Marginalije /prvi deo/ Odgovor Latinki Perović

Piše Milo Lompar 

Da li je Latinka Perović pročitala „Duh samoporicanja“? To pitanje nije beznačajno. Jer, ukoliko nije pročitala knjigu o kojoj sudi, ona ozbiljno dovodi u pitanje sopstvenu intelektualnu valjanost; a ako pravi tako krupne činjenične i tekstološke greške, premda je pročitala moju knjigu, onda senči sumnjom sopstvenu moralnu valjanost. Nijedan ishod nije po nju povoljan

Tek što sam bio završio prvi razred osnovne škole, u jesen 1969. godine, preselili smo se u novi deo grada: u to vreme je – što sam saznao mnogo kasnije – sekretar CK SK Srbije bila Latinka Perović. Upravo sagrađena zgrada čuvala je u hodnicima miris svežeg maltera, dok su se – odmah do ulaznih vrata – sjajili drveni poštanski sandučići. Bili su nedovoljno veliki i deo ubačenih novina uvek je virio iz njih. Postojao je jedan dan u kojem je gotovo svako sanduče bilo ispunjeno istim novinama: malo ko ih je uzimao, pa je taj niz novina stajao danima, sve dok ne bi popadale na pod i čekale da ih čistačica smesti na đubrište. Uvek sam, međutim, voleo da čitam te novine, koje su se zvale „Komunist“: karakterisalo ih je crveno zaglavlje, imale su mastan otisak crnih slova na hartiji, rasprostirale su snažan miris štamparske boje. Tekstovi u njima otkrivali su ne sasvim razumljivi svet signala i javki, koje su obično svršavale u oštrim političkim osudama ljudi koje smo – kao studenti – slušali na beogradskim književnim i filozofskim tribinama. Nije bilo samo zanimljivo nego i korisno što sam se u tim novinama sreo sa mnogim imenima. To sam otkrio mnogo kasnije

Sav taj svet ostao je na periferiji naše svesti: kao konobari koji su nas posluživali i koje smo zaboravili. No, zakoračivši nedavno na Knez Mihailovu ulicu, u prohladan i sunčan jesenji dan, susreo sam se sa devojkom koja poklanja novine: „Danas“. Ne deluje logično – u ova tržišna vremena – da se neke novine štampaju da bi bile poklonjene, ali ljubopitljivost nas često nagrađuje: odjednom je – kao mađijom – oživeo u mojoj svesti zaboravljeni i davni svet. Stvorili su ga jednolični i monohromi uvodnici i odnekud bliska određenja, koja se međusobno dozivaju kao lozinke, dok naročito pleni istovetan i direktivan ton, kao i imena ljudi koje smo upoznali u davnim danima.

Volim – na svoju nevolju – da čitam partijske biltene, pa i biltene današnjeg vremena. Tako sam nedavno uočio – u „Danasu“ od 27. oktobra 2014. godine – naslov: „Palanačka misao Mila Lompara“. Bio je to izveštaj sa manifestacije „Dani Radomira Konstantinovića“. Ona je – povodom trogodišnjice piščeve smrti – održana u Subotici. U razgovoru nisu samo učestvovali nekadašnji članovi centralnih i pokrajinskih partijskih komiteta nego je uvodno izlaganje podneo sam sekretar CK SK Srbije: u vremenima kada je „Komunist“ izlazio to bi se zvalo – plenum posvećen kritici moje palanačke misli. Jer, novinski izveštaj je posvećen razgovoru koji je održan o jednoj kolonijalno-apologetskoj knjizi koja se pojavila u maju 2014. godine: ona je u celini posvećena kritici mojih shvatanja iz knjige „Duh samoporicanja“.

