Diletantizam koji košta

Piše dr Gordana Nikolić

Kako je obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, umesto da bude unapređeno, prošlo kroz sistematsko uništavanje

Poslednji je momenat da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Vlade Republike Srbije razvoj inkluzivnog obrazovanja poveri odgovarajućim akreditovanim visokoškolskim ustanovama i strukovnim udruženjima. Dosadašnji dugogodišnji pokušaji, pre svih psihologa zaposlenih u Ministarstvu i iz nevladinih organizacija utemeljenih dominantno na mondijalističkoj ideologiji i materijalnoj dobiti doveli su do toga da umesto da unapređuju obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, sistematski ga uništavaju.

JEDNAKOST ILI RAZLIČITOST Srbija je do sada, nažalost, propustila mnoge prilike da pokaže i potvrdi da ozbiljno i odgovorno pristupa podršci i obrazovanju dece i učenika sa smetnjama u razvoju. Pre svega zbog činjenice da obrazovanje ovih učenika predstavlja konglomerat zastarelog obrazovanja i nove, improvizovane politike obrazovanja. Termin inkluzija se od 2009. odomaćio u našim školama, a da pritom malo ko razume da li inkluzija ukazuje na jednakost svih učenika ili na njihovu različitost (inclusio lat, inclusion eng. ima značenje uključiti, obuhvatiti). Kada se pored reči inkluzija doda obrazovanje, tada se ukazuje na to šta obrazovanje treba da učini da bi se ostvarilo uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole.

Jedna od definicija inkluzivnog obrazovanja, koju su razvijali značajni teoretičari u ovoj oblasti, glasi: Inkluzivno obrazovanje čini obrazovni sistem koji odgovara na sve potrebe učenika i kao takav, kontinuirano radi na poboljšanju učešća i eliminaciji isključenosti iz svih aspekata školovanja i to na način da se osigurava rezultat u napredovanju tih učenika.(Škrtic, T.M, 1991, Booth, T, 2000, Byers, R, 2004, Singal, N, 2007). Iz definicije je jasno da inkluzija nije samo pitanje dobre volje nastavnika, spremnosti roditelja da upiše, po bilo koju cenu, dete u najbližu školu (čista manipulacija roditeljima) ili pak spremnosti vršnjaka da razumeju svoje drugare sa smetnjama u razvoju.

Za svaku zemlju koja kreće u suštinske promene zakona i prakse u školama važan izvor su izveštaji međunarodnih organizacija. Izveštaji o iskustvu u zemljama članicama OECD (trideset najrazvijenijih zemalja u svetu) pokazuju da pored sveg materijalnog blagostanja i izdvajanja za obrazovanje problemi postoje i da se o njima otvoreno priča i piše. Izveštaj OECD-CERI (analiza problema iz 15 zemalja): značajne pozitivne promene u školi nisu donele veliki stepen promene u odnosu na prihvaćenost dece i njihovu aktivnu ulogu u aktivnostima u okviru razreda, trećina zemalja smatra da su deca socijalno izolovana.

OECD-CERI, izveštaj iz Švedske, tema – opservacija 16 dece ometene u razvoju uzrasta 7 do15 godina u redovnim školama: Iako su nastavnici smatrali da su deca dobro socijalno integrisana, većina dece se nije složila sa ovom procenom izjavljujući da nemaju drugove, da ih deca ismejavaju i da im je škola dosadna. Ostala slična istraživanja koja su rađena na većim uzorcima uglavnom su saglasna da mlađa deca imaju više drugova nego starija, dok većina tinejdžera smatra da su potpuno isključeni.

Doajen inkluzivnog obrazovanja u Velikoj Britaniji, Meri Vornok, koja je bila predsednica Vladinog komiteta za praćenje obrazovanja hendikepirane dece, podnela je 1978, u ime Komiteta, izveštaj u kojem je konstatovano da se u školama dešava radikalna promena koncepcijskog pristupa obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju uvođenjem integrativnog, odnosno inkluzivnog pristupa i da su to velika iskušenja za škole, od kojih mnoge neće uspeti da ih savladaju. Skoro trideset godina kasnije, 2005. (četiri godine pre donošenja našeg zakona koji je uveo inkluziju) u Velikoj Britaniji Meri Vornok je objavila tekst o inkluziji − da ne funkcioniše u praksi, da su deca često fizički uključena a emocionalno isključena i da je neki vid zlostavljanja te dece neizbežan u školama. Neophodno je obezbediti male škole sa specijalističkom podrškom. Vlada treba da sazove komisiju koja bi preispitala situaciju u ovoj oblasti.

