Ujutru pare, uveče gas

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Zapad pravi osnovnu grešku što odbija da shvati da Rusija nikada neće dozvoliti da Ukrajina uđe u NATO i razmesti američke baze, a da će svaki dalji korak u tom pravcu imati neizostavnu povratnu reakciju

Posle posete Beogradu 16. oktobra, predsednik Rusije Vladimir Putin iste večeri odleteo je za Milano, gde ga je čekalo učešće na Samitu „Evropa − Azija“. Tačnije, čekala ga je najviše nemačka kancelarka Angela Merkel, „najmoćniji političar Evrope“, sa kojom je trebalo da raspravi važna pitanja vezana, pre svega, za isporuke ruskog gasa Ukrajini u predstojećim mesecima. A ako ćemo da budemo sasvim precizni, Merkelova ga je čekala puna četiri sata, dok je Putin sa Tomislavom Nikolićem posmatrao Vojnu paradu na ulicama Beograda i sa srpskim kolegama dogovarao stratešku saradnju.

 

IZUZETNO NEODGOVORAN Zapadni mediji bili su mnogo ljuti: ne samo što je ruski lider doživeo ovacije u Beogradu i time pokazao da evro-američke sankcije nisu svemoćne već je one koji su mu te sankcije uveli doveo u ponižavajuću situaciju da ga satima čekaju.

Naravno, to se ne bi dogodilo da Evropljani veoma, veoma ne zavise od tog istog ruskog gasa, po kojem javno pljuju kad god im se ukaže prilika. I da ne znaju da Putin jednim pritiskom na dugme može da zaustavi dobar deo evropske industrije, koju ruski gas pokreće. Pa onda kažu kako je za njih „Južni tok“ − „prljav posao“, ali im ne pada na pamet da taj „užasni, prljavi“ ruski gas, koji stiže preko Ukrajine, Poljske i Nemačke, prestanu da uvoze. I sada su mnogo zabrinuti, jer im je Putin iz Palate „Srbija“ poručio da neće tolerisati krađu ijednog kubika iz ukrajinskog gasovoda. Zato su ga satima čekali. Imali su dovoljno vremena da na miru razmisle kuda vodi konfrontacija sa Moskvom po željama Vašingtona, ali je veliko pitanje da li su izvukli prave zaključke.

Tek posle dolaska u Milano, Putin je izazvao najveći gnev zapadnjaka. Ponašao se, kažu u neverici, prilično nezainteresovano i nije se previše potresao zbog evropskih strahova da će usred zime gas prestati da teče. Mirno im je poručio: Gospodo Evropljani, Rusija je proteklih decenija ponela već dovoljno tereta preuzimajući na sebe rizike i troškove snabdevanja Ukrajine gasom, sada je vreme da i vi nešto konkretno uradite za svoje prijatelje iz Kijeva. Na primer, da solidarno za njih isplatite 3,5 milijardi dolara, što je samo deo duga za ranije preuzeti gas. A zatim, da svakog meseca u narednih pola godine isporučite još po polovinu ove sume za avansne isporuke plavog energenta Ukrajini, jer nema više trgovine na reč. Ujutru pare, uveče gas, a ne obrnuto.

Izuzetno neodgovorno Putinovo ponašanje − tako je njegov nastup okarakterisao autoritativni „Njujork tajms“. Još neodgovornije je bilo to što je, ostavivši frau Merkel da u samoći prebira po glavi dolare i evre koje mora da isplati, Putin odjezdio u vilu svog starog prijatelja Silvija Berluskonija. Kako su izvestili revnosni američki novinari, Silvio i Vladimir su do četiri ujutru ćaskali i uživali u tartufima. Poznato je da su Italijani pravi majstori u spremanju ovih gljiva, ali svakako da su Putin i Berluskoni, koji i dalje ima veliku političku moć, osim gastronomskih, pretresli i čitav niz mnogo važnijih tema.

[restrictedarea]

 

PAMTITE LI STALJINGRAD? Sutradan, posle naporne noći, Putin se gotovo razdragan susreo sa brojnim evropskim liderima: italijanskim predsednikom Đorđom Napolitanom, premijerom Mateom Rencijem, austrijskim kancelarom Vernerom Fajmanom i naravno, sa ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom. Rusko-ukrajinsko-nemačkom trojcu potom se pridružio i francuski predsednik Fransoa Oland, pa je sastanak održan u takozvanom „nordijskom formatu“, što je sasvim prikladno za razgovore u kojima se razmatra – kako da Ukrajina i druge evropske zemlje prežive zimu bez ruskog gasa. Zato je razumljiv nedavni apel Merkelove članicama Evropske unije da se pod hitno „otvore“ i od svojih građana uzmu dolare kako bi ih prebacili „demokrati Petru“ iz Kijeva. Jer, ako Evropljani u najkraćem roku ne obezbede Porošenku bar pet milijardi dolara, nije isključeno da će sledeći pregovori biti održani u „sibirskom formatu“…

Zaista je čudno što se Putin, koga je američki predsednik Barak Obama nedavno uvrstio na drugo mesto najvećih neprijatelja Zapada, tako ophodi prema zapadnim partnerima. Bolje bi bilo da se ponaša prijateljski, kao i većina drugih evropskih lidera. Mogao bi, recimo, kao znak dobre volje, da pošalje Porošenku dvadesetak milijardi kubika gasa i da ne pita za pare. Platiće Petro kad bude imao. Jer, nije ni Porošenku lako – treba nastaviti sa finansiranjem vojne kampanje u kojoj je do sada, po zvaničnim podacima, već ubijeno više od 3 000 civila, Rusa sa istoka Ukrajine. Još malo besplatnog gasa dobro bi mu došlo da podmaže svoju ratnu mašineriju.

