Ni ptica da proleti

Piše Nataša Jovanović

Kako danas žive potomci Srba graničara iz severne Dalmacije, koji su vekovima čuvali katoličko zaleđe od Turaka?

Čuveni hrvatski prosvetitelj iz devetnaestog veka, Ljudevit Gaj, uvek je isticao važnost i ulogu Srba graničara iz severne Dalmacije, koji su vekovima branili hrvatske granice od Turaka. Išao je dotle da je oduševljen Srbima, održao govor na jednom saboru 1848. godine, rekavši između ostalog i ovo: „Sa Srbima smo mi jedan narod, te tako čvrsto stopljeni, da nas ništa više na svijetu razdružiti neće moći“…
Jedan od uglednih Hrvata tog vremena, Ivan Kukuljević, istoričar iz Varaždina, bio je takođe oduševljen Srbima pa je zapisao: „Ovaj nam je narod srpski, u najvažnija vremena, kad smo pod aristokratijom, latinizmom i germanizmom stenjali, našu čistu narodnost sačuvao.“
Gde su danas Srbi-graničari koji su čuvali ono malo tragova hrvatske državnosti pod Austrougarskim Carstvom?
U selu Kanjani, nedaleko od grada Drniša podno južnog ruba planine Svilaje danas živi nekoliko duša. Nad zemljom. Pod zemljom je situacija drugačija. Srpski grobovi, kao belezi, čuvaju uspomenu na ratove, okupacije, retke periode mira, sećaju na srpsko postojanje u Dalmaciji. A Kanjani su kroz istoriju svoga postojanja delili sudbinu sa Drnišom, Drniš pak sa Kninom, Knin sa Kupom, a Kupa sa Dalmacijom. A sudbina im je namenila vladare i poglavare onako i onakve kakve ih oni niti su tražili niti birali. Bitisali su i pod Turcima, i pod Mlecima i pod Italijanima, trajali i pretrajavali kroz Prvi i Drugi rat, nadživeli NDH i ustaške progone. Sever Dalmacije, gde su Srbi vekovima živeli, danas je tužna pustinja iznad koje ni ptice više ne lete.

NIGDE ZEMLJE DA PRIMI MOJ PELCER U Crkvi Svete Petke koja je uz Crkvu Gospe Sinjske bila poznata kao zavetna crkva pa ih je tako i pravoslavni i katolički ženski živalj pohodio, ove godine, na praznik svetiteljke, okupilo se preko 500 duša, mahom Srba raseljenih posle poslednjeg hrvatskog pogroma. Ima ih, s neskrivenim ponosom, za „HRT“, izjavljuje vladika dalmatinski Fotije, skoro kao pre rata.
„Znate kada dođem u svoje selo, u svoju Dalmaciju uvek me prati isti osećaj, sličan onom kada gledajući stare fotografije sebi potvrđujete da ste odista bili na tom mestu, da postojite u vremenu i prostoru, i da vaš život jeste jedan neprekinuti niz. Kada sam ovde, onda znam da postojim i u Vrbasu gde sam se posle rata, usled strašnih okolnosti preselila sa porodicom. Kada odem u Vrbas, pak, nisam sigurna da li je moje postojanje varka ili nije. Bez svoje zemlje ja nisam izbeglica ili lutalica već unutrašnji emigrant koji stalno traga za iščupanim korenom, a nigde dobre zemlje da primi moj pelcer“, priča ostarija žena, rođena u ovom selu.
Praznik sela je i prilika da Srbi proterani iz ovih krajeva posete grobove predaka, obiđu srušene kuće i imanja, preberu sećanja… Zavičajno udruženje Kanjane osnovano pre tri godine, nastoji da pomogne svima onima koji ne mogu, a žele da se vrate; daje primer i podstrek za obnovu porodičnih ognjišta i domova. Ako ništa drugo i ništa više od toga, tri godine zaredom organizuje odlazak za praznik Svete Paraskeve-Petke, kojoj je posvećena crkva u selu Kanjanima, najveći parohijski hram u Dalmaciji u njenu čast. Za mnoge to je jedini dan u godini koji provode na svojoj zemlji.
„U vreme kada sam krenuo na školovanje selo je brojalo oko sto dvadeset dima-domova. Svaka kuća imala je u proseku šestoro do osmoro dece, a porodica Miodrag desetoro, odgajila osmoro. Sedamdesetih-osamdesetih godina u selu je bilo oko četrdeset neoženjenih momaka, između dvadeset i četrdeset godina. Danas, posle svih egzodusa, ekonomskih i političkih, u našem selu preživljava svega desetak duša. Taman toliko koliko je u svoje vreme na svet donela moja mater“, priseća se 1968. i svog odlaska u Bogosloviju Svetog Save profesor Predrag Miodrag.
Rođen u Kanjanima, Miodrag, priča kakve su okolnosti odredile njegov životni put, i kako je latinski zapad i pravoslavni istok određivao iz koje kuće i u kojem pravcu će krenuti budući bogoslovi i propovednici dve vere. A to je bilo ovako: „Naš sveštenik otac Bogoljub prolazio jednom kroz selo, a majka moja se pozdravi s njim i pojada mu se: „Ne znam, pope, šta da radim sa ovim starijim blizancem?! Uči dobro, sad završava osmi razred, ne znam đe bi ga dalje u školu?“