[restrictedarea]

Ključno zapažanje u tekstu Meri Vornok glasi: Odbijanje da se bavimo istinskim različitostima može potpuno minirati naše napore da izađemo u susret potrebama dece.

IMPRESIVNA LISTA USPEŠNIH METODA Nigde u svetu inkluzija i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju nisu dovedeni do apsurda i totalnog diletantizma kao u Srbiji. Finska, koju naše Ministarstvo prosvete uzima za uzor i primer, priprema svoje stručnjake tako što nakon završenih osnovnih studija i godinu dana prakse u školi pohađaju specijalističke kurseve u trajanju od godinu dana za rad sa decom i učenicima sa smetnjama u razvoju, od rane intervencije do srednje škole. Učenici sa teškoćama u učenju i smetnjama u razvoju školuju se u specijalizovanim školama koje su najčešće klasterski povezane sa redovnim školama, što omogućava nesmetanu prohodnost učenika iz jedne škole u drugu. Ponuda udžbenika i priručnika za nastavnike sa potpuno razrađenim pristupima u radu u odnosu na smetnju učenika impresivna je. Profesionalni razvoj nastavnika se ne bazira na učenju „inkluzivnih mantri“, već su to obuke koje iskusni stručnjaci i predmetni nastavnici realizuju sa kolegama.

U Izraelu, osnovne škole uključuju i decu sa najsloženijim smetnjama u razvoju, ali tako što svaka škola precizno razradi strategiju koja rizik po decu i ustanovu svodi na minimum. Raspust za ove učenike na godišnjem nivou traje maksimalno 15 dana, pošto je razvojni period izuzetno značajan za svako dete, a posebno za decu sa smetnjama u razvoju. Zbog toga su aktivnosti i podrška organizovani u školi tokom čitavog letnjeg i zimskog raspusta. U regionu, na primer u Hrvatskoj, zakoni su jasno naglasili za koje učenike je delotvoran boravak u odeljenjima sa svom drugom decom, a za koje je neophodan rad u posebnim grupama i specijalizovanim školama, sa jasnom i važnom ulogom defektologa u svim vidovima školovanja. Redovne škole se dobrovoljno javljaju za uključivanje dece sa određenom smetnjom u razvoju a te škole, zauzvrat, dobijaju sredstva za nekoliko defektologa, koji su članovi stručne službe, zatim za prevoz, opremu i plaćeni produženi stručni postupak nakon redovnih časova.

U svetu se primenjuje preko stotinu savremenih metodskih pristupa koji su deo vaspitnog i obrazovnog rada sa ovom decom i učenicima. Lista uspešnih metoda je impresivna, od funkcionalnog učenja, metoda ABA do metoda PDN, dnevne životne terapije, programa s vizuelnom podrškom, konduktivne edukacije, augmentativne metode, bilingvalnog pristupa itd. Svaki metod uključuje zaokružene protokolarne postupke u radu, očekivane ishode, odnosno rezultate koje deca i učenici postižu. U Hrvatskoj, deca koja su od najranijeg uzrasta uključena u verbotonalnu metodu (Suvag centar, Zagreb) u preko 85 odsto slučajeva se uključuju u redovne vrtiće i škole, ali uz pružanje kontinuirane podrške defektologa, kako detetu i porodici tako i nastavnicima. Roditelj, kada uključi dete u jedan od ovih programa, koji su inače sastavni deo obrazovanja, na samom početku dobija jasnu sliku kako se radi sa detetom, koja je njegova uloga i obaveza rada kod kuće i šta je moguće kao ishode očekivati nakon nekoliko meseci i godina rada.

NOVAC IZ EVROPSKIH FONDOVA Naša zemlja, nažalost, pogrešno je protumačila suštinu inkluzije, koja je u srpskim školama dobila obrise postkomunističke ideologije sa parolom jednakosti po svaku cenu. Tako je sa lakoćom i usvojen kontroverzni (blago rečeno) Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009) kojim je naloženo školama da sva deca idu pod isti krov, uče iz istih knjiga, slušaju i prate isto gradivo, kako ona nadarena tako i ona sa intelektualnim teškoćama u razvoju.