Njen sadržaj – koji u pojedinostima opovrgavam na prikladnim mestima šestog izdanja svoje knjige – zasvodile su ocene karakteristične za ceo ovaj pravac kritičke recepcije „Duha samoporicanja“. Takva je ocena da „od svog metodološkog fašizma, to ostrašćeno stanovište pravi ideologiju kojom puni knjige kao što je Duh samoporicanja“. Jer, moja knjiga je „praznom retorikom nakićeni katehizis palanačkog duha-anti-duha“, premda je „ta knjiga ipak, na prvom mestu, običan palanački pamflet, tj. pogrdni spis čiji cilj je da osvedoči i rascveta sopstvenu mržnju, da ne birajući ideološka sredstva, svojim oponentima nanese uvredu ili ljagu“. To je jedna „nesrećna knjiga“, koja „nudi nove, nadahnute tonove srpskog nacionalizma“, jer je to „jedna nimalo diferencirana nacionalistička priča“, u kojoj „ništa iole trezveno se ne bi moglo naći“. Sve te ocene služe da bi osnažile zaključak kako „ovo krajnje pristrasno i fetišizovano srpsko stanovište samoj srpskoj javnosti… jednostavno, nije nimalo potrebno“. Šta se radi sa nepotrebnim knjigama? Ima raznih načina: na Kongresu kulturne akcije – u oktobru 1971. godine, u Kragujevcu – jednostavno su ih spaljivali.

Čudno je kako je država uvek upletena u javne poslove vezane za lik i delo Radomira Konstantinovića. Karakteristično je da njegove pristalice vole da drže u senci ovo saznanje. Tako kolonijalni apologeta tvrdi da „pošto nije bio ni u državnoj službi“, Konstantinović je svojim angažmanom ostajao „lišen materijalne nadoknade“: bio je – ako sledimo ove naznake – neka vrsta slobodnog mislioca u neslobodnim vremenima komunizma. No, postoje svedočenja – poput onog koje iznosi Predrag Palavestra – da je Konstantinović „imao status visokog državnog činovnika, svi tekstovi su najpre emitovani preko Trećeg programa ‚Radio-Beograda‘ i potom štampani u istoimenom elitnom časopisu“, da bi „sa državnim dotacijama, svih osam knjiga“ bilo „objavljeno u luksuznom izdanju kod velikog izdavača i preko Ministarstva kulture otkupljeno za javne biblioteke“, pa je „ceo poduhvat Biće i jezik nagrađen… najvišim državnim nagradama“.Tako nešto nikad nije zadesilo Božidara Kneževića, Kseniju Atanasijević, Isidoru Sekulić. Ali, zar nije upravo tako bilo sa Krležom?

[restrictedarea]

Kao da je prisustvo državnih institucija potpora svake afirmacije Radomira Konstantinovića i u našim danima. Tako – kako piše „Danas“ od 27. oktobra 2014. godine – manifestacija „Dani Radomira Konstantinovića“, koja se održava u Subotici, „uživa podršku pokrajinskih vlasti i institucija, i određenog broja gradova“. To su državne institucije koje počivaju na državnom budžetu: sve je – i u 2014. godini – kao u komunizmu. Sve se to događa u svetu kapitalističkog preduzetništva, u svetu u kojem se – po nalozima Evropske unije – ukidaju (republičke, pokrajinske i gradske) budžetske linije upravljene ka brojnim kulturnim sadržajima. Ali, ne i za Krležu, jer se knjiga njegovih „Marginalija“ pojavila u izdanju „Službenog glasnika“ 2011. godine. Ona je delovala kao prolegomena za Festival jednog pisca: Krležin festival koji je – kako piše „Danas“ od 12. do 13. maja 2012. godine – tokom mesec dana trajao „u organizaciji Kulturnog centra Beograda“.

Ako pogledamo nosioce ovih aktivnosti – Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“ iz Zagreba, „Službeni glasnik“ iz Beograda, Kulturni centar Beograda, institucije pokrajinskih i gradskih vlasti – osvedočavamo se da nije reč ni o kakvim alternativnim grupama sa privatnim novčanim sredstvima nego su to budžetski izdržavane institucije koje oličavaju glavnu kulturnu pozornicu. Svaka od njihovih akcija – i u finansijskom i u medijskom pogledu – biva omogućena i unapređivana srpskom kulturnom politikom. Ima tu i nehotične simbolike: Krleža nam – kao i Konstantinović – ponovo dolazi ukorak sa vlašću. Svaka razlika ustrojava ponavljanje: otud su – nota bene – Slobodan Jovanović i Miloš Crnjanski prepušteni privatnim zadužbinama i fondovima. Oni – kao i u komunizmu – nikad nisu predmet neke opšte brige.

