Igor Strelkov – Bog je bio na našoj strani

Ekskluzivno za „Pečat“ iz Moskve Sergej Belous

U Slavjansku smo imali oko 200 boraca – oni su smatrali da nas ima oko 1 000. Često su se čak, imajući veliku brojčanu prednost, pripremali za odbranu: kopali rovove, dizali utvrđenja – u iščekivanju našeg napada, iako mi nismo imali ni približno dovoljno snaga. Ali smo uvek imali inicijativu – stalno smo napadali, bockali i okruživali protivnika. Imali su mnogo veće gubitke nego mi. Ali generalno, bio sam svestan da nas mogu smrviti bilo koji dan

Svako ko iole prati zbivanja na istoku (bivše?) Ukrajine zna za Igora Strelkova, bivšeg ministra odbrane nepriznate Donjecke Narodne Republike i vođu narodne vojske koja je u području Slavjanska mesecima odolevala i brojčano, i u oružju neuporedivo nadmoćnijim snagama kijevskih vlasti. Dok ga neki mrze, drugi slave, a treći posmatraju s podozrenjem, gotovo niko ne spori jedno: Strelkov je već deo istorije, upisan za vekove.

Strelkov, čak i posle iznuđene ostavke, uživa ogroman autoritet kod vojnika DNR, koji bukvalno sanjaju njegov povratak na čelo armije, gde ga zovu simboličnim nadimkom „Prvi“. Sve što sam saznao u poslednjih pola godine, i u Moskvi, i u Slavjansku, i u Donjecku – o njegovoj dubokoj hrišćanskoj veri, o skromnosti na ivici asketizma, o inteligenciji i strogosti –  potpuno se potvrdilo tokom našeg razgovora, koji je protekao u iskrenoj atmosferi u njegovom malom, jednostavno opremljenom kabinetu u zgradi pravoslavne seminarije. Ovo je njegov prvi intervju za srpsku javnost.

 

Igore Ivanoviču, bitna prekretnica u vašem životu bio je rat u Bosni. Neki čak pišu da ste tada bili zamenik komandira Druge dobrovoljačke jedinice. Da li vidite neke paralele između rata u Republici Srpskoj i rata u Donbasu?

Prvo, hteo bih reći da nikada nisam bio zamenik komandira Druge dobrovoljačke jedinice. Tada sam bio običan vojnik − strelac. U jedinici je bilo pet ljudi, ja sam obavljao dužnost strelca bacača, tj. nosio sam sa sobom, osim puške, još i karabin SKS (poluautomatski karabin „Simonova“) i 10 granata. Kasnije, kada je jedinica postala veća, bio sam nišandžija minobacača 82 mm. Ali nikada nisam bio zamenik prvog komandira Muhareva, „Asa“, ni Edika koji je smenio „Asa“. To je već nadogradnja moje biografije. U poređenju sa dešavanjima u Bosni, rat u Donbasu je znatno ozbiljniji:  broj poginulih – mnogo veći. Bitaka kakve se vode u Donbasu tamo nije bilo. Makar za tih pet meseci mog boravka u Bosni tako teških bitaka nije bilo.

Što se tiče opštih karakteristika ovih ratova, sada me situacija u Donbasu sa vojnopolitičke tačke gledišta podseća na dešavanja u Kninskoj Krajini. To jest, Rusija pomaže, kao što je i Srbija tada pomagala Kninskoj Krajini, u oružju, instruktorima, i još ponečemu, sa nadom da će lokalna armija sama zadržati pozicije, a Zapad, sa svoje strane, pomaže ukrajinskoj vojsci, obnavlja je, na isti način kao što je Hrvatska stvarala vojsku u svoje vreme. Očigledna je opasnost da će se sve završiti kao u Kninskoj Krajini – odlučnim udarcem. Kada je hrvatska vojska bila sigurna da Srbija neće doći u pomoć, nanela je završni udarac i očistila regiju od Srba. Slična slika se može, pod nekim uslovima, pojaviti i u Novorusiji.

Očigledno da motivi i retorika dobrovoljaca iz Donbasa imaju mnogo toga zajedničkog sa onima iz Bosne. Kako vi vidite ovu sličnost?