Pored toga, poseglo se za gerilskim, ali i frontalnim napadima na specijalne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i za idejom zatvaranja specijalnih odeljenja u redovnim školama u kojima uče deca sa intelektualnim ili drugim teškoćama u razvoju.

Kako je ovakvim pristupom uopšte bilo moguće izbeći rizike od neuspeha? Kreatori inkluzivnog obrazovanja su priznali postojanje rizika, ali su se ogradili od svake moguće krivice tako što je unapred uprt prst prema potencijalnim krivcima, a to su nastavnik, ako nešto pođe po zlu, i roditelj ako odluči da dete upiše u specijalnu školu za učenike sa smetnjama u razvoju. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je od 2008. godine kompletan posao vezan za inkluzivno obrazovanje poverio tadašnjem pomoćniku ministra Tinde Kovač Cerović, koja je dobila toliko slobodnog prostora da je njeno osećanje moći prevladalo granice pristojnog. Neodgovornim pristupom omogućeno je da salonska i diletantska rešenja potisnu smislene predloge stručnjaka u ovoj oblasti, čime je otvoren prostor za generisanje haosa u školama. Tako je sve preko noći postalo moguće, pa i otvaranja svih škola za decu sa smetnjama u razvoju bez prethodne temeljne pripreme. Zadatak da osmisle i sprovode inkluziju dobili su aktivisti iz civilnog društva, odnosno pripadnici nevladinih organizacija, pre svih: „Obrazovni krugovi“, Grupa „Most“, „VelikiMali“ i druge sestrinske organizacije, podržane od predstavnika Instituta za psihologiju i Kancelarije Unicefa. Oni koji su odlučivali o obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju najčešće nisu imali dovoljno iskustva i znanja u ovoj oblasti. Ipak, putem seminara su se hrabro i bez rezerve širile utopističke i demagoške ideje koje škola treba da iznese. Nastavnicima se slala poruka da dijagnoza koju dete sa smetnjama u razvoju ima nije bitna za školu jer ona za cilj ima da obrazuje i vaspitava, a ako učenik ne može da prati gradivo, nastavnik ima obavezu da ga smanjuje, sužava i često obesmišljava. Male grupe ili specijalna odeljenja su proglašavana nepotrebnim oblikom rada u školi, pošto se deca na taj način izdvajaju. Specijalne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju su osuđene i proglašene najvećim neprijateljima inkluzije. Interresorne komisije su dobile naređenje da roditelje treba ubeđivati po svaku cenu da ne upisuju decu u specijalne škole. Defektolozi su proglašeni kadrom kojem nije mesto u školi, a što je to jedina struka koja se obučava na fakultetu za rad sa ovom decom nije imalo poseban značaj. Smatralo se da svaki nastavnik, nakon dvodnevne obuke, stiče potrebna znanja za inkluzivno obrazovanje.

PROSTOR ZA EKSPERIMENTISANJE I to je bilo sve, i čitav smisao srpske inkluzije. Posledice su poznate, ali nezvanično, pošto Ministarstvu ne pada na pamet da obavi ozbiljan presek stanja i ispita kako izgledaju individualni obrazovni planovi posle godinu ili dve dana od primene, kako deca napreduju i kako se osećaju u školi, šta kažu roditelji i nastavnici. Postoje dva ključna razloga zbog kojih Ministarstvo ne sme da pokrene nezavisnu analizu rezultata inkluzivnog obrazovanja: prvi razlog su nepopravljive posledice inkluzivnog obrazovanja u našim školama, pre svega, po decu, nastavnike i roditelje; drugi su ogromna sredstva iz evropskih fondova i krediti koji su bespovratno utrošeni za diletantski obavljen posao.

