„ANTIRUSKI CEVOVOD“ SA RUSKIM GASOM

Petar ISKENDEROV

U Evropskoj uniji se otvara novi front „energetskih ratova“. Pošto nema svoje izvore kojima bi se zamenili ruski energenti, rukovodstvo  Evropske unije je odlučilo da finansira formiranje regionalnih mreža koje će biti u stanju, kako se smatra u Briselu, da zemljama Centralne i Istočne Evrope pomognu da operativno odreaguju na promenu situacije. Važna uloga među takvim mrežama daje se jedinstvenom sistemu za transport gasa, koju se spremaju da do 2020.godine puste u rad Poljska, Slovačka i Mađarska. Taj sistem će im omogućiti da ostvare  prenos gasa u meridionalnom pravcu, te u Evropskoj komisiji uopšte ne kriju da takav sistem treba da regione  Centralne i Istočne Evrope oslobodi energetske zavisnosti od Rusije i olakša reversne isporuke gasa Ukrajini.Međutim, problem za EU je u tome da će regionalni „antiruski“ cevovod  ipak morati da prevozi  ruski gas.

Razmišljajući o peripetijama  regionalne energetske politike nedavno je jedna od najpoznatijih turskih izdavačkih kuća – DUNYA – citirala nacionalnu izreku: „Pa šta – samo cevka?“ U jezičkoj tradiciji Turske „cev“ se smatra za nešto vrlo jednostavno, nešto što se razume bez ikakvog objašnjenja.[1] I nehotice taj izraz pada na pamet kada se upoznaješ  sa nekim vrlo čudnim postupcima i izjavama rukovodstva Evropske unije koji se odnose na energetska pitanja.

Poslednji očigledan primer takve vrste je i odluka Evropske komisije da za početak izgradnje gasovoda između Slovačke i Poljske izdvoji prvu tranšu dotacije od 4,6 miliona evra.[2]  Planira se da se zatim taj gasovod produži u južnom pravcu i da se spoji sa mađarskim sistemom za transport gasa.[3]Pretpostavlja se  da će  taj trostrani cevovod punim kapacitetom početi da radi 2020.godine. EU je izdvojila sredstva u okviru opšteevropskog programa  CEF (Connecting Europe Facility). „Evropska komisija je u okviru programa CEF za početak izgradnje cevovoda između Slovačke i Poljske koji treba da poveže gasovodne sisteme obe zemlje, izdvojila prvi deo dotacionih sredstava od 4,6 miliona evra. Navedeni iznos će obe zemlje ravnomerno podeliti“ – potvrdio je Vagram Čugurjan, zvanični predstavnik kompanije Eustream, koja je operator  gasovodnog sistema Slovačke.

Naravno, sam po sebi razvoj infrastrukture za transport gasa mada je skup, dobar je. U navedenom slučaju radi se o formiranju integrisane regionalne gasovodne magistrale od obale Baltika do granice Slovačke i Mađarske sa Ukrajinom, što će omogućiti da se vrši operativno prebacivanje gasa u meridionalnom pravcu. To je čisto tehnička strana posla, i u vezi sa njom nema nekih posebnih sumnji. Ali sumnja počinje kada   se progovori o finansijskoj strani, o isplativosti i, najvažnije, političkoj strani projekta.

Prema podacima same Evropske komisije, samo slovački deo gasovoda će koštati ne ispod 140 miliona evra. To je približno 30 puta više od sredstava koje trenutno izdvaja Evropska komisija. Osim toga, prvu tranšu Slovačka  treba da podeli sa Poljskom, a sredstava ionako ima samo za obavljanje „početnih  projektno-inženjerskih radova“. Predviđeno je i izdvajanje novca za naredne tranše ali mi dobro znamo koliko je sada loše i nepredvidivo budžetsko-finansijsko „vreme“ u Evropskoj uniji.