U takvom okruženju pojavio se – u „Danasu“ od 1. do 2. novembra 2014. godine – tekst Latinke Perović, koji predstavlja uvodnu reč sa subotičkog skupa: kao reč podrške knjizi koja kritikuje moje shvatanje dela Radomira Konstantinovića. Premda bezuslovno afirmiše shvatanja svojih istomišljenika, njen tekst deluje – u odnosu na njih – kao neuporedivo civilizovanije nastojanje da se žigošu moja shvatanja: ona kao da se trudi da – kao iskusni profesionalac – popravi ono što su neuki amateri upropastili, jer nudi učinkoviti svileni gajtan – ili oštricu ideološkog skalpela – umesto sasvim neprikladno upotrebljenih oruđa. No, omaške kojima je ispunjen tekst Latinke Perović sugerišu kako je ona upoznata sa sadržajem moje knjige iz druge ruke, odnosno preko uobičajeno nesolidnog i poslovično nesabranog pripovedanja kolonijalnog apologete.

Tako ona kaže: „Po Lomparu, ‚svaki Srbin, ukoliko je za Evropu, predstavlja, u stvari, oličenje duha samoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja možemo zvati kolateralnom štetom, šta god to znači‘. To je poziv na zatvaranje i neprestani unutrašnji rat.“ Ako pažljivo pogledamo ovaj iskaz, reči koje su u njemu obeležene navodnicima – one koje se odnose na duh samoporicanja – trebalo bi da pripadaju meni. Ali, takvih iskaza – ni nalik njima – nema u mojoj knjizi. U njoj, štaviše, piše nešto potpuno različito od toga, jer se – kako kod mene piše – „nigde ne bavim nacionalnom pripadnošću onih ljudi čije titoističke iskaze ili činove podvrgavam analizi“.

Zašto mi Latinka Perović neistinito pripisuje da sam rekao nešto što nisam? Zato što ona preuzima ono što o mojoj knjizi tvrdi kolonijalni apologeta: da bi njegovu tvrdnju prikazala kao moj iskaz. To nam pokazuje omaška u času kada pominje „kolateralnu štetu“. Jer, na tom mestu – u knjizi mog kritičara – piše „sekularnim sveštenikom“. Da je pažljivije citirala ono što je napisano, postalo bi joj očigledno da iskaz koji je naveden ne predstavlja moje reči nego reči koje je ispisao kolonijalni filozof: kao večno budni saradnik „Sarajevskih sveski“.

Nije drukčije ni njeno tvrđenje kako način postavljanja stvari u „Filosofiji palanke“ „izaziva kod Lompara pitanje: ‚Da li je Radomir Konstantinović – u poslednjim svojim godinama – mentalno bolestan?‘“ Ima nečeg nelogičnog u povezivanju „Filosofije palanke“, koja je izašla 1969. godine, sa poslednjim godinama života Radomira Konstantinovića, koji se ugasio 2011. godine. Jer, da sam hteo povezati svoje pitanje sa intelektualnim „pristupom“ „Filosofije palanke“, zašto bih pominjao poslednje godine Konstantinovićevog života kada je između njih i njegove najslavnije knjige ogroman vremenski razmak?

Moje pitanje bilo je, međutim, vođeno sasvim drukčijom namerom. Jer, težišna misao kolonijalnog apologete vezana je za tvrđenje da razmišljanje u kategorijama mi-i-oni – kao razmišljanje vezano za binarne opozicije – predstavlja paranoidan oblik razmišljanja. Upravo takav oblik razmišljanja – po njemu – određuje srpsko stanovište. No, nedavno se – u „Danasu“ od 5. do 6. novembra 2011. godine – pojavilo svedočenje kako je Radomir Konstantinović kazao: „Nisam dao prava za objavljivanje Filosofije palanke u Zagrebu. Ne bih voleo da je tamo uzmu i da govore – evo, stari je odavno markirao njihovu fašističku prirodu.“ Zar ovo nije uzoran primer razmišljanja u odnosima mi-i-oni? Otud se pojavljuje moje pitanje: „Da li je Radomir Konstantinović bio – u poslednjim svojim godinama – mentalno bolestan?“ Odakle ono proističe?