Uostalom, mnogi „novi Evropljani“ sa istoka Evrope već su dobili direktivu od Angele Merkel da spreme finansijsku injekciju za Porošenka, pa ne gunđaju previše. Dobro, možda su se malo pobunili Robert Fico iz Bratislave, Viktor Orban iz Budimpešte i Miloš Zeman iz Praga, ali ko njih uopšte pita za mišljenje? Zajednička evropska politika mora se sprovoditi, kao i pre sedam decenija. Pamtite li Staljingrad? Kako je sedam evropskih država tada koračalo u istom stroju protiv jedne i niko se nije bunio? Očigledno, treba opet zaoštriti disciplinu. Da ne bude više „solista“, poput onih u Bugarskoj, koji su umislili da mogu da grade „prljavi Južni tok“, pa će sada ponovo dobiti za premijera Bojka Borisova, koga su svrgnuli na uličnim protestima pre dve godine.

RED JE NA PUTINA Ni u Milanu, kao ni prethodno u Minsku, nikakav dogovor o gasu nije postignut. Putin ne želi ni da čuje za finansiranje Obaminog i Porošenkovog rata protiv Rusije na samim ruskim granicama, u zamenu za obećanje da će mu, možda, ukinuti sankcije sredinom iduće godine. Ako bude dobar. Ruski lider više voli Tominu rakiju i Berluskonijeve tartufe, nego Angeline dimljene butkice i Porošenkovu slaninu, ili šta su mu već ponudili za stolom prilikom radnog doručka. Zašto se Putin tako ponaša, objašnjenje je dao ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov: „Cilj zapadnih sankcija nije regulisanje krize u Ukrajini, već da se natera Rusija da promeni svoju poziciju u vezi sa ključnim i najprincipijelnijim pitanjima i prihvati poziciju Zapada. Suštinski, u njihovim izjavama i postupcima uvek provejava pravi cilj restrikcija – preurediti Rusiju“, objasnio je Lavrov.

To, zapravo, znači da je cilj sankcija isti kao i u svim ostalim slučajevima gde su primenjene: Jugoslavija, Irak, Libija, Sirija, Iran… Najpre se država iznuruje ekonomskim embargom i protiv nje i njenog rukovodstva se sprovodi najgora moguća medijska satanizacija u kojoj su angažovane čitave armije stručnjaka. Tako smo saznali gotovo sve o Miloševićevim tajnim računima u inostranstvu, Gadafijevim kamilama i Sadamovom hemijskom i atomskom oružju – pre nego što su zbačeni sa vlasti i ubijeni. Nikada nije ponuđen nijedan dokaz za bilo koju od ovih tvrdnji, ali – kako objašnjavaju kreatori ovih kampanja – to i dalje ne znači da je sve izmišljeno. Zanimljivo je, samo, kako to da se nijedan od ovih diktatora nije nagodio sa Zapadom i pobegao u inostranstvo da se u miru naslađuje opljačkanim bogatstvom, nego su svi ostali da brane zemlju i u toj borbi izgubili život.

Sada je red došao na Putina. On je već prošao kroz sve nabrojane faze, osim direktne oružane agresije, što će biti teže protiv čoveka koji u rukama drži kofer sa hiljadu bojevih glava.

 

POVRATNA REAKCIJA IZ MOSKVE Zapad pravi osnovnu grešku jer i dalje odbija da shvati da Rusija nikada neće dozvoliti da Ukrajina uđe u NATO i razmesti na svojoj teritoriji američke baze. Svaki korak u tom pravcu imaće neizostavnu povratnu reakciju iz Moskve. Isto tako, Rusija će odlučno presecati svaki pokušaj podrivanja temelja svoje pravoslavne civilizacije. Što jače budu pritiskali Putina, što žešći budu pokušaji njegovog rušenja, to će on više ugrožavati interese Zapada, na svim mogućim pravcima. Gasna kriza samo je mali deo repertoara Kremlja.

Za razliku od današnjih evropskih lidera, Oto fon Bizmark je pre više od veka dobro razumeo rusku suštinu, kada je pisao još 1888. godine: „Čak i najsrećniji ishod rata nikada neće dovesti do raspada Rusije, koja se drži na milionima vernika grčke konfesije. Ovi poslednji, čak i ako usled međunarodnih ugovora budu razjedinjeni, isto tako brzo će se ponovo spojiti, kao što svoj put jedna prema drugoj nalaze razdvojene kapi žive. Ta neuništiva država ruske nacije snažna je zbog svoje klime, svojih prostora i svoje nezahtevnosti, kao i svesti o stalnoj potrebi odbrane svojih granica.“ I Putin je dobro razumeo Bizmarka i često je citirao njegovu izreku: „Nisu važne namere, važni su potencijali.“ U Kremlju su odavno shvatili koliko su snažni potencijali koji prete Rusiji, i ne obraćaju ni najmanju pažnju na zapadne izjave o „dobrim namerama“. Rusi neće lepe reči, nego pare za svoju robu. U ovom slučaju − pet milijardi dolara, ili nema gasa.

[/restrictedarea]