Što se tiče motivacije, ona je, naravno, slična. Ljudi dolaze da brane pre svega svoje pravo na nacionalni razvoj. Srbi u Bosni branili su svoje pravo na nacionalni razvoj, a ruski dobrovoljci su hteli da im pomognu. Isto tako je u i Novorusiji. Ljudi se bore za pravo na svoju kulturu – da sami odlučuju na kojem će jeziku govoriti, čemu će učiti decu. Spolja su im ultimativno nametnute neodgovarajuće forme ponašanja. Protiv toga su se pobunili. Prirodno je da dobrovoljci iz Rusije vide u onima koje su došli da štite krvnu braću: oni su jedan narod. Tako i Srbi koji su dolazili u Bosnu nisu osećali razliku: došli su da štite svoje – ne neke „Bošnjake“, već Srbe. Tako i Rusi – idu da brane Ruse. Zato je motivacija identična. Takođe, kao i u Bosni, ideologija pojedinca ovde ne igra neku posebnu ulogu. Njih sve objedinjuje isti cilj – zaštita ruskog naroda, zaštita svog naroda.

[restrictedarea]

Postoji mnogo spekulacija oko pitanja zašto je bio izabran Slavjansk: da li zbog simboličnog naziva, ili zbog jakih veza grada sa ruskom privredom. Kako se desilo da se iz Krima vaša jedinica uputila baš u Slavjansk, koji je postao legendaran, pa su ga čak prozvali „Slavjangrad“ po uzoru na Staljingrad?

Slavjansk, naravno, nije bio Staljingrad, ni po veličini, ni po razornosti bitaka. Sam grad je relativno malo nastradao. Semjonovku (predgrađe) su razneli, u potpunosti uništili. A sam Slavjansk se relativno slabo gađa. Što se tiče izbora, on se desio na teritoriji Donjecke oblasti: kada smo prešli granicu, nisam bio siguran kuda ćemo se uputiti. Ja sam, recimo, razmišljao o Šahtjorsku – on je relativno blizu ruske granice. Shvatili smo da treba zauzeti neki grad i napraviti ga centrom otpora. A Donjeck i Lugansk su veliki gradovi, grupa od 50 ljudi bi se stopila sa masom i ništa ne bi uradila. Zato smo tražili grad sa 100 000 stanovnika. U Slavjansku je bilo 150 000 žitelja, mogli smo odmah preuzeti kontrolu nad svim institucijama i dići barjak ustanka. Ali prvo smo morali dobiti podršku lokalnog stanovništva. I to odmah! Pritom, ne pasivnu podršku, već aktivnu, da nam se ljudi odmah priključe i krenu u akciju. Zato sam sve lokalne aktiviste koji su me sretali već u kolima pitao: „Gde je taj grad koji će nam obezbediti potrebnu podršku, gde nećemo biti ‚stranci‘, već ćemo postati deo lokalne ustaničke grupe?“ I rekli su – Slavjansk. Ljudi koji su nas presretali nisu znali naše planove. Dakle, odluka o zauzimanju Slavjanska bila  je doneta u kolima, na putu. I posle donošenja ove odluke jednostavno smo krenuli tamo i zaista, priključilo nam se oko 200 ljudi (čak i više, ali posle zauzimanja lokalnog Odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova). Tada smo mogli da naoružamo oko 150 ljudi i odmah povećamo našu brojnost 3-4 puta. Dakle, ni naziv grada, ni njegov položaj nisu igrali nikakvu ulogu, oni su se kao „automatski dodali“ (osmeh).

U čemu je tajna vašeg vojnog uspeha, kako ste sa tako malim silama uspevali tako dugo braniti grad i sprečavati dalji prodor mnogobrojne ukrajinske armije?

Smatram da ne možemo pričati o nekom „vojnom uspehu“, s obzirom na to da smo ipak bili prinuđeni da ostavimo Slavjansk i povučemo se, takođe i iz svih gradova koje smo zauzeli oslanjajući se na njega, to jest, iz Družkovke, Kramatorska, Konstantinovke, mi ne možemo…

… da, ali je neverovatno da ste ga držali tako dugo sa malobrojnim ljudstvom, pritom niste imali tešku artiljeriju…