Izrazivši svoje ogorčenje povodom ovakvog pitanja, kolonijalni apologeta tvrdi kako ono „liči na samoporicanje vlastitog elementarnog domaćeg vaspitanja“. Upravo ovu sugestiju – pogrešno je vezujući za „pristup“ „Filosofije palanke“ umesto za njeno moguće objavljivanje u Zagrebu – sledi Latinka Perović. Ona posredno prianja i uz ovakvo objašnjenje uzornog saradnika „Sarajevskih svezaka“: Konstantinović je – navodno – „mislio… da bi objavljivanje prvo u Zagrebu, dalo Filosofiji palanke izgled apatridskog spisa, što je on hteo da izbegne“, pa je odbio njeno objavljivanje „u Zagrebu zato što je želeo da se ona, posle niza godina, ponovo, objavi prvo u Beogradu“.

To je – jednostavno – laž kolonijalnog apologete. Jer, Konstantinovićeva knjiga se pojavila u Sarajevu 2009. godine: imala je, dakle, status „apatridskog spisa“. Uostalom, sam Konstantinović – za moguće zagrebačko izdanje – kaže kako „ne bi voleo da je tamo uzmu i da govore – evo, stari je odavno markirao njihovu fašističku prirodu“. Konstantinović, dakle, kaže tamo, a ne bilo gde ili svugde, što bi odgovaralo izbegavanju apatridskog statusa samog spisa. To znači da on nije želeo da njegov spis bude upotrebljen u duhu hrvatske kulturne politike, čiji važan momenat – u procesu raspada titoističke Jugoslavije – jeste i teza o srpskom fašizmu.

Kako je odnos mi-i-oni – po kolonijalnom apologeti – ne samo pouzdan sadržaj nego i pouzdan pokazatelj paranoidnosti srpskog stanovišta, onda moje uočavanje da Konstantinović poseže za strukturom odnosa mi-i-oni dovodi do prirodnog i logičnog pitanja: da li je Radomir Konstantinović bio – u poslednjim svojim godinama – mentalno bolestan? Sámo pitanje je omogućila logika argumentacije kolonijalnog apologete.

Ako se setimo – o čemu ima dokaza i u mojoj knjizi – kakve je sve rečenice i reči o srpskim pesnicima ispisao Radomir Konstantinović, ako pročitamo šta je sve o meni napisao kolonijalni apologeta, poput svrstavanja u „moralno najniži sloj“ ili određenja da moja knjiga „propagira jednu patologijom zadojenu razliku“, da njeno stanovište „nudi sumanuto-izopačene slike stvarnog sveta“, da ono ne može da uveri „bilo koga ko je pri zdravoj pameti“, jer ga karakteriše „paranoidna iracionalnost“ i „paranoično shvatanje Jednog“, ako sve to imamo u pameti, onda  ima nečeg neiskrenog i utoliko starodevojačkog u njegovom prizivanju pristojnosti i utvrđivanju kako moje pitanje o Konstantinoviću „pre, liči na samoporicanje vlastitog elementarnog domaćeg vaspitanja“. Ima, međutim, u njegovoj usredsređenosti na moje pitanje – koje je samo prirodna posledica njegove argumentacije – i nečeg opsesivnog, pošto ga on dva puta pominje: kao da ga je lično, odviše lično shvatio. To moram odlučno opovrgnuti. Jer, kada je reč o mogućoj mentalnoj bolesti kolonijalnog apologete svakako da sam lišen bilo kakve sumnjičavosti ili zapitanosti.

