Kuda ide srpski film posle „Malog Bude“

Piše Vladislav Panov

Iako deluje da je prepreka previše, domaćih filmova će biti i sutra. Ali da li je to dobra vest, ukoliko svi budu ličili na najkomercijalniji film u drugom delu godine, „Mali Budo“, koji nedeljama puni naše bioskope, pitanje je bez zadovoljavajućeg odgovora 

Nedeljama već u našim je bioskopima uspešno prisutan srpsko-crnogorski (po producentima ima i širi eksjugoslovenski pedigre) film „Mali Budo“. Zapravo, izgleda, kako vreme prolazi, kao da je sve zanimljiviji i privlačniji za publiku. Jer posle šest nedelja prikazivanja on je i dalje bio najkomercijalnija ponuda u našim bioskopima, računajući i stranu konkurenciju. Sa blizu trista hiljada gledalaca „Mali Budo“ je postao veliki, veliki bioskopski hit na našim prostorima. Svi filmovi zajedno, uključujući i dva domaća što se trenutno takmiče za naklonost i novac ovdašnjeg gledaoca, nemaju ni polovinu od broja gledalaca koje je „Mali Budo“ privukao do sada. Da ne beše nastavka „Montevidea“, koji je superiorno obeležio prve mesece ove godine i dogurao do pola miliona gledalaca samo u Srbiji (prikazivan je podjednako uspešno i u ostalim državama s prostora bivše Jugoslavije) „Mali Budo“ bi bio neprikosnoveni hit godine.

Neodoljivi sastojci Prizemni humor, naivni zaplet, površnost i vulgarnost, nepodnošljivo „iskrena“ kritika ovdašnjeg i posebno, crnogorskog mentaliteta, sve su to sastojci „Malog Bude“ koji su se veoma dopali publici. Do neodoljivosti. Ljudi hrle da vide otrcane viceve i stereotipe na račun Crnogoraca, dok ovi, kao u horu, s platna, udovoljavaju njihovom porivu. Čini se da našu publiku nije teško zadovoljiti. Nekada istančanog i vrlo zahtevnog filmskog ukusa, sveobuhvatne obaveštenosti i filmske obrazovanosti, naši su filmofili odolevali čak i najvećim hitovima iz Holivuda pa smo dugo bili jedina evropska zemlja gde su domaći filmovi potpuno dominantni u odnosu na tržišnu valorizaciju ponude pokretnih sličica bilo koje druge kinematografije, uključujući i holivudsku. Zanimljivo je da je i sada tako, naši su filmovi komercijalniji od svih drugih, ali kao i tim drugim, u njima je sve manje razloga da to budu. Drugim rečima, utegnuti su u iste aršine, prizemljeni do uvredljivog intelektualnog patosa i s publikom komuniciraju zadovoljavajući im najniže potrebe i nagone. „Mali Budo“ je savršeni izdanak novog talasa srpske zabavne kinematografije, koji je povukao najverovatnije obimni i dugovečni trend. U modi će biti komedije „za mase“ ispranih mozgova i za ljude koji ga prilikom odlaska u bioskop ostavljaju kod kuće.

[restrictedarea]

 

Ta pojava, naravno, nije nova niti je naš izum. Zaglupljivanje i zombifikovanje publike traje decenijama i obavlja se strateški, sa precizno definisanim ciljem i u kontekstu ekonomsko-političkih ciljeva globalizacije. Mada, glavno sredstvo anesteziranja stada (raje, pa i rulje, zavisno od ciničnosti onih u čiju korist se vrši promena ukusa najširih slojeva) nije film, već televizija. U tom smislu, izuzetno je dragoceno pogledati nemački film „Oslobiditi Rajnera“, koji je još pre sedam godina nagovestio armagedonsko učešće televizije u demoliranju pameti savremenog čoveka zapadnog sveta. Iako je često reč o istoj branši takozvane zabavne industrije (filmove često finansijski pomažu upravo veliki televizijski kanali) magična filtriranja ukusa publike idu i do potpunih preobražaja, obavljaju se preko malih ekrana. Srozavanje moralnih kodova nacije obavljeno je kroz destruktivno „oslobađanje“ od stega svega što je do juče prihvatano kao jedino moguće društveno ponašanje. Otud je sada smešno uz psovke, prijatno i prihvatljivo uz moralno oštećene i korumpirane „junake“, izopačeni seks i seksualne „preferencije“ koje su dokaz civilizacijskog napretka i dosezanja širine „svetskog čoveka“. A ko sve to strpa u film („Parada“, „Mali Budo“) dobija pune bioskope i buđelare. Samo da je smešno. U poruke iza smeha i plitkog humora kao da više niko ne samo da ne želi već i ne ume da pronikne.