Uopšte, odbrana Slavjanska trajala je skoro tri meseca. Od 15. aprila do 5. jula. Smatram da je za uspeh u odbrani Slavjanska, za to što smo se tako dugo držali i nismo svi izginuli, zaslužna Božja pomoć. Što se tiče konkretnih razloga, ima ih mnogo: neodlučnost protivnika, ne zaboravite da je Ukrajina tada bila na ivici – tamo nije bilo legitimne vlade, „hunta“ (kako su je svi tamo zvali) tek je uzela vlast, mnogi vojnici su bili „izgubljeni“, njihov glavnokomandujući je bio svrgnut, ne zaboravite da u tom momentu kijevska vlast nije bila legitimna za veliki broj vojnika, stoga oni nisu žurili da ispunjavaju njena naređenja. Osim toga, možda je igralo ulogu i to što je V. V. Putin obećao pomoć u slučaju terora nad civilima. To ih je na početku sprečavalo, kao i nesuglasice u državnom aparatu. Takođe i njihova nesposobnost, jer Ukrajina nije ratovala od 1991. godine, kada je nastala. Bitno je i što smo mi sve vreme bili odlučni, agresivni i ofanzivni. Zato je protivnik smatrao da raspolažemo mnogo većim snagama. Realno, u Slavjansku smo imali oko 200 boraca – oni su smatrali da nas ima oko 1 000. Često su se čak, imajući veliku brojčanu prednost, pripremali za odbranu: kopali rovove, dizali utvrđenja – u iščekivanju našeg napada, iako mi nismo imali ni približno dovoljno snaga. Ali mi smo uvek imali inicijativu – stalno smo napadali, bockali i okruživali protivnika. Imali su mnogo veće gubitke nego mi. Ipak, generalno, bio sam svestan da nas mogu smrviti bilo koji dan. Bilo je nekoliko izuzetno teških kriza, ali svaki put nas je nešto spasavalo, i to „nešto“, po mom mišljenju, jeste neposredno Božja pomoć. Jer, može se objasniti svaki pojedinačni slučaj, ali kada je tih slučajeva mnogo i svaki put planovi protivnika ne uspeju, a naši uspeju, to pokazuje da je Bog na našoj strani.

Tada su kružile glasine da ukrajinske snage daju pobunjenicima kamione sa oružjem. Da li možete potvrditi ili opovrgnuti ovu informaciju?

Dobrovoljno – ne. Morali smo ih saterati uza zid da bismo uzeli oružje. Druga je stvar što sam ja vodio informacioni rat: aktivno puštao glasine o tome da nam pomažu ukrajinski vojnici, ali cilj toga je bio da demorališemo protivnika, da ga zbunimo.

Za Strelkova pravoslavlje je osnova naše države

Aleksandar Muharev, među saborcima poznat po nadimku „As“, bivši komandant Drugog ruskog dobrovoljačkog odreda u Bosni, odnosno u Republici Srpskoj, u čijem je sastavu bio Strelkov, kaže za njega da je još tada pokazao neke izvanredne osobine.

„Potpuno samoorganizovan čovek, koji uporno ide ka zacrtanim ciljevima, ponekad i malim koracima, ali uporno, prevazilazeći sve prepreke bez obzira na njihovu težinu i broj – to je Strelkov“, svedoči Muharev. „Ako je nešto započeo, završiće taj posao, zasigurno. Jednostavno, čovek za uzor.“

Razgovaramo sa Muharevim upravo o nekim uzbudljivim momentima iz minulih ratova.

Da li se izdvajao od ostalih boraca u odredu? 

Strelkov je imao posebno mesto u jedinici – kao najobrazovaniji od nas, učio nas je ruskoj istoriji i istoriji uopšte. Dobar poznavalac srpske istorije, pričao nam je o srpskim vladarima, njihovoj ulozi u istorijskim procesima, o bitkama, ratovima, o istorijskim posledicama. Nama je sve to bilo veoma zanimljivo jer mi, otvoreno rečeno, skoro da ništa nismo znali o Srbiji, pa ni o Kosovu, ili Bosni. Kao duboko religiozan čovek polako nas je privlačio veri, i to ne propovedima, već pričama o junaštvima i delima monaha, vladara i svih onih koji su posvetili život našoj zemlji. Za Strelkova, pravoslavlje je osnova naše države.

Kako se ponašao na ratištu, u borbi?

Jednom prilikom, u bici, nekoliko ljudi bilo je ranjeno i nisu se mogli izvući. Čim je to shvatio, odmah je organizovao spasavanje. Neki među njima su bili ozbiljno ranjeni, izgubili su mnogo krvi, ali su zahvaljujući njegovoj akciji preživeli. To je snaga duha.

Kako vi, kao Strelkovljev bivši komandant, procenjujete njegovu inteligenciju, logiku vođe?

Blistava inteligencija, a on sam veoma dobro koristi svoju pamet. Japanci kažu da od načina razmišljanja zavisi uspeh onih akcija koje se nekim drugima mogu učiniti neostvarivim, pa i nemogućim. Um vođe mora biti pun znanja, spreman za rad, kadar da razume aktuelna dešavanja i da ih stalno iznova analizira. Da napravi realne prognoze za budućnost. A Strelkova upravo ta sposobnost najviše odlikuje, to je njegova najveća prednost.

