Vatra bez pepela

Pesme Nikole Vujčića, dobitnika „Zaplanjskog Orfeja“ za 2014. godinu, predstavljaju pravo čistilište jezika od banalnosti i nebitnosti. Po tome je rođak sa simbolističkim pesničkim podvižnicima, među kojima je Miljković jedan od važnih njegovih preteča

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Najkraće oznake lirske strategije Nikole Vujčića mogu biti naslovi poznatih Miljkovićevih ciklusa „Svest o pesmi“ ili pak „Kritika poezije“. Kod Vujčića, reči su kolektivni junaci njegovih pesama i glavni tematski fokus. Reči jedne druge izmišljaju, ispituju, osporavaju. Ne propusti ih pesnik u pesmu odviše, u tu stvarnost zasebnu, samodovoljnu. Vanjezičke realije tek u obrisima pomole glavu u Vujčićevim stihovima. Reči su bića, entiteti: one su čas sitnice u kutiji, suva slama, autobus u kvaru, čas reči budu prozori. Poslagane hiljadugodišnje reči tvore grad, izgovoreno se može dodirnuti rukama, reč praznina narasta do veličine hramovnog prostora.
Vujčićeve pesme predstavljaju pravo čistilište jezika od banalnosti i nebitnosti. Po tome je rođak sa simbolističkim pesničkim podvižnicima, među kojima je Miljković jedan od važnih Vujčićevih preteča. Tek nakon pomnog i dugog čistilišta, destilisanja, probanja jezika, opipavanja rečenica, okretanja-obrtanja svagdašnje hrpe govora, pesma zaposedne svoj suvereni prostor. U ovo razbrbljano doba, Nikola Vujčić je od onih odgovornih prema dignitetu reči. I zna, što pevaše Miljković, da iza svih reči stoji reč koja se ne kaže, ali koja iskupljuje sve druge.
Pred nama je pesma Nikole Vujčića pod naslovom „Potpaljivanje vatre“. Vatra je ključna reč kod Miljkovića. Ko voli da sabira, statistički bi pokazao njenu učestanost, uz reč ptica, čiji je spoj žuđena mitska Žar-ptica, što gori i vaskrsava. Reč vatra! ja sam rekao hvala što živim/ toj reči čiju posedujem moć da je kažem – čitamo u zbirci Vatra i ništa. U ovoj Vujčićevoj pesmi, ipak, vatra nije nekakva heraklitovska apstrakcija što povezuje naš život sa životodavnim Suncem. U novijim Vujčićevim pesmama, onima u zbirci Dokle pogled dopire, pesnik čini obazriv, ali siguran iskorak preko prečišćene stvarnosti reči. Taj iskorak je u znaku povratka prostoru zasnivajućeg sećanja, povratak zavičaju, zatrtom protekom vremena i istorijskim besom i omrazama. Zavičaju opstalom jedino u slikama koje se i rečima mogu prizvati, kao tajni plamen unutarnjeg bića. Sudar pustih prizora iz vidljivog sveta i onih prizora punoće iz nutrine ranijeg života odvija se u stvarnosti Vujčićeve pesme.
I lirski siže pesme „Potpaljivanje vatre“ znači nekakav povratak. To je naoko običan opis radnje začinjanja vatre. A da li se potpaljivanje vatre ikako može uzeti kao običan čin? Plamen nosi znak pesništva, veli Gastor Bašlar: „Plamen nas poziva da gledamo prvi put: tu su hiljade naših sećanja, tu sanjamo sasvim u liku jednog veoma staroga pamćenja, a ipak tu sanjamo kao i svi drugi, sećamo se kao što se i svi sećaju.“ Svako paljenje vatre ne može da ne bude obred i toga smo nekako prećutno svesni. Ali šta kada se od tog činjenja odviknemo, kad odjednom shvatimo da smo postali dečje nespretni, pa nam ne ide od ruke, pa nas vatra neće, kao u pesmi Nikole Vujčića? Onda sav taj čin zadobija nanose nekakve vedre dečje basme, igre do koje nam je jako stalo. Vatra postaje, kao i reči, živo stvorenje sa kojim se opšti i magijom reči podstiče, kojoj se tepa.
Toplina i strašna snaga vatre što se zaziva nije samo fizičkog nego i metafizičkog karaktera. Da li je ovo pesma o naporu duhovnog, stvaralačkog razgorevanja, o težnji za susretom sa svojim osnovama, u trenucima hladnoće, i ljutog dima što ničemu ne služi? Zaziva se vatra čistilačka, iza koje ostaje čistota pepela, ne želeći veštačku vatru fosfornih drvaca iz kutijice. Doziva se, zapravo, ona vatra što se s merom pali i s merom gasi, iza koje ne ostaje pepeo. Vatra bez pepela, vatra nesagoriva, to je ona reč što je ostala nerečena, ali stoji kao težnja iza svih izrečenih reči poezije, pa i ove pesme Nikole Vujčića.

_____________________________________________________________________

Nikola Vujčić

Potpaljivanje vatre

Dok potpirujem vatru, dim ujeda za oči,
(Tamo dime, ljuti dime, tamo su ti vrata!)
grančice se grče, mada su već suve i osećaju
pepeo u sebi.
Sad će, nedostaje samo nekoliko reči, da planu,
dok ih gurkam ka iskrama koje poskakuju
po tankoj smežuranoj kori.
Vatro, vatro, vatrice, probudi se!
Gori, vatro, gori gorcem!
Skrivena duboko, izađi kao zver,
svojim mekim, vrućim šapama
propni se i pogledaj okolo.
Raspiri svoju snagu,
da iza tebe ne ostane nijedan ugarak
već samo pepeo,
samo meki pepeo
i poneki, sitni, žeravak
kao oči koje me znatiželjno gledaju.
Zagrej mi ruke
dok te dodirujem čađavu.
Vatro, vatro, vatrice,
izađi u plamenu vrućem!
Ako nećeš, vatro, vatrice,
evo, u ovoj kutijici,
spava ogromna vatra,
palidrvca željna buktinje,
mole me da ih probudim.