Komercijalan i jednako siromašan Zato nije čudno da je „Mali Budo“ čak trideset pet puta komercijalniji od, recimo, prvog domaćeg takmaca, drame Srđana Koljevića „Branio sam Mladu Bosnu“. Preko dvadeset puta je više zaradio od jednog od trenutno velikih svetskih hitova, holivudskog ratnog spektakla „Bes“, gde igra najveća holivudska zvezda današnjice, Bred Pit. Ništa, zapravo, nije tako neodoljivo privlačno domaćoj publici kao „štivo“ filmova tipa „Mali Budo“. Nisu to više ni oduvek bez iznenađenja i neizvesnosti komercijalni animirani filmovi iz Holivuda. Aktuelna „Pčelica Maja“ je beznadežno daleko od čelne pozicije na listama gledanosti. Ni animirani hitovi velikih holivudskih studija, dakle, ne mogu da se porede se uspehom onoga što od domaćeg filma domaća publika misli da je vredno. Jedini put kada se njihovo mišljenje (da li baš samo njihovo) poklopilo sa kvalitetom jeste u slučaju „Montevidea“, čija su dva nastavka imala milionski odziv srpske publike i skoro rekordan na prostorima bivše Jugoslavije. Iako drastično različitih vrednosnih kapaciteta, ova dva udarna ostvarenja iz ovogodišnje produkcije doprla su do domaće publike u rangu fenomena. Nijedan od filmova sa aktuelne liste deset najkomercijalnijih još uvek nije moguće skinuti sa interneta (bar ne u iole kvalitetnom izdanju) tako da otpada i najčešće korišćen argument producenata i distributera da je piraterija direktan krivac velikog pada posete bioskopima. Jednostavno, varljivi afiniteti prosečnog srpskog filmskog konzumenta više nisu nimalo predvidljivi. Najpre, jer više nisu prefinjeni. Osiromašeni su kao i sve ostalo u društvu i kulturi. To siromaštvo, međutim, deluje po sistemu povratne sprege. Filmska proizvodnja, mučna, teška, nepredvidljiva, neizvesno dugotrajna, beskrajno naporna iz uglavnom pogrešnih razloga, donosi prevashodno siromašne ponude u bioskope. Ljudi su se skoro potpuno razočarali u naš film, pa i u film uopšte. Zaluđeni televizijskim zagađenjima duše i intelekta, oni koji vole film više nisu u stanju da prepoznaju kvalitet. A najtužnije je da više nisu u stanju ni mnogi autori. Čak i oni najiskusniji i nekada liderski najnadahnutiji i najtalentovaniji kao da nemaju više ništa da kažu što nije već kazano, da pokažu što nije viđeno i da se obrate publici bez stereotipa, prevrtljivosti i kalkulacije. Filmova će, doduše, biti i ubuduće iako izgleda kako to sve više postaje nemoguća misija za svakog ko smatra da se ovim poslom treba baviti ozbiljno i profesionalno. Samo, da li je obrazovanom i zahtevnom ljubitelju filmske umetnosti (koja je odavno transformisana u industriju zabave i sa umetnošću gotovo da više nema nikakve veze) zadovoljavajuća i dovoljna sutrašnjica domaće filmske proizvodnje, u kojoj će „Mali Budo“ puniti bioskope i biti preporuka kvaliteta validirana rekordnom posetom?

[/restrictedarea]