Carska Rusija kao inspiracija

O Igoru Strelkovu za „Pečat“ govori i Aleksandar Kravčenko, dobrovoljac Drugog ruskog dobrovoljačkog odreda (RDO) a danas osnivač i vođa dobrotvornog udruženja „Kosovski front“

Kakav prvi utisak je na vas ostavio Igor Strelkov kada ste došli u Drugi RDO?

Stigli smo u Višegrad uveče, mrak, novembar mesec. To je bila osnovna škola, gde se nalazilo rukovodstvo Višegradske brigade, na istom mestu spavali su dobrovoljci iz Srbije i Rusije. Ruski dobrovoljci imali su svoju sobu – učionicu, spavali su na dušecima ispod klupa. Uveče, kada smo išli na spavanje, jedan od njih je kleknuo na kolena pored svog ležaja i počeo da se moli. Ne naglas, ali je pravio pokrete po kojima se videlo da se moli. Drugi to nisu radili, a ja sam prvi put video čoveka da se moli van hrama. To je ostavilo na mene veoma snažan utisak. Taj čovek je bio Igor Strelkov.

Čime se on još izdvajao?

U poređenju sa drugim dobrovoljcima, izdvajao se svojim intelektualnim sposobnostima, svojim interesima. Jako je dobro znao istorijske i vojne aspekte trenutnih dešavanja (u Bosni) i mogao je da da stručnu ocenu ili informaciju o svakoj pojavi sa kojom smo se susretali neposredno u ratu. Da ne pričam već o tome kako je, kao čovek upoznat sa pravoslavljem, mogao da objasni bilo koji aspekt službe, o čemu mi, sovjetski ljudi, nismo imali pojma. I na kraju, imao je jaku idejnu motivaciju. Možda čak najvišu od svih nas. Zašto tako mislim? Zato što je upravo on shvatao značaj ovog rata iz ugla pravoslavlja, a svoju ulogu kroz prizmu istorijskog iskustva, ne svog ličnog, već onog kojem je težio. Konkretno: beli pokret, Carska Rusija. Bilo je očigledno da ruski vojnik mora biti tamo gde se odvija borba za pravoslavlje, za Slovene, ruske interese (iako su tog momenta interesi zvanične Rusije bili negde u sasvim drugoj ravni). Osim toga, Igor je jako težio vojsci. Svoj dug pred Rusijom, pravoslavljem video je kao vojnik, iako do tada nije bio u vojsci. Hoću da kažem – za njega je to bio već drugi rat. Prvi u Pridnjestrovlju, a ovaj u Bosni – drugi, ali u vojsci nikada nije služio. Tj. služio je rok u Rusiji tek 1993. godine (u Čečeniji – prim. aut).

Kako se Strelkov pokazao kao vojnik? 

Igor je neposredno učestvovao u planiranju operacija i u skoro svim bitkama, kao i u prvoj bici naše jedinice. Bilo je to 5. novembra 1992. godine. Tada je, u principu, počeo legendarni put naše jedinice. Mislim da je bilo u pitanju nekakvo „uznemiravanje“ neprijatelja ili izviđanje terena gde je bila prilično velika i dobro utvrđena tačka, na kojoj se nastanio garnizon (po mojoj proceni, 150 do 200 ljudi sa artiljerijskim naoružanjem). Napasti ga, bilo je nerealno, naša grupa je tada imala samo petoro pripadnika, ali na kraju krajeva, uspeli smo da na neki čudesni način uđemo u centar neprijateljskog mesta. Taj okrug je obuhvatao nekoliko sela, ali i pozicije sa kojih su muslimani direktno granatirali Višegrad.

Prošli smo položaj muslimana, oni nas nisu primetili, a ni mi njih. Našli su se u centru sela, gde su se sudarili sa grupom protivnika, koja ih nije očekivala i bila je zauzeta cepanjem drva. Neprijatelja je uhvatila panika, naši momci su čak probali da ih zarobe. Rezultat je bio da je protivnik izgubio dosta ljudi pokušavajući da eliminiše našu grupu. U to vreme su Srbi slušali njihove radio-veze: taj utvrđeni rejon je zvao pomoć iz Goražda, da im dođe još jedan bataljon u pomoć, „jer ovde Rusi napadaju“. Naravno, nakon toga su našu grupu svugde pozdravljali kao nacionalne heroje, a svaki Rus je u Višegradu bio, ako ne Rambo, onda nekakav superspecijalac.

Na istom mestu je trećeg decembra bila bitka u kojoj smo doživeli prve ozbiljne gubitke. Poginuo je Igorov prijatelj, Andrej Nimenko, dobrovoljac. Tada je Igor, u suštini, meni spasao život, izvukavši nas sve iz neprijateljskog okruženja u kojem smo se nalazili.

[/restrictedarea]