Istine radi, veliki deo odgovornosti snose i defektolozi, odnosno Društvo defektologa Srbije, kao i Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, jer nisu umeli ili hteli da odgovore na izazove vremena i potreba reformisanja svih aspekata u radu sa ovom decom i učenicima. Zastareli i minimalistički pristup u specijalnim školama, koji je još na početku dvadesetog veka kritikovao tvorac moderne defektologije, Lav Vigotski, i dalje je prisutan u ovim školama. Zatim, nedovoljno razvijena podrška deci na najmlađem uzrastu, odsustvo programa koji uključuju uspešne metode i celodnevnu podršku u toku razvoja, ali i nekvalitetni i nedostupni programi u dnevnim boravcima. Sve to, izgleda, nije bio dovoljan povod za defektologe da pokrenu ozbiljnu reformu struke. Pošto se to nije dogodilo i pošto su defektolozi ostali neaktivni, odnosno ubeđeni da ih niko neće prozivati, čitava oblast rada sa tom decom i učenicima se pretvorila u otvoren i nezaštićen prostor pogodan za eksperimentisanje. Mora se naglasiti da nije izdvojen nijedan dinar u poslednjih deset godina za ozbiljne obuke defektologa u primeni svetski priznatih metoda u radu sa decom sa različitim smetnjama u razvoju (ne treba ozbiljno uzimati u obzir dvodnevne obuke koje služe za ubiranje brzih honorara). Dinar nije izdvojen ni za obuke roditelja u primeni istih tih metoda kako bi im se olakšao svakodnevni život.

Revizija rezultata

Da bi se sprečilo dalje generisanje haosa, neophodno je prestati sa beskorisnim obukama koje vređaju inteligenciju nastavnika i stručnih službi. Potrebno je izvršiti analizu i reviziju dosadašnjih rezultata, ali ne preko cifara (hiljade nastavnika prošlo seminar i sl.) ili pamfletskih publikacija, gde nema ničega korisnog za školu, učenika, roditelja i nastavnika, već po indikatorima koji se tiču učenika. To se može lako uraditi s obzirom da su za ove učenike predviđeni individualni obrazovni planovi čije sadržaje detaljno treba da ispita nezavisna komisija. Na taj način bi se utvrdila odgovornost mreže za inkluzivno obrazovanje za mnoge propuste i neuspehe, pošto ona treba da rešava pitanje obrazovanja ovih učenika i probleme sa kojima se njihovi nastavnici suočavaju.
Veoma je važno precizno utvrditi kako je utrošen novac za pripremu našeg modela inkluzije i preispitati koje i kakve su reference (naučne, istraživačke i praktične) imali autori inkluzije i kako su birane nevladine organizacije i njihovi predstavnici koji su kreirali inkluziju. Pitanje za odgovarajuće državne službe jeste koja je nevladina organizacija dobila, bez preterivanja, sramno visoka sredstva za obuku interresornih komisija. Potrebno je utvrditi kvalitet i obim njihovog dotadašnjeg rada u ovoj oblasti, kao i činjenicu ko je u hodu doneo odluku o smanjenju sredstava dobijenih od kredita Svetske banke za nabavku asistivnih didaktičkih pomagala za specijalne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Treba postaviti pitanje ko je definisao kriterijume za izbor škola koje će dobiti didaktička pomagala. Poznato je da su tri već dobro opremljene specijalne škole dobile opremu u vrednosti od po 60 hiljada evra, a tri neopremljene škole iz siromašnijih opština dobile su opremu od nekoliko hiljada evra. Većina specijalnih škola nije dobila ništa. Ključno pitanje je zašto međunarodne organizacije i naše Ministarstvo ne obezbede sredstva iz različitih fondova za rešenja koja će odmah imati efekte.

Gošća dospela iz crne rupe srpskog obrazovanja

Medijska blokada bilo kakve kritičke analize inkluzije u našoj zemlji toliko je jaka da retko šta, osim afirmativnih tekstova, prodire u javnost. Prosvetni pregled, kao stručno glasilo, izgleda jedino služi za promociju Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Očigledno nemaju snage i hrabrosti da objave tekstove sa kritičkim osvrtima na inkluzivno obrazovanje. S druge strane, učestvovanje na stručnim skupovima o obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju već godinama je ravno viteškom poduhvatu, ako niste istomišljenik sa glasnogovornicima i „jastrebovima“ inkluzivnog obrazovanja. Pre nekoliko meseci, na Okruglom stolu o ovoj temi, profesor engleskog jezika je u ime svojih kolega iznela mišljenje da se nastavnici ne osećaju sigurno i kompetentno u radu sa učenicima sa smetnjama u razvoju. Posle toga su ovoj profesorki upućene uvrede i poruke da dolazi iz „crne rupe“ srpskog obrazovanja.
I tako, svaki skup o ovoj temi se pažljivo priprema od strane kreatora inkluzivnog obrazovanja, koji se ne ustručavaju da prekinu izlagača salvama uvreda o ličnoj neodgovornosti i nesposobnosti.

Autor je rukovodilac Razvojnog centra Društva defektologa Srbije

[/restrictedarea]