[restrictedarea] „Pa, pitaj ga da li bi išao u Bogosloviju“, odgovori otac Bogoljub. Mater me priupita i, ja pristadoh. Dođe vreme polaska za Beograd i rastanka sa drugovima, rodbinom i sa celim selom. Po nekom, da li ‚zaostalom‘ običaju, da li mom kućnom vaspitanju i potrebi da se pozdravim i sa selom i seljanima, kao i sa svojim ukućanima, krenem od Gornjih Šolića, pa redom sve do Manojlovića na drugom kraju sela, koji graniče sa Otavicama, rodnim selom Ivana Meštrovića. Iste godine, kad sam krenuo za Beograd „da učim za popa“, dva moja druga iz razreda iz Osnovne škole u Siveriću, rodom iz dva susedna hrvatska sela, odlaze u Zagreb da uče „za fratre“.

POSTTUĐMANOVSKA ZBILJA U prošlosti u Kanjanima su sve kuće bile poređane u jednom nizu, po obodu planine Svilaje dok su se između lokalnog puta i kuća prostirale podvornice (reč ima značenje „zemljište oko kuće“ odnosno „okućnice oko dvora“). Kasnije izgradnja kuća je započela uglavnom uz sam put koji je povezivao Kanjane sa okolnim mestima. Danas su slike poslednjeg rata još uvek žive, ruševine se vide na sve strane, kuće su mahom napuštene, a one iz kojih se vije dim, domaćina imaju tek o nekom velikom prazniku. Za povratak je, uprkos signalima koji stižu iz Zagreba, a koji se, u skladu sa činjenicom da je Hrvatska ušla u EU, tiču skladnog suživota, potrebno nešto više od dobre volje.
Posledice novijih sukoba dveju kultura, civilizacija i vera(o ispovesti) na području Dalmatinskog Kosova i negdašnje Milaševe „Pravoslavne Dalmacije“ ostavile su tragove.
„Neke kuće su obnovljene, druge, pak, iako u istoj meri stradale u ratu, i dalje stoje u ruševinama. Problem sa imovinom nije pravno rešen, do dokumenata nas deli dugačak put, a sada stojimo pred pretnjom oduzimanja zemlje. Mnogim povratnicima i izbeglim Srbima nezakonito je oduzeto, na osnovu falsifikovanih ugovora, poljoprivredno zemljište, kuće, stanovi, objekti… Zakonom o poljoprivrednom zemljištu je predviđeno da će, ljudi koji ne budu obrađivali svoju zemlju predviđenu za poljoprivrednu proizvodnju u skladu sa agrotehničkim merama, morati plaćati visoke novčane kazne. Ako ih ne plate, ostaju bez zemlje. Ovo je još jedan pokušaj da se opravdaju rezultati etničkog čišćenja, i oduzme privatno vlasništvo nad zemljom“, priča Ilija Rašić koga smo sreli na putu ka Manastiru Krka.
On napominje da je ugovorom o obnovi sklopljenim između države i vlasnika kuća piše, da se vlasnik kuće mora vratiti u roku od jedne godine od dana upotrebne dozvole, iako nisu stvoreni uslovi za održivi povratak.
„Sve je uređeno tako, u tom ključu su menjane i zakonske odredbe, da bi bio onemogućen svaki naš povratak. Doskora je važilo da ako vlasnik ne useli u kuću u propisanom roku, Državno odvetništvo šalje vlasniku zahtev za mirno rješenje spora i zahteva da, u roku od tri meseca, isplati uložena sredstva u obnovu kuće (između 20 i 40 hiljada evra), iako država nije obezbedila uslove za povratak. U slučaju da vlasnik kuće nije u stanju da isplati sredstva, država podnosi tužbu i prodaje kuću. O posttuđmanovskoj zbilji niko ne želi otvoreno da priča. A zbilja nije nimalo manje jeziva od samog rata. I ko je, na kraju, autor krivice za ponovnu migraciju oko 60.000 ljudi, onih koji su se već bili vratili u Hrvatsku?“, pita se Rašić.
Profesor Miodrag pominje primer svog najstarijeg brata koji je živeo u Dalmaciji i negde oko dvehiljadite razboleo se od teške bolesti.
„Da bih ga posećivao morao sam u više navrata plaćati skupe vize. Kad mi je to dozlogrdilo zatražio sam lične isprave, tzv. domovnicu, osobnu iskaznicu i putovnicu. Ali sam naišao na velike prepreke u ostvarivanju svojih građanskih prava u ondašnjoj RH, koja je desetinu godina posle toga primljena u Evropu. A ja sam, tek posle dokazivanja sa dva svedoka, mogao da dokažem svoje osnovno pravo, pravo na „ponovno rođenje“ u Drnišu, mestu u kojem me je majka u lokalnom porodilištu donela na svet. Drugi primer je rođeni brat koji živi u Nemačkoj duže od četiri decenije, a koji je poslednji put bio u domovini pre dvadeset i pet godina. Posle priredbe i ruganja dalmatinskim Srbima, smišljeno organizovanog 1989, na Dalmatinskom Kosovu, u toku proslave 600 godina moj brat se tako prepao od nadolazećih, pretećih oblaka da se posle toga nikad više i nije pojavljivao. Mirno gricka svoju zasluženu mirovinu u tuđini, u uređenoj zapadnoj državi, a mi se ovde sami nosimo sa svim prednostima naših domaćih „demokracija i demokratija“.

