Ništa novo pod kapom nebeskom

Dragomir Antonić 

Nisu zalud naši preci govorili da je sve u knjigama zapisano. Danas, čim otvorite novine, pročitate neku vest o zarobljenim, izgnanim, otetim, zatočenim. U Zakonopravilu ili Krmčiji Svetoga Save sve je potanko sročeno i uređeno

Zove me moj drug Sremac. Živi u selu podno Fruške Gore i gaji svinje. Mangulice. Ima ih četiri. Dve su suprasne. Očekuje da mu se obor napuni prasićima naredne godine. Nahranio svinje a onda se latio knjige. Starinski tip srpskog seljaka. Kao u doba Miloša Obrenovića. Gaji svinje koje izveze u Austriju, onda je to bila Evropa, zaradi novce a zatim se posveti obrazovanju. Čita i izučava.

PRIJATELJ SA SELA Kakav je nekad bio seljak domaćin, takav je danas drug Sremac. Zove telefonom u rano jutro, na‘ranio krmače, njemu dan već odmak‘o i pita, onako iznebuha: „Znaš li ti kako je Miloš Milojević zvao nauku koja se danas zove istorija?“ Uhvati me nespremnog. Em rano, em sam na tri Aranđela bio. Meni u gradu još nije ni svanulo, a on iz sela postavlja pitanja. Ne vredi ranoranioca lagati. Odmah rekoh: ne znam. Pametarnica − tako je, reče, istoriju zvao Miloš Milojević. „Ništa vi u gradu ne znate“, dodade i spusti slušalicu. Pogledam u knjige. Sremac u pravu. Prelistah rečnike i nađoh da, na primer, reč pametar označava knjigu u koju se beleže stvari koje se žele držati u sećanju. Pametarom se naziva i čovek koji beleži važne događaje. Neki ga zovu i letopisac. Eto, šta sve čovek može naučiti kad ima obrazovanog prijatelja koji na selu živi.
Nisu zalud naši preci govorili da je sve u knjigama zapisano i da ništa novog nema pod kapom nebeskom. Danas, čim otvorite novine, pročitate neku vest o zarobljenim, izgnanim, otetim, zatočenim. Predsednici velikih sila raspravljaju treba li otmičarima plaćati otkupninu ili ne. Neke države plaćaju za svoje građane, neke ne, ali svi to rade tajno.
U Zakonopravilu ili Krmčiji Svetoga Save ima posebno poglavlje upravo o takvim licima. Nema nedoumica i sve je propisano. Zarobljeni se smatraju najugroženijim, pa se za njihovo oslobođenje dozvoljava otuđenje čak i sveštenih sasuda. Naslednici zarobljenika, prvenstveno deca, zakonom se obavezuju da nasleđenu imovinu upotrebe za njihovo oslobađanje. Ako svoju obavezu zanemare – imovinu preuzima crkva, starajući se da zarobljenik bude oslobođen. U slučaju da neko nema novca da plati za izbavljenje, predviđeno je da mu se da pozajmica. Kad je u pitanju život izgnanih žena, može da otuđi miraz, da izgnana oca ili muža ili siromašnu braću hrani. Privremeno lišeni slobode ne gube pravo na nasleđe. Sve ovo i mnogo šta drugo je napisano u 13. veku (Miodrag Petrović, „Krmčija Svetog Save o zaštiti obespravljenih i socijalno ugroženih“, Beograd 1990, str. 43–48).

FRTALJ SATA PAŽNJE Konstantin Filozof na početku 15. veka piše „Skazanije o pismeneh“ sa „Žitijem despota Stefana Lazarevića“. O srpskoj zemlji kaže: „U celoj vaseljeni ne može se naći zemlja da ima sva dobra sabrana u jedno i na sve strane“ ( Beograd, 1998, str. 50). Pametnom jasno šta u Srbiji valja proizvoditi.
Narodnim iskustvima sadržanim u pesmama, bajkama, pričama, dečjim igrama, uspavankama, zdravicama, običajima, neiscrpnoj riznici znanja, saveta, upozorenja i opomena valjalo bi svakodnevno bar frtalj sata posvetiti pažnju. Kad se svi poslovi namire, odvojte petnaest minuta za čitanje onog što su naši prethodnici napisali. Rasuđujte. Upoređujte sa današnjim dobom. Sa sadašnjim dilemama. Lakše se donosi odluka ako se sa nekim savetuje. Boljeg savetnika od pametarnice teško ćete naći. Vladimir Dedijer je, na primer, 1990 napisao, a SANU objavila sledeće: „Fric Fišer, istoričar je na osnovu nemačkih dokumenata koji su prvi put u celini objavljeni posle Drugog svetskog rata izneo pravu sadržinu ratnih nemačkih ciljeva u Prvom svetskom ratu. Reč je o nužnosti stvaranja Mitteleurope koja bi u ekonomskom pogledu, držala u jarmu sve evropske države, kako na Istoku tako i na Zapadu. Rusija je trebalo da bude podeljena na nekoliko državica, dok bi Francuska bila u potpuno vazalnom položaju prema nemačkom Rajhu.“ Kad je ovo znao Dedijer, sigurno znaju i Rusi. Oni će rasturanje sopstvene države, s pravom, braniti svim sredstvima. Mi Srbi smo dve nemačke okupacije izdržali. Valjda je dosta?

NIJE NAROD PROTIV DRŽAVE Kad bi se čitalo na vreme, mnoge nevolje bi se izbegle. Ne bi se ministri svađali i jogunili sa narodom. Ministar pravosuđa sa advokatima, prosvete sa profesorima, finansija sa penzionerima, a ministar za saobraćaj i ostalo ne bi predlagala rušenje 300.000 kuća i vikendica. Ne javljaju se ovakvi problemi prvi put u državi Srbiji. Uz malo razuma i iskustva, bez pretnji i inaćenja sve se da rešiti. Nije narod protiv sopstvene države i vlasti. Dok je vlast njegova i samostalno vlada. Srbi ne vole da im stranci komanduju, makar se zvali oberšturmfireri, komesari, ekselencije.
Poštovani čitaoci, znate šta mislim o Haškom sudu. Zato sam bio iznenađen kad je Florens Artman, bivši službenik Suda, javno rekla ono što ja iz pristojnosti nisam mogao. Citiram: „Slučaj Šešelj dokaz je da su u Haškom sudu potpuno neodgovorni ljudi, koji bi trebalo da odstupe, zajedno s glavnim tužiocem Seržom Bramercom. Oni su sasvim iznad svega, iznad međunarodnih standarda, iznad Saveta bezbednosti UN, pa i iznad Boga.“