Novembarski indeks poslovnih aktivnosti koji je za novembar objavljen ovih dana u zoni evra je najmanji  za poslednjih 16 meseci, što predstavlja očiglednog vesnika nove recesije.[4]„Perspektive zone evra nisu ni malo vesele“ – potvrdio je Desmond Čua, analitičar britanske finansijske kompanije CMCMarkets.[5] I uopšte nije slučajno što je početak direktnih građevinskih radova na poljsko-slovačkoj maršruti  za sada pomeren sve do 2018.godine. A tu su još i skupi radovi na mađarskom delu trase.

Zašto je Briselu i zainteresovanim zemljama Centralne i Istočne Evrope trebalo da baš sada krenu sa tako skupim projektom? U Evropskoj komisiji ne kriju geopolitičke pobude i ponovo diskutuju u kategorijama svima znanih „energetskih ratova“ sa Rusijom. Radi se o pokušaju da se diversifikuju tokovi gasa kako bi se ipak snizila zavisnost zemalja regiona Centralne i Istočne  Evrope od Rusije i pomoglo im se da ukoliko bude potrebno hitno i u velikoj meri povećaju reversne isporuke gasa Ukrajini.Istina je,   učesnica projekta o kome govorimo,  Mađarska,   još u septembru ove godine  je obustavila reversne isporuke gasa Ukrajini na neodređeno vreme zbog sve veće unutrašnje potrošnje. Ostaju Poljska i Slovačka – ali kolike će biti njihove mogućnosti da gasom obezbeđuju i Ukrajinu – to, verovatno, ne znaju ni Varšava,  ni Bratislava.

Ali najvažnije je da će cevovodom koji treba da zemljama Centralne i Istočne Evrope i Ukrajini pomogne da se manje „druže“ sa Rusijom, teći upravo ruski gas!Sa Mađarskom je sve jasno: 75%  prirodnog gasa koji se koristi u toj zemlji (usput, i 80% nafte) u nju stiže iz Rusije, i ruski „Gazprom“ je spreman da nastavi da obezbeđuje, pa čak i da preko bilateralnih dogovora Moskve i Budimpešte povećava isporuke tih energenata.[6]

Slovačka za sada pokušava da diskutuje u kategorijama diversifikacije. U izjavi operatora sistema za transport gasa Slovačke, kompanije Eustream – to se naziva težnjom da se „prepiše evropska priča o gasu, ali da se povede računa o lekcijama, dobijenim  rusko-ukrajinskom krizom iz januara 2009.“ I da se „preispitaju pravci tokova gasa“.[7]  U kompaniji se smatra da budući cevovod može da se puni ne samo ruskim, već i norveškim ili   gasom iz neke druge zemlje.

Međutim, realna dinamika evropskog  tržišta gasa pokazuje da ni na norveški, a tim pre ni  na bilo čiji drugi gas Centralne i Istočne Evrope, ne treba da se računa. Rezultati 2013.godine koji se odnose na isporuku gasa Evropi pokazuje da su svi glavni isporučioci  gasa smanjili svoje isporuke: Katar za 20,7%, Nigerija za 38%, Alžir za 19%, Velika Britanija – za preko 6%, a već pominjana Norveška – za skoro 5%. Samo je ruski „Gazprom“ pokazao rast isporuka Evropi od čak  16,3%.[8]  Čak i ubeđeni oponent Rusije, potpredsednik SAD Džozef Bajden, govoreći na zasedanju Atlantskog saveta na temu „Energetika i ekonomija“, koji je ovih dana završen u Istambulu, bio je prinuđen da prizna da će u evropskom regionu Rusija „bez sumnje“  nastaviti da i dalje bude glavni isporučilac energije.[9]

A to je i odgovor na pitanje čiji će se gas  uglavnom transportovati  poljsko-slovačko-mađarskim cevovodom. Usput,  Slovačka, o kojoj smo već govorili,  ne odbijajući da učestvuje u energetskim manevrima Brisela, ipak žuri da se osigura. Za 5.decembar je predviđeno potpisivanje dugoročnog (za period do kraja 2029.godine) međudržavnog sporazuma Moskve i Bratislave o isporukama Slovačkoj ruske nafte i o tranzitu preko slovačke teritorije ruskih energenata. Zdrav razum ipak pobeđuje!