GDE JE DANAS DALMATINSKO KOSOVO? Za pravoslavne Srbe u Dalmaciji, pogotovo za ona starija pokolenja, Dalmatinsko Kosovo i Dalmatinska Lazarica imali su jako važnu ulogu.
„Sećam se priče starijeg komšije, čika Nikole Miodraga, retko načitanog i prirodno obdarenog seljaka, koji je čitao knjige, posebno iz istorije; poznavao i voleo istoriju. Od njega sam čuo sledeće svedočenje. Na Dalmatinsko Kosovo, kod Crkve Lazarice je dolazio Vladika Nikolaj Velimirović i, o Vidovdanu držao besedu od „pune četiri ure (sata), a da se pritom nije ponovio niti jednu reč!“, priča profesor Miodrag.
Na šta danas stvarno liči Dalmatinsko Kosovo i ceo sever Dalmacije? Ko su Srbi koji tamo žive, čuju li se tamo još uvek zvona pravoslavnih crkava? Danas Hrvati preko firme „Knauf“ otkupljuju parče po parče Kosova polja. U Crkvi Lazarici posvećenoj caru Lazaru čuvar vatre je iguman. Monaštva nema. Danas nestaje onaj deo srpskog naroda koji je kroz celu istoriju svoju slobodu plaćao glavom. Kao podsetnik da nije preporučljivo vraćati se u Hrvatsku, na zidovima pojedinih kuća još stoje ispisani grafiti sa ustaškim simbolima. Isti takvi su do samo nekoliko dana pred praznik Svete Petke stajali ispisani na vladičanskom tronu Crkve Svete Petke, o čemu postoji i fotodokumentacija.
„Pravo na povratak nemam. Ali ako izuzmem ovu činjenicu koja mi je život pretvorila u veliku nelagodnost sa kojom živi svaki podstanar svestan da pored rođenog doma mora u tuđini da iznajmljuje stan, moj užas poprima velike razmere kada gledam kako nam otimaju prošlost, kradu našu dušu. Da li znate da je nekadašnji hram Svete Paraskeve (Venerande) na Hvaru pretvoren u noćni klub? Iako je manastir osnovan za potrebe porodica pravoslavnih grčkih mornara u vreme kada je na Hvaru bila smeštena flota mletačke mornarice, a dom pored podignut za sveštenike, zahtev Eparhije dalmatinske, utemeljen na viševekovnom prisustvu Srba na hrvatskom primorju da se SPC-u vrati ova imovina naišao je najstrašnije osude. Tako svojataju i Manastir Krku, pozivajući se na neke izlažirane izvore, a drevni običaj čuvanja Hristovog groba koji je u hrišćanskom svetu zabeležen samo u Jerusalimu i u Vrlici, malom mestu u severnoj Dalmaciji, sada je naprasno postao njihov…“, priča vremešni Drnišanin.
Sever Dalmacije, gde su Srbi vekovima živeli, danas je tužna pustinja iznad koje ni ptice više ne lete. Preostali Srbi ovoga podneblja, koji su nekim čudom preživeli masovni progon Tuđmanove soldateske, rasuti su svuda po svetu. Najviše ih ima u Srbiji, najmanje u Hrvatskoj. A ta država sve čini da ih spreči da postoje. Radi to raznim administrativnim metodama. Ni hrvatska inteligencija nema više Ljudevita Gaja, Ivana Mažuranića, Kukuljevića i slične ljude slobodnog uma, koji bi rekli pravu istinu, da je nad dalmatinskim Srbima učinjen zločin kakav istorija ne pamti.

[/restrictedarea]