Zanimljivo je kako Latinka Perović afirmiše misao kolonijalnog apologete o tome da su „pretenzije nacionalizma… državotvorne ili, u protivnom nisu ništa“. Ona smatra da je „državno jedinstvo svih Srba… sržna ideja srpskog nacionalizma“, koja „uvek stoji ‚iza‘ onoga što je prividno ‚ispred‘.“ Omiljena retorička pozlata naših kolonijalnih apologeta vezana je za pojam razlike: rascvetavanje razlika, u njihovoj koegzistenciji, ukida svet binarnih opozicija kao podlogu sveta sukoba. Njihova omiljena i oglašena politička adresa svakako je – pluralizam. Ali, istovremeno, oni tvrde kako nije moguća nikakva razuđenost niti pluralizam nacionalne egzistencije. Oni svu moguću diferenciranost srpskog stanovišta, poput izdvajanja različitih duhovnih i materijalnih područja, poput razlikovanja državne, kulturne, obrazovne, medijske politike, ukidaju njihovim svođenjem na binarnu opoziciju: ili državotvornost ili ništa. Odjednom je nestao – samo kada je reč o srpskom narodu – svet razlike i pluralizma. Kako se to dogodilo?

Ima li to komparativnih odjeka? Kako našim kolonijalnim apologetama nikad ne pada na pamet da je predlog Gintera Grasa o dve nemačke konfederalne države posle pada Berlinskog zida jednostavno – ignorisan? Zar se oni ne sećaju demonstranata u Drezdenu koji su nosili parolu na kojoj je pisalo: „Wir sind ein Volk“? Zar to ne znači da je duh palanke upravljao nemačkim ujedinjenjem? Šta su preduzeli da svojim prijateljima iz fondacija „Konrad Adenauer“ ili „Fridrih Ebert“ ukažu na nacionalističku malignost koja se nalazi „iza“ nemačkog ujedinjenja? Šta su preduzeli da američkom ambasadoru ukažu na nedopustivu malignost njegovog ponosnog usklika „ja sam američki nacionalista“: u „Politici“ od 13. novembra 2012. godine? Nisu – naravno – preduzeli ništa, jer slede jednu dalekosežnu tradiciju, po kojoj je i u „Filosofiji palanke“ sav raspon duha i sveta palanke isključivo vezan za srpsku tradiciju. Otud je teško verovati Latinki Perović kad tvrdi da ovako oblikovan filozofski spis „ima univerzalno značenje“.

Ima nečeg nehotično smešnog u nekim od zaključaka Latinke Perović: „Smeštajući Konstantinovićev filozofski spis između desnog i levog totalitarizma, napadajući ga za kritičnost prema prvom, odnosno nekritičnost prema drugom, profesor Lompar previđa da Filosofija palanke nastaje u vreme krize levog totalitarizma. Napisane su i objavljene knjige Hane Arent o totalitarizmu.“ Kako je moguće kazati da previđam vreme u kojem nastaje „Filosofija palanke“, kada je upravo u mojoj knjizi – kroz paralelu sa Hanom Arent – pokazano kako Konstantinović kritikuje samo desni totalitarizam, dok Hana Arent kritikuje i desni i levi totalitarizam?

Nije drukčiji ni ovaj zaključak: „Nema, dakle, diskontinuiteta u duhu palanke. Sve što je rekao Milo Lompar posle sloma već se nalazi u spisima Dobrice Ćosića od 1968. do njegove smrti ove godine.“ Ako je čovek pročitao kako sam ocenio književni i politički profil Dobrice Ćosića, može samo da se začudi nad ovakvom tvrdnjom; a ako se seti da me je Dobrica Ćosić – u knjizi „U tuđem veku“ – označio kao čoveka koji ima negativan odnos prema njegovom delu, njegovo čuđenje može samo da poraste. Ako je upamtio moje naglašavanje razlike između komunističkih posezanja za srpskim stanovištem i građanskih zastupanja srpskog stanovišta, on biva suočen sa nedoumicom: da li je Latinka Perović pročitala „Duh samoporicanja“?

To pitanje nije beznačajno. Jer, ukoliko nije pročitala knjigu o kojoj sudi, ona ozbiljno dovodi u pitanje sopstvenu intelektualnu valjanost; a ako pravi tako krupne činjenične i tekstološke greške, premda je pročitala moju knjigu, onda senči sumnjom sopstvenu moralnu valjanost. Nijedan ishod nije po nju povoljan.

[/restrictedarea]

Nastaviće se