Dijego Fuzaro
Umesto uobičajene uvodne reči „Pečatovog“ glavnog urednika, u ovom broju, ekskluzivno, objavljujemo tekst italijanskog filozofa Dijega Fuzara, napisan specijalno za „Pečat“
a posle njegove prošlonedeljne posete Beogradu (i našoj redakciji) gde je boravio kao gost koji je sa počasne tribine posmatrao svečani defile srpske vojske upriličen povodom godišnjice oslobođenja glavnog grada. Ime, intelektualni angažman i aktivizam ovog istaknutog filozofa, mislioca koji se u savremenom evropskom duhovnom diskursu uvažava i sve pažljivije sluša, našim čitaocima su dobro poznati i verujemo da će, čitajući redove koji slede, razumeti i razloge za ovu odluku.
Bio sam na Vojnoj paradi održanoj u Beogradu u čast Putinovog dolaska u Srbiju. To je bio veliki događaj a ja sam neizmerno impresioniran. Aspekt koji me je najviše zadivio jeste iskrena simpatija naroda. Na hiljade studenata, radnika, muškaraca i žena, ljudi svih društvenih slojeva oduševljeno je pratilo Vojnu paradu.
U Beogradu sam udahnuo vazduh slobode i budućnosti: to je bio veliki osećaj, posebno za one koji su, poput mene, svikli da u Italiji udišu ustajali i zagušljivi vazduh jedine globalne misli − one jedine globalne misli koja a priori slavi SAD i njihove pse čuvare i neumorno demonizuje Putinovu Rusiju i svaku državu koja se ne pokorava američkoj dominaciji. U Beogradu se udisao vazduh slobode, spremnosti na borbu za drugačiju budućnost i bolji svet, gde ne postoje samo SAD predsednika Obame – imperijaliste koji je dobio Nobelovu nagradu za mir! – već gde pravo da postoje imaju svi narodi, sve kulture, svi jezici.
To je bio, kao što sam rekao, dah svežeg vazduha i nade. Staru Evropu i naročito Italiju zamračila je jedna jedina misao: zato mi nismo slobodna, suverena i demokratska država. Naša zemlja je trenutno okupirana sa 114 američkih vojnih baza, čije se postojanje opravdava našom „odbranom“. Odbranom od koga? Od koga treba da se branimo sada, sedamdeset godina nakon kraja nacifašizma i dvadeset godina nakon pada sovjetskog komunizma? Od sebe samih, naravno, odnosno od eventualnosti da Italija opet bude nacionalna, demokratska i nezavisna država.
Ničeg takvog nema u Srbiji. U Beogradu sam udahnuo vazduh slobode i želje za nezavisnošću. Srbi znaju bolje od bilo koga šta zaista jesu Sjedinjene Američke Države: oni su to iskusili na svojoj koži 1999, pa nema te ideologije ili retorike koje bi mogle da ih prevare. Oni su pretrpeli podlo NATO bombardovanje 1999, odenuto u licemerje etičkog bombardovanja, humanitarne intervencije i terapijskog embarga. Uz to je sledilo svođenje na novog hitlerovskog trenutnog vladara (Milošević) na šta smo već oguglali: ako se izmisli novi Hitler, onda postaje moguća nova Hirošima, „nužno bombardovanje“. Stvaranje „Bondstila“ − najveće američke vojne baze na teritoriji Evrope − bilo je pravi cilj sukoba na Balkanu. Ta baza je izraz namere da se uspostavi kapilarna i bezuslovna kontrola Evrope, kojoj se dodatno nameće podređeno učešće u vojnim operacijama. Još je Karl Šmit, u svom delu Pojam političkog, dalekovido razumeo nelogičnu logiku današnjeg imperijalizma SAD:
„Imperijalizam zasnovan na ekonomskim osnovama prirodno će nastojati da stvori svetsku situaciju gde može otvoreno koristiti, u meri u kojoj mu je to potrebno, njene ekonomske instrumente moći, kao što su ograničavanje kredita, prekid dotoka sirovina, valutna devalvacija i tako dalje. On će smatrati vanekonomskim nasiljem pokušaj nekog naroda ili neke grupe ljudi da izbegnu efekte tih ‚miroljubivih‘ metoda.“
Srbi su shvatili to što narodi Evrope, kao američke kolonije, ne uspevaju da shvate: da Sjedinjene Države nisu spasioci, ni dobrotvori, niti ljubitelji čovečanstva, već su upravo suprotno. Oni su shvatili da fabrika konsenzusa medijskog cirkusa navodi na to da se vole potlačitelji, a mrze potlačeni. Oni su shvatili da je današnja Putinova Rusija nada zato što omogućava stvaranje novog bloka alternativnog dominaciji SAD. Rusija sada ima zadatak da pruži otpor Sjedinjenim Državama i da koordinira države koje pružaju otpor, uključujući i Srbiju. Uz rusku moć, to je kao da se stilizovanom portretu američkog predsednika Obame, koga prati yes, we can, pridodaje analogna Putinova slika koju prati natpis no, you can‘t. Iz tog razloga postoji potreba za geopolitički i vojno jakom i nezavisnom Rusijom, koja može da obuzda − u vreme smrti istorijskog komunizma dvadesetog veka − delirijum neograničenog širenja fanatizma ekonomije pod američkim vođstvom.
Nedvosmisleni dokaz da Putinova Rusija mora da bude geopolitički podržana nije samo mržnja diplomatskog i medijskog, novinarskog i intelektualnog zapadnog cirkusa – zvučnika neokapitalističke i finansijske moći − već i sve veći broj američkih baza u Rumuniji i Mađarskoj, kao i zapadnjačka želja da ugradi NATO u Ukrajinu, koju destabilizuje u 2014. putem „obojene revolucije“, kojom upravljaju SAD i njima potčinjena Evropska unija. Univerzalna monarhija ne može da toleriše prisustvo sila suprotnih svetskom poretku, globalizovanom megafinansijama i nadnacionalnim tržištem. Putinova Rusija je, nesumnjivo ništa manje od Kine, ekonomska i vojna moć koja nije podređena američkom poretku.
Putinova Rusija se danas postavlja kao funkcionalni ekvivalent nekadašnjem komunizmu. Uprkos osenčenoj i kontradiktornoj ulozi komunizma tokom Hladnog rata, uloga takozvanih „država ološa“ (globalistička verzija brutalnih Sulinih1 proskripcija kakve danas sprovodi humanitarni imperijalizam) i pored njihovih često veoma ograničenih dometa, ispoljava svoj nikako jedini, niti sudbinski karakter Nomosa ekonomije. Ta uloga omogućava, sama po sebi, da se razmišlja o drugosti − kako u odnosu na kapital tako i u odnosu na same „države ološe“ − u ime koje drugosti treba orijentisati akciju i programiranje budućih alternativa.
Vojna parada u Beogradu bila je veličanstvena demonstracija svega toga: Srbi postoje − i shvatili su fundamentalnu ulogu Putinove Rusije. To je razumelo, pre svega, stanovništvo, uprkos onome što misle neki intelektualci i političari režima, kakvi, pretpostavljam, takođe postoje u Srbiji, a koji su u službi SAD i koji će pokušati na svaki način da nipodaštavaju Rusiju i hvale SAD uobičajenom propagandnom retorikom (ljudska prava itd). Zato mogu da zaključim tekst samo jednom željom: Srbi, nemojte nas razočarati!
1Rimski vojskovođa i državnik, diktator, Lucije Kornelije Sula (138. p. n. e. – 78 p. n. e.) Simbol vladavine terora i putem proskripcija − zabrana.
[/restrictedarea]
