fantastičnih izložbi. Cela ova ekipa htela je da se predstavi kao žrtva, a jedina ispravna stvar u svemu ovome je što je smenjena“, zaključuje Čalija.

[restrictedarea]

Spremajući se za Okrugli sto, on je na sajtovima Oktobarskog salona i KCB-a uzalud pokušavao da nađe snimak nekog od prošlih Oktobarskih salona.

„Naprosto ih nema, i to u vreme sveopšte digitalizacije! A logika kaže – ako nemamo nikakvih dokumenata i dokaza iz prošlosti, nemamo sa čime da merimo sadašnjost. A onda nema ni budućnosti. Smišljeno se radi na ‚brisanju‘ svega prošlog i stvaranju nečeg sasvim novog“, zaključio je predsednik ULUS-a.

POGREŠNE PODELE Vesna Marković, akademski slikar sa tridesetak godina umetničkog staža i iskustva, već godinama je jako nezadovoljna zbog nepravednog odlivanja sredstava iz budžeta za kulturu pod kontrolom malog broja ljudi.

„Ogromna grupa umetnika, u koju i ja spadam, vidi da su ta sredstva potpuno neravnomerno raspoređena. Naravno da i ranije nismo svi mogli da budemo zadovoljni, ali smo bar bili sigurni da ćemo kad-tad svi doći na red. Kada smo organizovali samostalne izložbe, dolazila je republička ili gradska komisija koja je uvek nalazila i otkupljivala neko kvalitetno delo. I svi smo dobijali participacije za učešće na zajedničkim manifestacijama, pogotovo za samostalne izložbe. One sigurno nisu pokrivale sve troškove, ali su umetnici dobijali bar moralnu satisfakciju da neko prepoznaje njihov trud. Zadnjih godina otkupi su rezervisani za mali broj ‚elitnih‘ umetnika, mi ostali smo iz toga izuzeti. Sada se ukidaju čak i te participacije za samostalna izlaganja i mladi umetnici nemaju nikakav stimulans ni šansu, što potpuno obesmišljava njihov rad. Kao da su umetnici usamljeni ludaci koji rade samo za sebe, nešto što nikome ne treba. A kontra tome imate neke glamurozne situacije kao što je Oktobarski salon, koji je u međuvremenu prerastao u međunarodnu manifestaciju sa više politike nego umetnosti, što nije blisko mojoj poetici a vidim, ni publici, sve manje zainteresovanoj za Salon. Skandalozno je što su tu uložene velike pare i uopšte ne znamo gde završavaju toliki milioni“, kaže Vesna Marković.

Nikola Šindik, multimedijalni umetnik i književnik, smatra da je krajnje neukusna diskusija o Oktobarskom salonu posledica indukovane šizofrenije permanentnih netačnih podela.

„Umesto da dođemo do zajedničke pameti, dobili smo jedan ostrašćeni sukob pa su rokeri, navodno, modernisti, a ovi tradicionalisti, prvi su za Evropu, ovi drugi zatucani, što je sve potpuno netačno. Suština jeste da je Oktobarski salon jedna tradicionalna domaćinska manifestacija, gde ne smemo zaboraviti ni drugu pervertovanu manifestaciju ‚Kritičari biraju‘, koja se pretvorila u karikaturu same sebe, koja je podrazumevala jedan the best of the best srpske umetnosti i uključivala ne samo likovnu umetnost u užem smislu nego sve najznačajnije u umetničkoj vizuelnoj produkciji iz prethodne sezone.

Šindik kaže da nema ništa protiv da se govori o vrednosti izložbi koje se sada zovu Oktobarski salon, ali da to uopšte nije tema.

„Zamislite da na Oktobarfest u Nemačkoj sada dođu neki mladojaničari i kažu: ovo se i dalje zove Oktobarfest, ali se na njemu odsad služi šveps! Bio bi to skandal. A mi imamo Oktobarski salon, koji se tako zove iako to nije, nego je zapravo oktobarska salonska transvestija. Pritom, taj prividni sukob modernizma i tradicionalizma je takođe netačan. Niti su ovi modernisti, niti su sa ove strane isključivi tradicionalisti, jer postoji neverovatan broj umetnika koji su i moderniji, i suštinskiji, i hrabriji u umetnosti od tih modernista, ali se oni ne vide na površini. Oktobarski salon, i ne samo on, mora da se vrati svojoj nameni, inače neće imati publiku. Mi dolazimo u situaciju da stalno hoćemo da brišemo jedni druge. I ta teza koja se zloupotrebljava– pro et contra evropske ideje nije tačna. Jer, kad govorimo o Evropi, naravno da sam za Evropu Jozefa Bojsa, Ikera, Dišana, Bejkona. Ja Evropu takođe ne mogu da zamislim bez Šagala, Maljeviča, Kandinskog i da ne nabrajamo dalje. I ta epizoda se ne može razrešiti bez šireg konteksta – Ministarstva kulture, ovog i mnogih unazad, koje već decenijama vodi katatoničnu politiku sa mrtvim malograđanskim glamurom i povremenim epileptičnim ispadima gde svi treba da budemo zasenjeni prostotom. Govorim o Katedri za istoriju umetnosti, koja je izgubila svoju težinu i ne ume da prepozna pravu umetnost, govorim i o Akademiji nauka a onda i o samim udruženjima koja su sada realno nemoćna jer se bore za puki opstanak“, navodi Šindik.

UTICAJ ARTE POVERE Dušan Đokić, akademski slikar i likovni kritičar, učestvovao je u svim aspektima Salona otkad je osnovan , a od 10. godine Salona je i redovno izlagao.

„U paviljonu u Masarikovoj ulici bili su najbolji saloni ikada, poput pariskog Jesenjeg salona. Prvu nagradu tih salona dobio je Milo Milunović, kasnije je sve krenulo nizbrdo. Na kraju nije bilo umetnika koji nije dobio nagradu. Taj salon bio je formiran na bazi trijade – slikarstvo, skulptura i grafika − koju je zadržao do ranih 90-ih. Onda je iz Slovenije i Italije stigla jedna neverovatna zaraza – konstruktivna i geometrijska umetnost rađena po receptu bauhausa progresivnih Nemaca. Iz Italije je došao jedan talas, koji se nikada nije zaustavio i zarazio je sve potonje izložbe salona − arte povera − koja je bila preteča ili paralela sa američkom i engleskom konceptualnom umetnošću. Mladi umetnici i nadobudni istoričari umetnosti koji su studirali u Engleskoj i nekim drugim zemljama jako su voleli da navijaju za sve što je arte povera i konceptualna umetnost i kao članovi žirija na izložbama salona oni su odmah na velika vrata gurali konceptualu i instalacije, naročito arte poveru. Sve je to precenjivano i zato mnogi umetnici više nikada nisu mogli da dostignu visine jednog Mila Milunovića“, ističe Dušan Đokić.

On smatra da je bolje da se Oktobarski salon održava i trijenalno, ako su stvarno odlučili da štede, nego da na njemu izlažu arte poveru, koja se deklariše kao sirotinjska umetnost gde se koristi sve što je nadohvat ruke – đubre, otpad, prašina, sve što nema veze sa bilo kakvim fenomenom umetničkog rada, nego je improvizacija koja ne traje dugo. Skoro je neki italijanski kolekcionar kupio jedan atelje pun đubreta i dao da se to rekonstruiše iako je tu bilo i elemenata koji su podložni organskom raspadanju – do miševa i pacova, ali to nije bilo moguće sterilisati i zadržati kao fenomen. Upravo ti teško svarljivi saloni svedeni su na jednu vrlo kratkotrajnu upotrebu, a to je trebalo da bude jedna reprezentativna izložba. Oktobarski salon oduvek je najavljivan kao izložba značajnih umetničkih ostvarenja u Srbiji. Zato, ako izložite jedno beznačajno delo stranca u Srbiji, onda to više nije to. A ako se zalažete da taj stranac još bude arte povera, onda je to bacanje prašine ljudima u oči i zaluđivanje naroda. Za to se zalažu oni koji su nekada radili za ‚prosvetitelja‘ sa imenom Đerđ Soroš, koji je davao grdne pare da se promene neke mentalne navike umetnički neobrazovanog sveta. Ali zato je izabrana baš arte povera da bi se što lakše i što brže ostvario cilj. To je samo jedna propaganda umetnosti, ali ako hoćete da od salona pravite propagandu, onda mu promenite naziv ili ukinite izložbu, a nemojte da pravite nešto što je suprotno svakom očekivanju onoga što je umetnički kvalitetno, reprezentativno i dostojno da bude sačuvano. Danas nije bitno ni delo ni njegov stvaralac nego kurator koji će to delo da proda. A kurator je manipulant koji traži isključivo manipulisanu, a ne stvorenu umetnost“, zaključio je Đokić.

[/restrictedarea]

  zaйmы onlaйn na kartu sročno zaйm deneg v surgutezaйm na kartu ne imennuюzaйm bez podtverždeniя rabotы